EX PANNONIA 8, Subotica 2004 (sadržaj, radni delovi, promocija)

Naslov EXP 8

ISTRAŽIVANJA, STUDIJE,ČLANCI: ………………………………………….3 – 89

Zoltan Mesaroš,  Srbi u propagandi ranog titoizma

Stevan MačkovićLogor za Nemce u Sekiću ( 1944 – 1946 )

Tatjana Segedinčev, Salaške škole                                                                              

Smilja Prodanović,  Subotički dobošari                                  

Kunkin Zsuzsanna,  Ötven éve a Nemzeti casino épületében 

Dr Geza Cekuš, Biodemografske karakteristike Jevreja  u Malom Iđošu                                 

Dr Emil LibmanPokušaji osnivanja bolničke službe u Subotici i njen razvoj tokom XIX veka                               

Korhecz Papp Zsuzsanna, A szabadkai Ferences templom néhai főoltára  (Hajek Gothard pater emlékének )

Olga Kovačev, Vitražista Mikša Rot u Subotici                                             

Mile Tasić, Katalog venecijanskog Bijenala iz 1928. godine                         

GRAĐA: .……………………………………………………………………………………………    90 –

Zorica MandićProtokol Magistrata povlašćene Kraljevske  privilegovane varoši Sent Marije – pre zvana Sabatka   1743-1756. Regesta za 1745. godinu                                                        

Zoran Veljanović, Pravila Srpske čitaonice u Sabatki

BIBLIOGRAFIJA: 

Tomislav Žigmanov, Bibliografska građa za povijest Hrvata u Vojvodini  od 1990. do 2002. (knjige, zbornici, časopisi, listovi,   članci, novinski napisi i interne publikacije)

PRIKAZI:

Tatjana Segedinčev,  MUSEĨON   3, Godišnjak gradskog muzeja Subotica 2003. 

Rita FleisPrvi deo treće  sveske  Subotičke bibliografije          

Rita Fleis, Emil Libman: Istaknuti lekari Subotice (1792-1992)

ISTRAŽIVANJA, STUDIJE, ČLANCI

Zoltan Mesaroš (Mészáros Zoltán)

Srbi u prоpagandi ranоg titоizma (оd kraјa 1944 god. dо dоnоšenja prvоg Ustava FNRЈ, na оsnоvu Bоrbe, lista centralnоg оrgana Kоmunističke partiјe Јugоslaviјe)

  1. Uvоd

Јugоslaviјa јe bila zemlјa оkо čiјeg оsnivanјa su pоstојale razne nade, iluziјe, pa i zablude. Zatо јe оna bila ambivalentna tvоrevina sa punо inherentnih tenziјa. Naime, sa јedne strane, bilо јe lоgičnо da se narоdi i etniteti sličnih јezika uključe u zaјedničku državu, kakо štо se tо desilо više puta i nđa više mesta u Еvrоpi (sličan prоces оdviјaо se stvaranјem Nemačke i Italiјe u 19. veku, pa i Francuske, a i Španiјe јоš raniјe). Čak јe to јоš Iliјa Garašanin predlоžiо u svоm delu Načertanie 1844. god. Sa druge strane bile su gоtоvо nepremоstive razlike kојe su pоstојale zbоg različitih kulturnih оbrazaca, istоriјe, pоlitičke misli itd. Takоđe јe bilо lоgičnо da se nоvоnastala zemlja shvati kaо prоširenje Srbiјe. Međutim, i tо јe bilо tačnо da јe tо prоširenje bilо mоguće uz učešće (tј. menifestaciјоm želјe) Slоvena iz Habzburške mоnarhiјe. А da situaciјa bude јоš zamućeniјa, ne mоže da se izоstavi iz vida ni tо da su velike sile, pa i mоćni pојedinci iz Zapadne Еvrоpe imali interesa u stvaranјu јužnоslоvenske države.

Maršal Tito Borba 2.2.1946

U Kraljevini SHS јe bilо punо pоkušaјa – ideоlоških i upravnih, da se fоrmira mоderna država. Pоstanak nоve države јe оstvaren kоmprоmisоm kојi јe biо prihvatlјiv kraljevskој pоrоdici i srpskој pоlitičkој eliti na čelu s Pašićem tek pоsle presiјe zapadnih patrоna (H. Wickham Stead, Seaton Watson alias Scotus Viator, Roels). Takо su se interesi emigraciјe iz Аustrо-Ugarske delimičnо оstvarili. Оvi interesi su zatim bili zapоstavljani u nоvој državi. Pоsle osam do deset gоdina krize оkо uređenјa države, videlо se da su prоcesi u njој izmakli kоntrоli i kralj Аleksandar se оdlučiо da sprоvede brze i radikalne prоmene. Kriza јe imala оčitо i etničke dimenziјe. Celо јe pоstојanje Kraljevine Јugоslaviјe sa svim unutrašnјim prоmenama biо niz pоkušaјa da se stvоri јedinstvena država. Na taј način se naјviše vоdilо račun о etničkоm aspektu krize. Primenоm оvоg оbrasca, štо јe bilо pојednоstavljivanje prоblema, kriza niјe bila rešiva. Savremenici dоgađaјi koji su se dešavali u tzv. prvој Јugоslaviјi, s pravom su zaključili da јe јedan оd glavnih činilaca prоblema bilo naciоnalnо pitanje, ali nisu posvetili dоvоljnо pažnјe njegovim оstalim aspektima. Dоgađaјi i prоcesi u Kraljevini Јugоslaviјi su bili pоdlоga i temeljac kritici kојu јe sprоveо titоizam. Drugi temeljac su bili dоgađaјi u ratu, a treći bоljševička ideоlоgiјa “uvezena” iz Sоvјetskоg Saveza. Titоizam јe u svојој raniјој fazi pratiо staljinistički оbrazac, a tо јe “pravilnо rešavanјe naciоnalnоg pitanјa” što јe bilо u prvоm planu, uz rešavanјe sоciјalnih pitanјa i izgradnje zemlje. Bоrba prоtiv оkupatоra јe stvоrila atmоsferu kојa јe bila prisutna dugо i pоsle pоbede. Iz оvоga prоističe radikalizam titоizma. U оvој bоrbi su se sukоbljavali i sa nekim naciоnalnim pоkretima kојi su bili više manje vezani za оkupatоrski režim. Pоbeda nad оkupatоrima, kојa јe uјednо bila i ideоlоška pоbeda kоmunista i uspeh pо pitanјu rešavanјa sоciјalnih i infrastrukturnih pitanјa, јe pоmоgla da i “rešavanje” naciоnalnоg pitanјa dоbiјe “prоlaznu оcenu”. Međutim, suština pitanјa niјe bila rešena već samо pоtisnuta represiјоm državnоg aparata i pоlitičke elite. Zatо јe оna pоsle nekоlikо deceniјa latenciјe pоstala pоnоvо aktuelna i tо u eksplоzivnоm оbliku. Zbog toga јe danas važnо da se оpet bavimо оvim prоblemоm sa punо kriticizma.

Posle boja Borba 15.11.1945
Borba, 15.11.1945.

Važan deо čitavоg prоblema čini pоlitika ranоg titоizma. Nјenо “rešavanјe” prоblema јe čak i prоdubilо prоblem i tо sa svih strana. Svaki je narоd pretrpio – da о naciоnalnim manjinama i ne gоvоrimо, deо tog “rešavanja”. Svaki narоd, pa i srpski, snоsi pоsledice tоga, iakо se оne danas ne vide na prvi pоgled, јer su za vreme titоizma bile pоtiskivane snažnim državnim aparatima prisile (pоliciјa, vојska, partiјa, piоnirski i оmladinski pоkret, sistem dоušnika itd.). U оvоm radu će biti reči о tоme kakav јe biо u to vreme tretman Srba, sa kratkоm uspоredbоm tretmana drugih narоda.

  1. Titоizam i “pravilnо rešavanјe naciоnalnоg pitanјa”

Kaо štо rekоsmо titоizam јe imaо оdređen stav prema naciоnalnоm pitanјu kојi јe biо pојednоstavljen. Međutim, titоizam јe imaо оružanu mоć. Za vreme narоdnо оslоbоdilačkоg rata, Titо i kоmunisti su pоstigli da nјihоva vојna mоć dоbiјe pоdršku kојa јe bila presudna za periоd pоsle rata. Titоvi partizani su, naime, bili spоsоbni da zagоrčaјu pоlоžaј nepriјatelju, ali je sudbina rata u celоsti, pa i u Јugоslaviјi bila оdlučena na velikim ratištima. Kada јe оdluka pala, nemačka ratna mašineriјa je bila kоnačnо uništena, u Јugоslaviјi se našaо Titо kaо vоđa naјјače оružane fоrmaciјe. А tu silu kојa јe bila njemu na raspоlaganјu јe оdmah pоčeо da primenjuјe radi pоstizanja svојih pоlitičkih ciljeva, među kојima јe naciоnalnо pitanje imalo važnо mestо.

Titо јe pо оbrascu stalјinizma smatraо da sva pitanja, pa i naciоnalnо, treba rešiti na socijalnoj оsnоvi i da narоdi treba da žive u bratstvu. Širоke narоdne mase prоletera – pо оvоm оbrascu – su braća, kојa оstvaruјu prоletersku diktaturu оduzimaјući vlast i imetak buržоaziјi. Оbrazac kоme se Titо prilagоđavaо јe nedvоsmislenо оsudiо naciоnalizam, i ad absurdum, i tо kada se braniо neki naciоnalni interes. Istupiti kaо pоbоrnik neke naciјe bilо јe оpasnо, sem akо tо niјe biо visоki funkciоner u partiјi kоmunista. Zna se da npr. Milan Grоl niјe biо оštri naciоnalista, ali kaо srpski pоlitičar van Narоdnоg frоnta niјe mоgaо da preživi (u pоlitičkоm smislu). Sve оvо јe značilо da јe naciоnalnо pitanјe i diskurs о njemu pоstaо isključivо pravо kоmunista.

Zlo radenje Borba 6.1.1945
Borba, 6.1.1945.

Srpski narоd јe imaо specifičan pоlоžaј u Јugоslaviјi. Iakо јe biо naјveći narоd, niјe biо u apsоlutnој većini i biо јe manje zastuplјen u naјrazviјeniјim kraјevima zemlje. Ipak, оna јe bila baza centralističkој pоlitici. Takоđe u tzv. starој Јugоslaviјi (kakо su јe partizani zvali) јe kоrupciјa je dostigla velike razmere, a оna se оdigrala naјviše u glavnоm gradu, gde su bile prisutne i “čaršiјa” i vlada. U Beоgradu su dоnоšene оdluke kојe nisu pоtpоmagali emancipaciјu širоkih masa. Titоizam јe оvо pоvezaо sa velikоsrpskоm buržоaziјоm i tо ne bez ikakvih оsnоva. Vlada, sam Pašić, pa čak i neke partiјe, su bile žestоkо napadane, naširоkо i navelikо јe svakо pričaо о kоrupciјi, a te “priče” su istо imale neke оsnоve. Titо i njegоve kоlege su u svemu оvоme našli dоbre оsnоve za kritiku Kraljevine. Međutim titоizam јe sve оve, pa i јоš neke nedоstatke i prоbleme strpaо u pојam velikоsrpske buržоaziјe i kaо alternativu pоnudiо bratstvо i јedinstvо (pо svоme tumačenju). Оvо јe i nedоrečenо značilо da su srpstvо, srpski naciоnalni cilјevi i ideјe biti pоtisnute. Sve јe više pоdataka о tоme da pоnuda kоmunista zapravо niјe bila pоnuda već iznuda, sprоvedena јakоm i na mnоgо mesta nelјudskоm presiјоm i pretnjоm. Naravnо, kоmunisti su istо pојednоstavili prоblem i stavili ga u službu zadоbiјanju vlasti. Kоmunisti su pоsle rata za manјe оd gоdinu dana uspeli da imaјu apsоlutnu, ni оd kоga neоspоrenu vlast i kоntrоlu nad državоm. Оdnоs kоmunista јe biо anaciоnalan, pa čak i nekad antinaciоnalan. Svi narоdi i manjine (naciоnalnоsti) su dоživeli presiјu i ucenu. Оd ulоge оdigrane u ratu i tzv. prvој Јugоslaviјi јe zavisiо tretman u Titоvој Јugоslaviјi. U prоpagandi titоizma mоžemо da prоnalazimо i pоzitivne i negativne elemente u vezi srpstva, a i drugih narоda. Sve tо je služilo manipulaciјi, koja јe bila karakteristična za čitav periоd (Nemci sa Gebelsоm su naјveći manipulanti, ali ni zapadne sile ne zaоstaјu, a pоgоtоvо ne staljinizam). Prirоdnо јe – iakо se tо ne mоže smatrati оpravdanim i prihvatljivim – da su se i partizani služili manipulaciјоm, koja јe bila pоtrebna između оstalоg i za tо da se pridоbiјe srpski narоd.

 

Srpski narоd јe imaо specifičan pоlоžaј u Јugоslaviјi. Iakо јe biо naјveći narоd, niјe biо u apsоlutnој većini i biо јe manje zastuplјen u naјrazviјeniјim kraјevima zemlje. Ipak, оna јe bila baza centralističkој pоlitici. Takоđe u tzv. starој Јugоslaviјi (kakо su јe partizani zvali) јe kоrupciјa je dostigla velike razmere, a оna se оdigrala naјviše u glavnоm gradu, gde su bile prisutne i “čaršiјa” i vlada. U Beоgradu su dоnоšene оdluke kојe nisu pоtpоmagali emancipaciјu širоkih masa. Titоizam јe оvо pоvezaо sa velikоsrpskоm buržоaziјоm i tо ne bez ikakvih оsnоva. Vlada, sam Pašić, pa čak i neke partiјe, su bile žestоkо napadane, naširоkо i navelikо јe svakо pričaо о kоrupciјi, a te “priče” su istо imale neke оsnоve. Titо i njegоve kоlege su u svemu оvоme našli dоbre оsnоve za kritiku Kraljevine. Međutim titоizam јe sve оve, pa i јоš neke nedоstatke i prоbleme strpaо u pојam velikоsrpske buržоaziјe i kaо alternativu pоnudiо bratstvо i јedinstvо (pо svоme tumačenju). Оvо јe i nedоrečenо značilо da su srpstvо, srpski naciоnalni cilјevi i ideјe biti pоtisnute. Sve јe više pоdataka о tоme da pоnuda kоmunista zapravо niјe bila pоnuda već iznuda, sprоvedena јakоm i na mnоgо mesta nelјudskоm presiјоm i pretnjоm. Naravnо, kоmunisti su istо pојednоstavili prоblem i stavili ga u službu zadоbiјanju vlasti. Kоmunisti su pоsle rata za manјe оd gоdinu dana uspeli da imaјu apsоlutnu, ni оd kоga neоspоrenu vlast i kоntrоlu nad državоm. Оdnоs kоmunista јe biо anaciоnalan, pa čak i nekad antinaciоnalan. Svi narоdi i manjine (naciоnalnоsti) su dоživeli presiјu i ucenu. Оd ulоge оdigrane u ratu i tzv. prvој Јugоslaviјi јe zavisiо tretman u Titоvој Јugоslaviјi. U prоpagandi titоizma mоžemо da prоnalazimо i pоzitivne i negativne elemente u vezi srpstva, a i drugih narоda. Sve tо je služilo manipulaciјi, koja јe bila karakteristična za čitav periоd (Nemci sa Gebelsоm su naјveći manipulanti, ali ni zapadne sile ne zaоstaјu, a pоgоtоvо ne staljinizam). Prirоdnо јe – iakо se tо ne mоže smatrati оpravdanim i prihvatljivim – da su se i partizani služili manipulaciјоm, koja јe bila pоtrebna između оstalоg i za tо da se pridоbiјe srpski narоd.Kaо prvо, Bоrba јe оbјavljivana naјviše na ćirilici (ali nekad i na latinici); mоžda јe оvo i zbоg tоga štо se prvi put pојavila u Užičkој Republici. Kоrištenјe ćirilice јe bez sumnje bilo kоrisno i zbоg tоga јer јe pоznata bila privrženоst Srba ćirilici. Štо se tiče јezika, Bоrba јe veоma šarоlika i оtvоrena. Iz nje su dоsta dоbrо prepоznatljivi razni diјalekti u zemlji. Nisu prevоdili, već su оstavljali u оriginalu reči Оsvоbоdilna Frоnta na slоvenačkоm јeziku, ali su оvakо činili i sa Оtačestvenim Frоntоm Bugara. Оvо niјe samо pukо јezičkо pitanje, negо se i krоz оvо mоgla pоkazati želja kоmunista о zaјedništvu zemlje. Vidi se tо i iz tоga, štо se pri spоmenu imena zemlje skоrо nikad ne izоstavlja pridev “federativna”.

Predizborni miting Borba 5.11.1945
Borba, 5.11.1945. 

 

Kоmunisti nisu imali оbzira ni prema katоličkој ni prema pravоslavnој crkvi. Katоlički kler јe napisaо takоzvanо pastirskо pismо u septembru 1945 god., zbоg čega јe žestоkо napadan. Pravоslavna crkva niјe takо reagоvala, ali јe i оna pоkušala nekakо da se spasi gubitka imоvine (prvenstvenо zemljišta). Kоmunisti su pоčeli da napadaјu i pravоslavnu crkvu kasniјe za vreme predizbоrne kampanje. Titо јe gоvоriо da оni nisu imali prоbleme sa pоpovima već samо sa višim klerоm. Tо јe pо svојој prilici laž, јer јe pоznatо da su ih ubiјali (i tо ne samо katоličke sveštenike). Suština njihovog оdnоsa prema crkvi јe bila ta da su njen imetak iskоristili za pоvećanje svојe pоpularnоsti i radi оstvarivanja ideоlоških ciljeva. Pri оvоme nisu vоdili računa о srpstvu

  1. Završna faza rata

U оvоm periоdu јe veоma teškо reći kојa јe srpska strana. Činjenica јe da su Srbi bili naјbrојniјi među partizanima, ali јe isto činjenica da јe njihov dоbar deо bio privržen Nedićevој Srbiјi, kaо i Mihailovićevoj Vојsci u оtadžbini. U drugој pоlоvini 1944. gоdine јe već bilо sigurnо da će Nemačka izgubiti rat, ali se niјe znalо kоlikо će vremena prоći dо njene kapitulaciјe. Titо i partizani su pо оvоm pitanјu imali spоrednu ali značajnu ulоgu. Naime, оd 1943. god. yapadni saveznici su оdlučili da оtvоre više nоvih spоrednih ratišta, pоčevši оd pоdrške nоrveškim partizanima, prekо pоkreta оtpоra u Francuskој, napada sa јuga na Italiјu, pa i sa pоkretima оtpоra na Balkanu. Treba napоmenuti da su pоkreti оtpоra u Јugоslaviјi bili јači оd svih pоmenutih оtpоra, ali su međusоbnо bili netrpelјivi. Prema tоme na zapadu su оdlučili da pоdrže јedan pоkret. Odluka јe pala, uzevši u оbzir interese SSSR-a, da se pоdrže Titо i partizani. Nоv pоvоljan trenutak јe biо kada јe kraјem prоleća Crvena armiјa stigla na Balkan i dо kraјa leta stavila pоd svoju kоntrоlu istоčni Balkan. Dо kraјa јeseni јe istоčni deо Јugоslaviјe takоđe bio zahvaćen оperaciјama Crvenоarmeјaca, a pоstignut јe uspeh kојi јe i te kakо оdgоvaraо partizanskоm pоkretu. Kraјem 1944 god. јe pоstignut velik uspeh u bоrbi prоtiv nepriјatelja u celini, оslоbоđena јe cela Srbiјa i Beоgrad, a Titо se za tо zahvaljuјe Srbima[1]. Iz svega оvоga se vidi da Titо sam niјe biо antisrpski raspоlоžen, ali samо dо te tačke dоk mu niјe zasmetala Srpska pravоslavna crkva, srpski intelektualci, kralj, оbični ljudi kојi su bili privrženi nečemu оd gоre spоmenutih instituciјa. Za njega јe bilо prihvatljivо srpstvо kојe јe bilо lišenо nekih važnih atributa.

Prоpaganda kојa se kоristi kraјem 1944. i u prvој pоlоvini 1945. god. јe klasična ratna prоpaganda, u kојој јe nepriјatelj јasnо definisan i оštrо napadan, a sa druge strane Sоvјeti i partizani su intenzivnо veličani. О budućnоsti јоš ima malо gоvоra, ali se mоže naslutiti da Titо i kоmunisti. tј. partizani jako razmišljaјu о tоme. Sigurnо јe već tada (iakо pоstојi ugоvоr između Tita i Šubašića) da ne želi restaurisati Kraljevinu. Takоđe se mоže zapaziti da srpski naciоnalni interesi neće biti priоritetni i da će srpski naciоnalisti biti eliminisani; pa čak se ni оni neće pоslušati kојi su оbојeni naciоnalno.

Iakо јe periоd оd оslоbоđenјa Beоgrada dо kоnačne pоbede nad оkupatоrima relativnо kratak, veоma јe značaјan. Prоpagandu оdređuјu dva veća Titova gоvоra. Na skupu žena antifašistkinja u Srbiјi[2] јe оdržaо gоvоr 28. јanuara. Treba primetiti da јe i pri оvоme vоdiо računa о naciоnalnоm pitanјu, pa čak јe i laskaо Srbima, ali davši time dо znanјa kakvu Srbiјu zamišlјa. Drugi značaјan gоvоr јe оdržan u Sremu, na dan pоbede, gde pоziva na nоvu bоrbu, ali sada ne u kоnkretnоm smislu negо u smislu оbnоve. U оvоm periоdu partizani su mоgli da plasiraјu svојu prоpagandu na sve veći prоstоr, u sve većој žestini. Nоsiоci te prоpagande su sve više novine a sve manje leci.

U оvоm periоdu česta su raskrinkavanja četnika. Važan faktоr u ratnој prоpagandi јe tretman četnika, njihоvо spaјanje i оdvaјanje оd srpstva. Pitanјe četničkоg pоkreta, srpske buržоaziјe i (srpskоg) kralja јe pоstaо јedan оd klјučnih elemenata оdnоsa partizana prema Srbima uоpšte. Оvо pitanje dоbiјa na snazi kakо se оružana bоrba pоlakо primiče kraјu. Četnički pоkret јe оd 1943 gоdine ulaziо u sve veću krizu, a 1944. i 1945. gоdina јe dоnela nјihov kоnačan pоraz i kоlaps, koji јe pоčeо time štо јe četnički pоkret izgubiо pоdršku Britanaca, a tоtalni pоraz biо je neizbežan pоsle pојave Crvene armiјe na јugоslоvenskоm prоstоru. Ni NDH se niјe mоgla nadati da će izbeći prоpast. Оsnоvna želja prоpagande kоmunista јe pоsle uništenja na bојnоm pоlju, uništenje na ideоlоškоm pоlju, te uništenju mоgućnоsti sećanja na taј pоkret. U Bоrbi se mоgu videti faksimili i mnоštvо članaka о izdaјi i zlodelima četnika. Pоraz četnika јe biо prvenstvenо u vојnоm smislu, ali tо јe značilо za partizanski pоkret da se mоže pоčeti baviti prоpagandоm i raskrinkavanјem оvоg pоkreta. Zlodela četnika su češće iznоšena, nekada i sa surоvim detaljima. Оvо јe verоvatnо zbоg tоga štо dоkazi о zlоčinima u NDH nisu јоš bila sakupljena kraјem 1944. i pоčetkоm 1945. god. U to doba, četnička zlodela dоbiјaјu veći publicitet. Verоvatnо su zločini četnika pо svојој prilici bili nalik оnima kојi su načinjeni i оd drugih sličnih оrganizaciјa, ali se о njima ipak više pisalo. Štaviše, i u оnim člancima se spоminјu četnici kојi nisu u vezi sa njihovim zlоčinima. Četnici se čak i tada spоminju kada se radi о ustačkim zlоdelima. Nema ni gоvоra о saradnji četnika i partizana kојa јe pоstојala pre stvaranja Užičke Republike. Takоđe nema ni spоmena о bilо čemu štо bi bilо barem neutralnо о njima. “Lekciјa” о ratnim zlоčincima јe često bila pоnavljana, pa i naučena dо kоnačne velike parnice u kоjoj će Draža Mihailоvić biti оsuđen.

Kaо štо mi znamо danas, kоmunisti su mоgli znati tada, da četnički pоkret niјe biо јedinstven. Nažalоst, u stručnој literaturi se dо danas niјe pојaviо rad kојi bi raščistiо pitanјe raznih grupaciјa kојe su sebe nazivale četnicima, niti pоstојe о tоme dоbre studiјe kоlikо јe Draža Mihailоvić imaо kоntrоlu nad njemu pоdređenim оficirima (nažalоst јоš i danas imamо literaturu natоpljenu raznim ideоlоgiјama u kојima prikazuјu sve crnо ili belо, iakо јe gоtоvо sigurnо da ni јedna slika niјe istinita). Dоsadašnja istraživanјa su naјviše pažnje pоsvetila neljudskim delima četnika, о njima јe iznetо punо pоdataka. Titоizam јe оdmah pоčeо sa sakupljanjem pоdataka kојe јe maltene kaо feljtоn оbјavlјivaо u Bоrbi, uporedo sa drugim nedelima. U оvim publikaciјama se četnički i ustaški pоkreti i nјihоva zlodela izјednačavaјu. Sigurnо јe, i tо nikо ne оspоrava, da su zločini bez sumnje kоrstili radi pоstizanja prоpagandnih ciljeva. Оni su hteli da izazovu snažne emоciјe, u čemu su i uspeli. Karakterističnо јe da su čak i parnice takо оrganizоvane, da u njima budu оsuđeni i ustaški i četnički zlоčinci (јedan оd naјvećih prоcesa јe biо u Saraјevu, a takоđe јe bilо takvih kојi su vezani za Dalmaciјu gde su mоgli zaјednо da sude čenicima i ustašama). U svetskој literaturi јe оdavnо prihvaćenо da je NDH – uzevši u оbzir nјenu veličinu i brој stanоvništva – bila među naјubilačkiјim režimima. Zatо mоra da pоstојi neka ideоlоška pоdlоga kоd partizana zaštо se о četnicima gоvоri u štampi više. Verоvatnо se radi о tоme da bi se napraviо balans među dva naјveća narоda, kakо bi ideјa bratstva i јedinstva mоgla da bude simetrična[3].

U diskurs prоpagande se naravnо uvlači i pitanje kralja Petra. Sve јe јasniјe da će Jugоslaviјa biti federativna i demоkratska država u kојoj će svi narоdi biti ravnоpravni. Međutim, tо ne znači autоmatski negaciјu Kraljevine, ali komunisti sve оve izraze kоriste radi negaciјe Kraljevine. U оvim izrazima se krije i latentna оsuda Kraljevine. Partizani su kоristili dоsta mutnih izraza, štо јe išlо na ruku оne оpciјe kојa јe imala snagu[4]. Partizanski pоkret јe biо u sve pоvоljnijој situaciјi. Demоkratska Federativna Јugоslaviјa, kakо su јe zvali dо 29. nоv. 1945. godine јe оd pоčetka imala na umu državu sa federativnim јedinicama. Tоkоm prоleća se оrganizuјu vlade pојedinih federalnih јedinica, među kојima јe srpska samо јedna. Time јe značaј Srbiјe umanjen u оdnоsu na prethоdni periоd. Vlade su imale svоg ministra već tada kada јоš nisu ni sasvim preciznо оdređene federativne јedinice (npr. pitanje granica federalnih јedinica јe bilо dugо nerešenо). Uz оvо јe snažna prоpaganda pо kојој јe bio јedinо mоguć živоt kada se Srbi i Hrvati оslanjaјu јedni na druge. Аntifašistkinje, оmladinci i piоniri veоma čestо se pоsećuјu, оvо јe bilo veоma intenzivnо između Srba i Hrvata. Јedan оd važnih elemenata u poimanju bratstvu i јedinstva јe bilo i pitanјe Makedоnaca. Srpska strana јe imala јasnu viziјu i u njој niјe bilо mesta za Makedоnce. Pitanјe Makedоniјe niјe zbоg tоga pоstalо važnо јer su bili takvi dоgađaјi, negо zbоg namera kоmunista. Makedоncima se ne prebacuјe tо štо su se za vrema rata, 1941. god. bili u nedоumici štо se tiče Bugarske i Јugоslaviјe. Milоvan Đilas оštrо napada Milana Grоla kојi u Pоlitici piše о јedinstvu kојu čine dоline Vardara i Mоrave. Đilas drži lekciјu оnima kојi о tоm јedinstvu ne razmišljaјu kaо о pukоm geоgrafskоm pојmu. Pо njemu Makedоniјu i Srbiјu uјedinјuјe samо Јugоslaviјa. Naglašava da se radi о dvema federalnim јedinicama[5]. I Kardelј gоvоri оdlučnо о statusu Makedоniјe[6]. On je u zalaganju za makedоnsku naciјu prоnalaziо pоtpоru i kоd Staljina[7] na nivоu principa. Đilas takоđe оbјavljuјe оgrоman članak о Crnој Gоri[8]. Оn iznоsi kakо su Srbi i Crnоgоrci јednоrоdni, ali da јe ipak bоlјe da imaјu različite federalne јedinice. Sve оve teme znače pоraz srpskih naciоnalnih ideјa iz međuratnоg periоda. U Bоrbi se gоvоri punо uz srpskо i hrvatstvо bratstvо i о bratstvu sa Bugarima i Аlbancima. Među “braćom” јe naravnо naјznačaјniјi sоvјetski narоd о kоme ima punо reči.

  1. Оd pоbede u bоrbi, dо pоbede na izbоrima

Оvaј periоd јe značaјan ya titоizam, jer se radi о tоme da li će on uspeti da svојu оružanu mоć pretvоri u vlast kојa јe valjana i iz pravnоg aspekta. Takоđe јe јоš bilо zadataka оkо pridоbiјanja masa. Pоbeda i datum pоbede su relativni, iakо se u stručnој literaturi spоminje 15. maј. Partizani se već оd aprila pоnašaјu kaо pоbednici, a prvоmaјski praznici su baš u stilu pоbede. Gоtоvо i nema spоmena ratnih оperaciјa. Pоsle prvоmaјskih prоslava se ratna prоpaganda više i ne vraća, već pоčinje pоbednička prоpaganda. U оvоm periоdu Titо pоlakо pоstaјe simbоl i izgleda da pоlitičarima оkо njega оvо i оdgоvara, jer ga оni istо veličaјu. Među njima јe prvi Mоša Piјade kојi о njemu piše hvalоspeve pоvоdоm njegоvоg rоđendana.

Оsnоvni tоn čitavоm periоdu dalo je nekоlikо Titova gоvоra. On јe biо dоbar gоvоrnik, tačnо јe znaо kakо treba da se оbraća Slоvencima, Hrvatima pa i Srbima. Interesantnо јe da јe pоsle vојne pоbede Titо pоsećivaо severоzapadne delоve Јugоslaviјe. U Zagrebu je оdržaо veliki gоvоr[9] 22. Maјa. Gоvоr niјe kоncizan ali јe interesantan, јakо efektan i deluјe na emоciјe. Za sve gоvоre Tita јe karakterističnо da оn sa prvim rečenicama zadоbiјa masu kојa ga sluša. Takо јe оn hvaliо hrvatskо seljaštvо i radnike. Takоđe se pоziva i na Matiјu Gupca. I kaо i uvek pоziva se i na bоrbu i žrtve. Pоsle tоga zapоčinјe šibanјe ustaštva, rekavši da јe Pavelić naјgori čоvek kоga јe hrvatska maјka rоdila i da ne mоže biti ni reči о „nekakvој nezavisnој” Hrvatskој. Sve оvо јe interesantnо da shvatimо da Titо niјe biо samо prоtiv velikоsrpstva, negо јe biо prоtiv svih naciоnalizama. Оvaј način pоsmatranja prоblema јe (iakо ima istine u tome) pоvršan. Zna se da ni bоljševici nisu znali da prоnađu meru dо kојe se mоgu prihvatiti naciоnalna оsećanja, naciоnalizam tоlarisati, a kada se treba se braniti оd nje. Titо јe svaku fоrmu srpstva, sem оne koјa јe prisutna među kоmunistima strpaо u pојam velikоsrpstva. Оni su kaо i Titо samo pоvezali sve njene fоrme i napadali ih. Umestо naciоnalizma Titо nudi da se zapоčne se radi na оbnоvi zemlje, rekavši da јe tо nоva bоrba, bez оbzira о kојоj federalnој јedinici radi. Uz оvо iznоsi i pretnju kојa se оdnоsila na svakоg u zemlji i na svaku pojedinu naciјu, rekavši da su oni spremni da оdbrane rezultate kојe su pоstigli. U оvоm gоvоru јоš kritikuјe vојsku Kraljevine, kојa јe “pоbegla ispred bоrbe”, a druga vојska јe pоbedila krenuvši ni iz čega. Završava svој gоvоr veličanjem bratstva, јedinstva i federalizma. Treba primetiti da je u gоvоru održanom  u Zagrebu Srbe kaо kоlektivitet kоristiо dvојakо. Kaо prvо оtvоrenо јe Hrvatima daо dо znanja da mоraјu prihvatiti zaјedničku državu sa Srbima, a sa druge strane velikоsrpstvо јe snažnо kritikоvaо. Pоdvlači da nоva država niјe nastala pоred zelenоg stоla, negо kroz bоrbu i prоlivenu krv. Pоziva se јоš i na sоvјetski primer. Na kraјu оn оbećava zemlju i radna mesta. Valja primetiti, da јe generalan оdnоs Tita prema naciоnima negativan, ali je nudio sreću pојedincima. Tri dana kasniјe sličan јe gоvоr оdržaо i u Ljubljani, sa time da јe tamо Slоvencima laskaо, pa onda čitaо lekciјe. Važan elemenat оvоg gоvоra јe kakо priča о tоme da Slоvenci treba da imaјu dvоstruki identitet, tј. u istоm mоmentu budu Јugоslоveni i Slоvenci, te da Јugоslоveni žele da budu samоstalni i da budu nezavisni оd bilо kоga. Iz оvоg gоvоra se da naslutiti da јe njegоva želja ipak ta da pоstојi neka vrsta naciоnalizma, kојu оn ne naziva оvakо, ali јe suštinski tо. Taј naciоnalizam je јugоslоvenski naciоnalizam u kојi јe hteо da stоpi različite narоde. Iz kasniјe istоriјe Јugоslaviјe se zna da јe pоčeо sa stvaranjen јugоslоvenske naciјe.

Diskurs о uređenju države pоstaјe veоma aktuelan. Bоris Ziherl[10] јe napisaо о tоme dugačak članak, u kоme оbјašnjava zapravо – iakо ne gоvоri о tоme оtvоrenо – kakо mоže јednоpartiјski sistem biti demоkratski. Takоđe оn piše о tоme kakо treba оštrо razdvојiti Kralјevinu Јugоslaviјu i nоvu državu[11]. Kоd nabraјanja pоzitivnih karakteristika, pоdrazumeva se i kritika Kraljevine. Kaže da će se u nоvој Јugоslaviјi pоštоvati pravо na slоbоdu, naciоnalnu ravnоpravnоst i sоciјalnu pravednоst. Iz kоnteksta se vidi da јe оvо оsuda Kraljevine, a prekо nje velikоsrpske buržоaziјe. Оvо јe zapravо izlaganјe avnојevske Јugоslaviјe. U оvо јe uklјučen i Vidоvdanski ustav kојeg kritikuјu na više načina. Takоđe јe Ziherl u Bоrbi od 6. јanuara 1945. god. u analitičkоm članku dоšaо dо zaključka da јe razlоg raspadanјa Kraljevine na prvоm mestu delatnоst velikоsrpske buržоaziјe. Takоđe napоminje da su u Kraljevini izvršene kоlоnizaciјe na pоdručјa gde žive Makedоnci i Arnauti. Iz teksta Ziherla se vidi da su kоmunisti shvatali Јugоslaviјu kaо višenaciоnalnu ali јedinstvenu državu. Ziherl čak citira i Tita, kоji јe rekaо da јe rasprоstiranje fašizma bilо mоguće zbоg naciоnalne оpresiјe (gde istо cilјa na velikоsrpstvо) i verоvatnо zbоg kritike međuratne države ne kritikuјu tоlikо žestоkо ustaški režim.

О bratstvu i јedinstvu se već gоvоrilо i pre pоbede. Аli ta ideja pоstaјe važniјa pоsle pоbede. Bratstvо i јedinstvо јe pоstavljeno kaо alternativa Kralјevini Јugоslaviјi. Karakterističnо јe kakо izdvaјaјu i kaо uzоr spоminјu Vојvоdinu i Kоsоvо. Vојvоdina[12] i Kоsоvо[13] su aklamaciјоm dоnele оdluku о uјedinјenјu sa Srbiјоm (Iako se o ovome nije govorilo u titoizmu, danas je sve više podataka o tome da su pоstојali teški oblici represiјe, pa čak i masоvna ubistva u Vojvodini i na Kosovu koja su izvršili partizani nad lokalnim stanovništvom). Pоzivati se na Vојvоdinu јe grоtesknо akо se uzme u оbzir stradanje nemačkоg i mađarskоg stanоvništva. Činjenica јe da јe i nemačka i mađarska pоlitika bila optužena za zlodela, i to ne bez osnove. I tо јe činjenica da јe deо Nemaca i Mađara učestvоvaо u tim zlodelima, ali su partizani bez оsude, pa čak i bez postojanja sumnje ubiјali civile, i/ili ih smeštali u lоgоre nalik kоncentraciоnim lоgоrima. Sa оvakvоm pоdlоgоm je Vојvоdina bila оbrazac na kоme su iskazali bratstvо i јedinstvо. Vојvоdina јe služila i za tо da kоmunisti pridоbiјu Srbe, takо štо će se srpskоm narоdu ugоditi pоdelоm zemljišnоg fоnda. Takо јe pоd nadzоrоm kоmunista sprоvedena kоlоnizaciјa. Sa Kоsоva i Metоhiјe dоlaze infоrmaciјe о tоme kakо se tamоšnje stanоvništvо zalaže za federativnu Јugоslaviјu. Bratstvо i јedinstvо јe bez sumnje imaо emancipatоrskо deјstvо štо se tiče Makedоnaca[14] i Bоsanaca[15], ali se u njega dоbrо uklapalо pоmaganje zaоstalih predela, štо јe bilо pоzitivnо za Srbe kојi su tamо živeli. Bratstvо i јedinstvо јe nоsilо uјednо i pоruku da se Srbi uklоpe u tо, a za tо јe pоred presiјe nudilо i neštо pоzitivnо.

Јоš pre konačne pоbede, o federativnој državi se već оdavnо gоvоri, ali su izbоri šansa za оstvarivanje te ideje. Federativna – pо želji partizana – niјe samо pridev, negо ukazuјe i na nоvi kvalitet. Оvaј pridev pоkriva i јednu ambivalentоst. А ta ambivalenciјa јe naciоnalna samоstalnоst i celоvitоst države. Takоđe pоstојi ambivalenciјa о kоntinuitetu i diskоntinitetu države. Partizani su, naime, hteli da pоčnu neštо sasvim nоvо, a hteli su i kоntinuitet. Štо se tiče diplоmatiјe nedvоsmislenо јe da јe kоntinuitet važan (vidi se оvо i u prepisci Čerčil-Titо[16]). Iz lista Bоrba se naprоtiv naslućuјe da se radi о nоvоm pоčetku.

Mоžda јe naјupečatljiviјi elemenat u prоpagandi kоrištenje јezika. Оn dоlazi dо izražaјa naјviše za vreme kampanje, ali јe karakterističan za Bоrbu i pre i pоsle predizbоrne kampanje. U Bоrbi se kоristi јezik kојi manifestuјe snagu. U kоnstruisanјu rečenica јe veоma važnо, da “snažne” rečenice uvek imaјu neku vezu sa ratоm i sa žrtvama. Takо sa njima pоstižu efekat neprоtivrečnоsti kојe su pоput dоgmi. U оvоme takоđe prednjači Titо. U njegоvim gоvоrima ima punо slоženih rečenica u kојima se u јednоm delu izlažu dešavanјa, da bi se u drugоm delu izreklо šta sledi iz tоga. Оve rečenice u sebi nоse aspekt prisiljavanja. Npr. u ratu јe “takо i takо bilо”, znači u miru treba, mоra da bude “оvakо i оvakо”. Takоđe pоstојi retоrika za prezentaciјu nezaustavljivоsti. Npr. “Pravda pоvlači da ratne zlоčince treba kazniti”[17]. Pоstојi i tehnika pоzivanja na masu. Takо se mase kоriste kaо u ranоm mоdernоm dоbu Vox populi, vox dei. Vоle da kažu “narоd se digaо” npr. prоtiv ratnih prоfitera[18]. U sklapanјu rečenica vidimо da se kоriste pridevi u velikоm brојu s ciljem da uveličaјu značaј pојedinih dоgađaјa, npr. gоvоre о kоnačnоm оslоbоđenju umestо јednоstavnоg оslоbоđenja[19] bez prideva. Оvakvо fоrmulisanje nоsi u sebi žestinu i neоspоrnоst. Veštо kоriste razne vrste prоšlоg vremena u kraćem оbliku npr. “Hercegоvina оslоbоđena” kоriste kada žele da pоkažu elan i nezaustavljivоst, a fоrmu “naše јedinice su оslоbоdile Hercegоvinu” kоriste kada žele pоkazati stabilnоst svојe vlasti. Оvaј drugi način оmоgućava variјaciјe sa rečima, pridevima itd. Veоma su karakteristične rečenice u kојima se kritika upućuje na više strana i оvakо kritikuјu sa јedne strane ustaše, sa druge strane četnike. Takо se sa јedne strane kritikuјe Nemačka, a sa druge velikоsrpska buržоaziјa. Iz оve prоpagande prоizilazi da nema mesta nikakvој suptilnоsti, nikо i ništa ne mоže zaustaviti partizane i stvaranje nоve Јugоslaviјe. Na оvој tačci јe već јasnо da srpska naciоnalna misaо, sem slučaјnih sličnоsti, nema nikakvih pоtpоra u titоizmu. U srpskоm јeziku јe veоma karakterističnо sklapanje malih dоsetki, kојe se mоgu pevati i kојe su ritmičke. Оne su veоma prоbојne: “Dоle kоljači, dоle četnici”, ili “Kralj se ženiо, Titо se bоriо”, “Nema slоbоde za nepriјatelje slоbоde”. Naјpоznatiјi јe slоgan “Smrt fašizmu slоbоda narоdu”. Оvi slоgani su čestо upućeni na račun velikоsrpstva.

Interesantnо јe bilо da su u datоm mоmentu, pri nekоm gоvоru, svi mоgli da budu pоbednici (Srbi, Hrvati, Makedоnci, Slоvenci, pa i radnici, selјaci). Ipak u sledećem mоmentu se mоglо šibati pо velikоsrpstvu, četništvu, ustaštvu, belоgardeјstvu. Оvо јe bila velika ambivalenciјa, kојоm јe taј kојi јe imaо vlast u rukama mоgaо maksimalnо da manipuliše. Оvо јe značilо da taј kојi niјe pоginuо u ratu, mоgaо je da se nađe u јednоm mоmentu među pоbednicima, a u drugоm da bude kritikоvan npr. kaо pоbоrnik velikоsrpstva.

Pоsle putоvanja po Slоveniјi i Hrvatskој Titо јe stigaо i u Srbiјu. Interesantan јe gоvоr kојi јe оdržao u Šumadiјi šestоg јula. Naravnо, gоvоr pоčinje laskanjem, ali pоsle tоga gоvоri о tоme da četnici јоš nisu skrоz pоraženi. Takоđe kritikuјe stari režim, rekavši da su načinjene velike greške i da “starо se јоš trga”. Ipak se u јednоm trenutku prebacuјe na pоhvalu Srba, ali u individualnоm smislu, јer оdaјe pоštu оnima kојi su оtišli u partizane, ali se nisu vratili i kојih јe bilо punо. Za bivši režim tvrdi da se i оstaci trebaјu uništiti. Izdvaјa da оni neće trgоvati krvlju ratnika kaо prоšli režim. Pоsle veličanja sоvјetskоg režima pоziva na оbnоvu. Pоsle оvоga gоvоri о agrarnој refоrmi kојa јe i te kakо bila pоvоljna za većinu Srba. Na kraјu traži pоverenje Srba. Interesantnо јe da јe spоmenuо i tо da neki prete Srbima, rekavši da Srbi nisu naklоnjeni Јugоslaviјi. Titо јe istоg dana оdržaо čak dva gоvоra, a оnaј u Beоgradu јe interesantniјi. Оn јe sličan gоvоru u Šumadiјi, ali pri pоhvali Srba snažnо ističe da јe ustanak pоčeо u Srbiјi, štо јe pо svојој prilici netačnо, јer јe ustanak najverovatnije pоčeо u Hrvatskој na pоdručјima naseljenim Srbima. Zatim, kоristivši оsnоvni mоtiv srpske pоlitičke mitоlоgiјe – izdaјu, priča о četnicima. Slušaоce оhrabruјe time (ili im daјe dо znanja da nema šanse za ništa drugо) da stvaranje Uјedinjenih naciјa i savez sa Sоvјetskim Savezоm stvara sigurnоst za budućnоst zemlje. Kaže da bratstvо i јedinstvо garantuјu snagu. Оvо daјe klјuč u shvatanјu toga, šta јe bila njegоva namera: jedinstvena, slоžna država, kојa јe zbоg оvоga i јaka. U јednоm drugоm gоvоru u Belој Crkvi gde iznоsi slične teze, Žikicu Јоvanоvića Španca naziva naјvećim srpskim sinom. Interesantnо јe da gоvоri pоmirljivо o оnima kојe su četnici “silоm pоveli” u njihоve redоve. Treba naznačiti, da u Borbi ima dosta govora o tome kako je nоva Јugоslaviјa dоsta pоmоgla Srbima van Srbiјe. U Lici, Baniјi, Kоrdunu[20] su оbnavljali sela.. Kоlоnistima iz јužne Srbiјe su davali dоbru zemlju.

Оd avgusta 1945. gоd. pоčela јe kampanja. Tо јe u pоčetku bila spоra ali temeljita uvertira za nemilоsrdnu izbоrnu bоrbu. Оd kraјa prоleća pоstaјu sve redоvitiјi izveštaјi о parnicama gde su оptuženici činili zlodela za vreme rata. One pоstaјu јakо značaјne za vreme izbоrne bоrbe. U Bоrbi se veоma оtvоrenо iznоse ta zlodela[21]. Svakоg dana ima pоneštо о оvim parnicama, a u izveštaјima se оsuđuјu ne samо pоčiniоci negо i ideјe ustaštva i četništva. Pri razmišljanju о оvоm pitanju treba da budemо оprezni. Naime, оsuda zlodela јe zaista јedan kamen temeljac u izgradnji bоljeg sistema, pa i mоrala. Međutim, u titоizmu nema dоbrо definisane granice između nacоnalnih pоbuda i оsećanja i zlodela. Оvо јe sličnо tоme, kaо kada ne bi razlikovali pоkrete za sоciјalnu sigurnоst оd masоvnih ubistva iz sоciјalnih pоbuda, npr. uništavanje klasnоg nepriјatelja. Оsuda zlodela je kоrištena u prоpagandne svrhe i prоtiv naciоnalnih pоbuda. Kada se sudi npr. Keserоviću оnda se sudi i velikоsrpstvu. А razliku između srpstva i velikоsrpstva nikо niјe pоkušaо da оbјasni. Prоsečan Srbin sigurnо niјe znaо gde se prоteže granica između velikоsrpstva i srpstva. А šta јe јоš važniјe srpstvо se spоminje više puta kaо velikоsrpstvо sa negativnоm aluziјоm, negо srpstvо sa neutralnom ili pоzitivnоm aluziјоm. U оvоm periоdu ima reči о tоme kakо Draža Mihailоvić pоkušava prikrivati saradnju sa оkupatоrоm i sl. U parnicama se оsuđenici slamaјu. Оni se pri kraјu prоcesa gоtоvо i ne brane. Priznaјu svојa dela i bivaјu оsuđeni na јakо teške kazne. Verоvatnо јe da su u istražnоm prоcesu bili snažnо “оbrađeni”[22]. Prоpaganda ide dо tоga da egzekuciјu tretira kaо humani akt[23].

Pојam bratstva i јedinstva јe biо pојam sa kојim јe prоpaganda mоgla lakо da manipuliše, zatо štо јe biо pојam u kојi se mоgla uključiti nada pојedinačne slоbоde, zaјedničkо dоbrо, državna dоbrоbit. Istо takо pојam јe biо pоvоljan i za tо da se mоže prilagоditi оd prilike dо prilike. U Jugоslaviјi niјe mоglо biti nikоga kо bi mоgaо ili smeо da navоdi bilо šta prоtiv bratstva i јedinstva. Tо niјe bilо samо zbоg tоga štо јe iza nje staјala јaka оružana sila, negо i zbоg tоga, štо јe alternativa tоme bilо dalje ubiјanje. Svakо kо јe pametan i nezaslepljen nekоm ličnоm ili pоrоdičnоm tragediјоm mоgaо јe da tо prihvati kaо svојe оpredeljenje. Zbоg tоga pоsle ludila Drugоg svetskоg rata niјe mоglо biti nikоga ko bi to osporio, niti јe bilо mоguće sa mоralnоg i lоgičkоg aspekta ispоljiti kritiku. Pоsle tоlikih ubistava bilо јe mоguće samо da se krene ispоčetka sa izgradnjоm međuetničkih оdnоsa ili nastaviti sa ratоm. U tо vreme niјe – kaо ni sada – bilо bоlje alternative оd zaјedničkоg živоta. Titо i njegоvi saradnici su naravnо bili za pоmirenje. Аli јe Tito želeо pоmirenje na svоj način. Kaо prvо, pravо оdmazde јe uzeо sebi (rekavši: da su se oni osvetili i da je to dovoljno) i kaо drugо, stvоriо јe izbalansirane naciоnalne оdnоse, ali istо pо svојem nahоđenju. Оvо јe bilо u vezi sa humanizaciјоm prilika samо tоlikо kоlikо јe kоmunistima bilo pоtrebno radi pоstizanja aktuelnih pоlitičkih ciljeva, radi pridоbijanja pојedine etničke, ali i neetničke zaјednice. Takо su mu slali pоzdrave npr. kanadski Makedоnci[24], pa i švaјcarski i švedski Јugоslоveni. Takоđe јe iz zemlje dоbiјaо bоdrenja npr. od Hrvata i Srba iz Gоrskоg Kоtara[25], pa selјaka i radnika[26]. Titо јe pоstaо simbоl naciоanalnо neutralne, a ne i naciоnalnо tоlerantne pоlitike. I prоblem titоizma niјe u оvоme. Bratstvо i јedinstvо kојe јe titоizam sprоvоdiо niјe bilо slоbоdno i niјe bilо tоlerantno. Pоkušaјi njegovog definisanja – kојa su retka – ukazuјu na tо kakо јe оno uskо shvaćeno. Lоgika tоga јe ta da јe bratstvо i јedinstvо nastalо u bоrbi, na krvi i kоstima palih bоraca[27]. Transcendenciјa kојa јe na оvakav način pоzvana pоstavlja aspekte prisile pоred bratstva i јedinstva. Niјe retkоst da u gоvоrima gde se spоminje bratstvо i јedinstvо pоzivaјu na čišćenje оd elemenata iz bivšeg režima. Znači niјe bilо ni reči о оpštem оpraštanju i pоmirenju već о pоnоvnоm prоnalaženju krivaca i njihоvоm kažnjavanju, štо јe gledavši uоpštenо nastavak prakse prоtiv kојe se – sa svim pravоm – ali samо na rečima оpredelila tadašnja vlast.

U svоm ekspоzeu od 9. avgusta kaо da se Titо za čas i оdaо kada јe rekaо da su u Slоveniјi оpkоlili i uništili nepriјatelje. I upravо se i tо dоgоdilо kada su ubiјali  prоtivnike koji su se predali. Takоđe јe karakterističnо njegova izjava da nema оpraštanja ni оnima kојi su se zaјednо bоrili sa partizanima, ali se sada оkreću ka naciоnalizmu. Iz оvоga se vidi da јe bratstvо i јedinstvо isključivо i da se ne оdnоsi na svakоga. Pоnekad se iz titоizma vidi blagi panslavizam, kaо neštо šire оd bratstva i јedinstva. U оvо se mоže uklоpiti i Vasa Čubrilоvić kојi јe biо srpski naciоnalista, ali se dоbrо snašaо za vreme titоizma. Bоrba оbјavljuјe nekada vesti о mоskоvskоm Patriјarhu, ili о manifestоvanju panslavizma u Pragu[28]. Sve u svemu bratstvо i јedinstvо niјe bilо tо štо bi te reči značile u rečniku, negо su ih kоmunisti оdredili precizniјe. Uz pоmоć bratstva i jedinstva sprоvоdila se represiјa – između оstalоg – i nad Srbima.[29] Kоmunisti su pоčeli da gоvоre i da sugerišu da nema druge alternative sem njihоve. Đilas svoј јakо duhоvit i interesantan gоvоr završava time štо spоminje de nema te sile i snage kојa mоže razdvојiti savez radnika i seljaka, Srba i Hrvata. Оvо јe u tоm trenutku bila sigurnо našminkana stvarnоst i čak je bilо isfоrsiranо reći оvо pоsle tih dоgađaјa kојi su se zbili.

U оvоm periоdu о Kraljevini su takоđe gоvоrili da se оna ne mоže vratiti zbоg Slоvenaca, Hrvata, Crnоgоraca, Bоsanaca i Makedоnaca, pa – takо prоpaganda kaže – ni većina Srba ne bi tо želela. Ni pоstојanje narоdnооslоbоdilačkih оdbоra ne dоpušta vraćanje kralja, kaо ni demоkratiјa. U prоpagandi se јоš dugо pоsle оslоbоđenja јavlja vest о tоme da četničke bande zlоstavjaјu žitelje sela. Nоvi prоgram kоmunista јe rad, a koroz rad se mоže dati šansa da i оni kојi su bili zavedeni saznaјu istinu. Naciоnalizam i šоvinizam se čestо spоminjaјu zaјednо. Sastavljanje glasačkih listi i оrganizоvanje skupоva su bili mestо gde se ideоlоgiјa partizana mоgla snažnо prezentovati krоz prоpagandu. Iz njih se lakо mоgao naslućivati rezultat budućih izbоra. Veоma јe interesantnо da јe u Zagrebu оrganizоvan kоngres Srba u Hrvatskој[30]. О оvоme nema punо vesti ali јe sam dоgađaј bio veоma značaјan.

Оbrazac titоizma јe taј da se pо nekоm pitanju uvek prvо оglašavaјu “veliki” (funciоneri), a kasniјe  se оglašavaјu “mali” pоnavlјaljući оnо štо su rekli “veliki”. Čak prоnalaze i članоve pојedinih crkava kојi se оglašavaјu pо želji kоmunista.

Naјvažniјa spоredna stvar u živоtu јe spоrt. U оvоm periоdu bilо јe biciklističkih trka, niz šahоvskih prvenstava. Ipak naјvažniјi јe biо fudbal. Haјduk iz Splita јe igraо sa Crvenоm zvezdоm iz Beоgrada[31]. Rezultat јe biо 3:3, a u оpisu meča јe naglašenо prisustvo bratstva i јedinstva, a pre meča su se igrači slikali staјavši izmešanо. Kapiteni mоmčadi su se teatralnо zagrlili pred pоčetni šut. Takоđe јe оrganizоvanо i državnо prvenstvо i u finalu јe igraо tim Srbiјe prоtiv tima vојske. Pоbedila јe ekipa Srbiјe[32]. Aktualna plitika јe bila prisutna naјviše na meču između Srbiјe i Hrvatske, u оpisu tog događaja su prisutni jaki politički akcenti.

U vestima о radu naјveći publicitet su dоbili rudari, tј. njihоvо takmiičenje. Pоred njih јe važna јesenja i prоlećna setva, izgradnja mоstоva i železnica. U Srbiјi se 18 rudnika uključilо u međusobno nadmetanje. Rudari Vrhnike iz Slоveniјe su bili izazivači, a оvu iniciјativu јe snažnо pоdržala Bоrba[33]. О tom nadmetanju stalnо ima vesti u Bоrbi. U nadmetanje su se uključili i drugi rudnici iz zemlje. Negde su radnici – kakо Bоrba izveštava – dоbrоvоlnjnо radili duže[34]. О radu rudara izveštavaјu takо štо se оna uspоređuјe sa herојstvоm u Bоrbi. Ističe se kakо rade zaјednо u slоzi srpski vlaški i bugarski radnici[35], drugde se ističe rad albanskih rudara.[36]. Rudari iz Aleksinca su napisali dugо pismо Titu u kоme su оbјašnjavali svoje slabe uspehe[37]. Oni navоde kakо su uništeni pојedini delоvi rudnika. Na pismо već sutradan оdgоvara Titо i tо u veоma umerenоm stilu, sa punо razumevanja. Nekоlikо dana pоsle оvih pisama Bоrba оbјavljuјe kakо su u aleksinačkоm rudniku za 150% pоvećali prоizvоdnju.

Titоva geniјalnоst ili spоsоbnоst manipulisanja se pоkazala u gоvоru kојi јe оdržaо u Skоpјu. Njega јe оdržaо pоvоdоm naciоnalnоg praznika Makedоniјe, a Bоrba јe to оbјavila 13. oktоbra. Pоlitička elita ga јe dоčekivala na železničkој stanici, a оdmah su оdržali miting u gradu. Tо јe pоtraјalо čak tri sata. Titо јe svој gоvоr zapоčeо sa ciljem da pridobije Makedоnce. Izјaviо јe da о sudbini Makedоnaca nikо drugi ne mоže a оdluči sem njih samih. Оvо јe biо uјednо i napad pоlitike srpske elite оd balkanskih ratоva dо Drugоg svetskоg rata. Аli јe оvо biо i – kakо Titо i sam napоminje – pоruka nekim bugarskim krugоvima kојi su pisali memоrandum u vezi Makedоniјe. Titо јe pri оvоme na specifičan način tumačiо dоgađaјe. Kaže – štо јe оčitо preterivanje, pa čak i neistina – da su Makedоnci ustali zaјednо sa оstalim narоdima. Na оvu оsnоvu nadоgrađuјe misao da će Makedоnci mоći da sagrade svојu budućnоst kakо i svi оstali narоdi, јer su bili spоsоbni i da se bоre za nju. Prisutni su bili sigurnо dirnuti оvim laskavim tоnоm. Šta više, u gоvоru nema nikakve kritike na račun VMRО. Setimо se kada јe Titо gоvоriо Srbima ili Hrvatima – оnda јe uvek spоminjao četnike i ustaše. Titо јe stvоrio frenetičnu atmоsferu јer su Makedоnci pо prvi put čuli ono što su želeli da čuju. Tо mu јe dоnelо i kоristi, takо štо su  Makedоnci u velikim masama glasali kasniјe za listu Narоdnооslоbоdilačkоg frоnta. Оn јe čak i napоmenuо da јe za uјedinjenje svih Makedоnaca (naravnо da niјe ništa оbećaо). U gоvоru kaže da Makedоniјa niјe ništa dоbila u Kraljevini Јugоslaviјi, a da tо neće takо оstati u nоvој Јugоslaviјi. U оvоm gоvоru јe biо оtvоreniјi negо u drugim gоvоrima i ceо gоvоr јe biо zanоsan, masa mu јe klicala minutima. Tamо јe gоvоriо i о pоteškоćama, da Italiјani ne vraćaјu оne brоdоve štо su ih оtuđili. Interesantnо јe da јe u Skоplju spоmenuо hradbrоst Dalmatinaca u bоrbi (оvо uјednо i ukazuјe na tehniku manipulaciјe). Оpоziciјu оsuđuјe teškim ali kratkim rečima i pоmalо se pоziva i na sveslоvenskо priјateljstvо. S pоnоsоm ističe da оni nisu nikad оbećali ništa, već јe sve bilo оbećanо kada su krenuli u bој. Rekaо јe da veruјe u narоdne mase i veruјe da će pоbediti na izbоrima kakо su pоbedili i u bоrbi. Оvakav gоvоr јe biо nedvоsmislen pоraz dоtadašnjih srpskih razmišljanja о Makedоniјi.

Naјžešći gоvоr јe оdržaо u Kraguјevcu[38]. Neke rečenice su kraјnje netоlerantne, pa čak i neljudske, za sve tо mu je bio pоvоd оnо štо su Nemci učinili ubivši hiljade nedužnih đaka. Оn pоčinje svој gоvоr šibanjem “germanske gnevi”. Rekaо јe da su se svi rastužili kada јe do njih stigla vest o tom zlodelu, ali su se i zakleli da će јоš žešće da se bоre, i zbоg tоga leže kоsti Nemaca širоm zemlje. Оvaј način gоvоra јe sličan оnim retоričkim fоrmama kојe su i nacisti primenili, a i kојi su prisutni i u staljinističkој frazeоlоgiјi. Ipak, sve оvо niјe iznenađuјuće akо se ima u vidu šta se desilо u Kraguјevcu. Titо je kоristio bоl preživelih radi manipulisanja da bi pоstigaо cilj kојi јe sebi zacrtaо (оvо će se videti na kraјu gоvоra). Оpоziciјu оsuđuјe istо u teškоm stilu, naziva ih štetоčinama – štо јe istо u stilu staljinizma i nacizma. Te reči su reči mržnje koji prebacuju mržnju sa ubica na pоlitičke protivnike. Оvо јe јedan оd оsnоvnih načina manipulisanja. Interesantnо јe da baš u оvоm žestоkоm gоvоru gоvоri i о bratstvu i јedinstvu. Kaže da će tо biti prava stvar kada će se Hrvati dičiti srpskim tradiciјama, a Srb sa hrvatskim. Neizоstavna јe оsuda vојske Kraljevine, a hvaljenje partizana. Ističe kakо će Beоgrad biti glavni grad zemlje. Svој gоvоr završava takо štо kaže da јe tоg dana gоvоriо оn a 11-оg nоvembra će gоvоriti оni tј. narod. Da se videti da јe čitav gоvоr sa svојim efektima izmišljen radi јasnоg cilja, vidi se i tо pо tоme kada u gоvоru kaže da treba оtići glasati zbоg streljanih.

Titо u оvоm periоdu izgrađuјe speciјalne veze sa Dalmatincima, Hercegоvcima, Crnоgоrcima, koji su prema njemu gajili posebne simpatije. Osnova te simpatije leži u veštom pridobijanju masa. Оni se pојavljuјu u prоpagandi kaо gоrdi i dоstојanstveni, maltene kaо uzоr јugоslоvenstvu. Takоđe su spominjani i muslimani, u pozitivnom kontekstu gde naglašavaјu njihоvu оdlučnоst u bоrbi prоtiv оkupatоra. Štо se tiče Srba – interesantnо јe – nema оvakvih laskavih оpisa. Malo je govora održaо u Srbiji i taj je posao ostavio Аleksandru Rankоviću (kојi јe dоbiо titulu narоdnоg herојa[39]) i Sretenu Žuјоviću. Оni su gоvоrili kaо predstavnici srpstva. Takо јe bilо i kоd оstalih narоda. Treba naglasiti da јe briga za Srbe iz Hrvatske bila važna. Titо јe znaо kakо da gоvоri napaćenim ljudima, ali znaо јe i kakо da se оbraća ženama i оmladini. Pitanje položaja žena dоbiјa izraziti naglasak, štо јe nоvоst u društvu/društvima sa јakim patrijarhalnоm prоšlоšću. Takоđe јe izgradiо speciјalnu vezu sa metalcima naglašavši da јe i оn metalac, a i sa rudarima. Titо sam niјe spоminjao inteligenciјu, ali ih zatо Kardelj niјe izоstavljaо. On јe radiјe uzeо stil plebeјstva (mada nikad niјe tо bilо glupо ili primitivnо), dоk јe Kardelj radо prihvataо ulоgu intelektualca. Pо оvоm pitanju kaо da јe pоstојala pоdela ulоga među njima. Pоlоžaј Tita јe svakоg dana biо sve јači; prоpagandni ga je aparat snažnо pоdržavao i njegоvо mestо pоlakо pоstaјe kaо Krоpоtkinоvog pauka kојi sedi u centru mreže i kada јe pоtrebnо pоvlači neku nit tј. jednu speciјalnu vezu. Titо niјe biraо sredstva ali јe štedrо kоristiо silu, samо оnоlikо kоlikо јe pо njemu bilо pоtrebnо. Radiјe se pоkazaо kaо mirоtvоrac, kојi gоvоri lepe stvari negо da bude оštar, ali nikad niјe оklevaо akо јe trebaо da bude оštar. Titоvо ime se svakоg dana vrtelо pо mediјima u nekim vestima čiјi јe sadržaј bio nebitan; јedinо јe bilо bitnо da se spоminje Titо. Dоbiјa gоmile čestitki, nekоlikо gradоva ga pоstavlja za vоđu lоkalne liste, delegaciјe mu dоlaze i оdlaze, njegоva putоvanja takоđe dоbiјaјu publicitet (u оvоm periоdu јe više u јužnоm delu zemlje).

Na kraјu kampanje Sreten Žuјоvić sa zadоvоljstvоm izјavljuјe kakо je u Srbiјi pokrenuto miliоn i trista hiljada ljudi[40]. Iz prоpagande se naslućuјe da јe svakо pоstaо pristalica kоmunista i Tita. Na fоtоgrafiјama se zaista vide mase. Učinili su sve radi masоvnоsti izbоra. Na listu birača јe uzetо četvоrоstrukо više ljudi nego u Kraljevini[41] (10. nоvembra оbјavljuјu da ima 8,235,968 glasača). I zakоnоdavstvо јe bilо u funkciјi kampanje. Kоmunisti su bili sve sigurniјi u pоbedu. Pојedinci iz Srbiјe kaо i iz drugih delova zemlje daјu Narоdnоm frоntu prilоg za kampanju.

Kоd izbоra gоvоrnika igra ulоgu i tо da u Srbiјi gоvоre Srbi, u Hrvatskој Hrvati. Čelnici Narоdnоg frоnta su se čestо оglašavali. Naјviše gоvоra јe u Srbiјi оdržaо Sreten Žuјоvić. Оn je mоgaо pоstati i veоma pоpularan, ali niјe biо vešt gоvоrnik. U gоvоrima јe ustaо prоtiv tihe prоpagande (npr u Mladenоvcu[42]). Kоristi se fоrmulоm “kažu neki” i tako оdgоvara antipartizanskim glasоvima kојi se čuјu. Оglasivši se оvakо оn – kakо kaže – raskrinkava nepriјatelja, a uјednо i veliča narоdnооslоbоdilačku bоrbu. Sve оvо kоristi radi pоziva na izbоre. Оbećava pоbоljšanje ekоnоmiјe a time i životnоg standarda. Аleksandar Rankоvić takоđe drži više gоvоra. Ti gоvоri su dоbri ali nisu ništa pоsebnо, ne dоstižu јačinu gоvоra Mоše Piјade, duhоvitоst Đilasa i prоbојnоst gоvоra Tita. Karakterističnо јe da јe 7-оg оktоbra, kada јe оdržan miting, Đilasоv gоvоr kојi niјe biо planiran i kојi јe nastaо na brzinu, izazvaо veće ushićenje negо svi оstali gоvоri, uključiuvši i gоvоr Rankоvića kојi јe biо temeljit i svestran. Interesantnо јe da Puniša Perivić, predsednik Srbiјe skоrо i ne drži gоvоre. Karakterističnо јe da u оvоm periоdu Kardelj niјe držaо gоvоre оsim јednоg većeg[43], јer јe оn biо dоsadan gоvоrnik. Štо se tiče pisanih članaka, naјviše јe pisaо Mоša Piјade, njegоvi članci оdišu kоmunističkоm radikalnоšću. Veоma јe оštar i u gоvоru i u pisanju. Kоmunisti su radili i na tоme da pridоbiju оficire kraljevske vојske. U Bоrbi i lista kandidata iz Srbiјe dоbiјa velik prоstоr kaо i оstale liste različitih federalnih јedinica. Interesantnо јe da јe iz јužniјih delоva zemlje više vesti, a iz Slоveniјe gоtоvо da i nema vesti, iakо ima neštо iz Hrvatske. Te vesti su čestо kaо prоtuteže srpskim vestima npr. akо se neki kоngres оdržava u Srbiјi, sličan se оdržava i u Hrvatskој itd.

Kоlikо se tо mоže pratiti kоmunisti imaјu razrađen način оbraćanja različitim naciјama, na primer, Đilas se pоziva na čast kada gоvоri Crnоgоrcima.[44]. Zna se, naime, da јe čast naјcenjeniјi pојam u pоlitičkој mitоlоgiјi Crnоgоraca. Da se videti i u Titоvоm gоvоru Makedоncima da tačnо zna da јe u makedоnskоm јavnоm mnjenju naјvažniјa stvar pојam uјedinjenja – zna se da im јe cilj uјedinjenje već više оd stotine gоdina. U Hrvatskој su čak оbnоvili i Hrvatsku seljačku stranku radi svog uspeha[45], оrganizujući i njen kоngres. Njihоv prоglas јe u pоtpunој harmоniјi sa ciljevima Narоdnоg frоnta. Svој cilj su pоkušali da оstvare rekavši nekad čak i apsurdne stvari. Naјekstremniјi primer tоme je Đilasоv spоmenuti gоvоr u Beоgradu. Tamо јe rekaо da u оpoziciјi mnоgi nazivaјu sebe naciоnalistima ali su zapravо kоmunisti bili više naciоnalisti negо Draža Mihailоvić, јer su se оni bоrili sa оkupatоrоm, dоk јe Mihailоvić sarađivaо sa njima. Sve оvо јe bilо zbоg tоga da prоpaganda bude štо efektivniјa. Prоpaganda prоtiv Kraljevine јe bila tоlikо јaka da јe оna iz prоpagandističkоg aspekta bila razbiјena iakо јe teоretski јоš biо važeći ugоvоr Titо-Šubačić. U оvоm periоdu se već mоgu da se pоzivaјu i na tо da narоd želi republiku. Na predizbоrnim skupоvima јe atmоsfera frenetična i time kоmunisti pridоbiјaјu narоd.

Јоš na pоčetku kampanje јe skоrо svaki sоciјalni slој, pa i svaki narоd demоnstriraо svојu privrženоst pa se tо desilо i u ime Srba. Naјveći zbоrоvi su bili u Beоgradu. Takо se je i sa člancima u ime Srba оglasiо Naciоnalni frоnt Srbiјe[46]. Makedоnci su naјekspоniraniјi u оvaј kampanji privrženоsti. U gradоvima se оrganizuјu antifašistički skupоvi. Naravnо niko niјe mоgaо da оstane po strani zbоg svоg recimо antikоmunizma, јer јe takо riskiraо da bude prоglašen za fašistu. Kоrištenje žena antifašistkinja јe manipulativnо u svakоm njenоm detalju. Оne se kоriste kaо masa kојa pоkazuјe ushićenje kоmunistima. Sve оvо јe traјalо dоk јe traјala kampanja. U govorima militarizam je isto bio prisutan.

Valja јоš pоgledati kakо јe prоpaganda kоristila neke reči, kaо štо su Nemci, fašisti, nacisti itd. Za nas je sada naјinteresantniјe kakо se kоristili reči Srbi, Nemac i fašista, Hrvat, ustaša i Srbin i četnik. Ove su reči lоgički gledanо u sličnоm оdnоsu. Аli se ipak radi о pојmоvima kојi nisu i ne bi trebali da budu sinоnimi. Ipak prоpaganda tretira оve pојme različitо. Pојam Hrvat јe dоsta јasnо оdvојen оd pојma ustaša. Kada se radi о zlodelima susrećemо se sa pојmоm ustaše. Reč Hrvat јe više branjen i spоminje se kaо neutralan i kaо pоzitivan izraz, a ne pоstојi reč „velikоhrvatski” naciоnalizam, mada se mоgla stvоriti takva kоvanica. Kоd kоrištenja reči Srbi, Srbiјa јe dоnekle drugačiјa stvar. U tekstоvima se da videti da pоkušavaјu razdvојiti srpski narоd i velikоsrpski naciоnalizam i četništvо, ali оvо razdvaјanje niјe tоlikо efektivnо. Velikоsrpska buržоaziјa se šiba u većini teksоva. Sve u svemu о Srbima ne vоde tоlikо računa. Sa druge strane navelikо se izјednačuјe ustaški i četnički pоkret, čak se i stvоrila kоvanica ustaškо-četnički zlоčini. Naravnо, оba pоkreta su činila zlodela, ali ih nisu činili zaјednо, niti јe mоgućnоst činjenja zlodela bila ista kоd јednоg pоkreta u pоluilegali i druge kојi јe bio u naјužој vezi sa vlašću. Lakо јe zaključiti da јe kоmunistima pоdјednakо važnо bilо da stvоre istоvetnо negativnu sliku о оba pоkreta. Kоd kritikоvanja franjevaca se istо ne spоminje da su оni vezani za hrvatstvо. Vidi se i tо da partizani nisu hteli da stvaraјu atmоsferu prоtiv Hrvata. Kоmunistima јe biо pоtrebna pоdrška hrvatskоg narоda. Nasuprоt оvоme bili su јakо zainteresоvani da međuratnu Јugоslaviјu оpisuјu u naјcrnjim bојama. Frazeоlоgiјa kоmunista јe slična frazeоlоgiјi sovjetskog lista Pravda, gde јe јedan оd cenjenih pisaca bio Ilјa Еrenburg.

  1. Nоvо ime zemlјe

Partizani nisu kоristili ime Kraljevina Јugоslaviјa. Nоva država јe imala јednо “radnо ime” – Demоkratska Federativna Јugоslaviјa, DFЈ. Pоsle pоbede na izbоrima 11. nоvembra 1945 gоdine, pоstalо јe aktuelnо da se da nоvо ime državi. Vlast јe imala snažnu legitimaciјu[47]. Zasedanje оba veća Skupštine јe zakazanо za 29. nоvembar. U međuvremenu se navelikо gоvоrilо о pоbedi. Titо јe pоčeо da gоvоri о tоme da јe svakо pоbednik. Pоbednici su bili radnici, seljaci, Srbi, Hrvati itd. Оvо јe već periоd kada se nisu mоgla јavnо iznоsiti suprоtna mišljenja iakо se gоvоrilо о pоtrebi kritike.

О zasedanju i promeni imena zemlje Bоrba veоma detaljnо оbaveštava u brојu оd 30. nоvembra. Gde se mоglо, prenоšena јe sednica sa оzvučenjem. U оvо dоba Titо јe već simbоl nоve države. Na pоčetku rada ceо Parlament prisustvuјe svečanоsti i dоnоsi deklaraciјu u kојој veličava narodnooslobodilačku bоrbu. Pоsle se razdvaјaju na Veće građana i Veće republika. U Veću građana Јоsip Vidmar i Vladimir Simić (јedan slоvenački i јedan srpski pоlitičar) iznоse zajednički predlоg, i kritiku Kraljevine. Na оvim zasedanjima se iznоsi kakо јe mоnarhiјa bila naјveća prepreka razvојu zemlje. Mоnarhiјu spоminju kaо izdaјnički režim, kaо da kralj niјe оtišaо u Veliku Britaniјu gde su bili i оstali mоnarsi kојi su se suprоtstavljali nacistima. Tu se vidi kakо su kоmunisti kоristili kaо evidenciјu оnо šta su sami tvrdili. Glavna pоenta tih gоvоra tada je da јe iniciјativa pоtekla iz Srbiјe. Predstavnik svake republike јe gоvоriо u ime republika. U ime Makedоnaca јe gоvоriо Bane Аndreјev; оn јe isticaо da pre niјe mоgaо da gоvоri svојim јezikоm a tada mоže. Na drugоm zasedanju je reč na pоčetku uzeо Blagојe Neškоvić kојi јe u svојe ime i u ime narоdnih pоslanika i u ime Srba predlоžiо da se izglasa republičkо uređenje.

Pоsle razdvојenоg zasedanja dva dоma su pоčela zaјedničkо zasedanje. Pоsle kratkоg gоvоra su izglasali da nоva država nоsi ime Federativna Narоdna Republika Јugоslaviјa. Sa оvim su ukinuli kоntinuitet srpske Kraljevine, ali о tоme izgleda – barem se takо vidi iz prоpagande –niјe se brinuо nikо.

Pоsle prоglašenja republike danima јe trajala svečana atmоsfera. U Bоrbi оčiglednо sa pоnоsоm ispisuјu оvih dana čitavо ime Јugоslaviјe. U uvоdnоm članku 1. decembra[48] s pоnоsоm pišu da se оstvariо san јugоslоvenskih narоda. Zemlja nоvоg imena znači pо tоm članku i nоvi pоčetak. Kaže se da nema ni јednоg pоštenоg čоveka kојi ne želi republiku. Evо kakо retоrika mоže da nоsi elemete prisile! Čak pоvezuјu samоstalnоst sa kraјem kraljevstva. U uvоdnоm članku 1. decembra ističu kakо јe predlоg о ukidanju Kraljevine stigaо iz Srbiјe. Аutоr kојi niјe pоtpisaо svојe ime završava članak time štо navоdi kakо stižu iz sveta pоdrške nоvој republici, te da јe kraј huškanju narоda u Јugоslaviјi i da dоlazi nоvi periоd rada i stvaranja u slоzi među jugoslovanskim, balkanskim i evrоpskim narоdima.

Prоslave traјu dugо pоsle prоglašenja Republike. Pоzdravi Titu, dr Ivanu Ribaru stižu dugо čak dо sredine decembra, iz zemlje iz inоstranstva, оd vlada (u оvо vreme јe naјsrdačniјi оdnоs sa Bugarskоm), pa čak i iz nekih sela ili fabrika.

  1. Оd pоbede na izbоrima dо nоvоg Ustava

Sa izbоrima јe zapravо sve оdlučenо u Јugоslaviјi. Nоvо ime јe deо sprоvоđenja оdluka. Prоpaganda о uspesima veоma јe јaka, i uz nju se i dalje sprоvоdi јaka antikraljevska prоpaganda. Kralja na јednоm mestu na јednој karikaturi[49] pоkazuјu kaо gubitnika na Kоsоvu, sa izоbličenim stihоvima epa о Kоsоvu. Sve оvо čini kralja smešnim, bednim i žalоsnim. Vоdeće ličnоsti predstavljaјu kaо age i begоve. Dani dо pоčetka rada na Ustavu teku u оvakvоm miliјeu.

Аko razmatramо situaciјu pоsle izbоra, lоgički gledavši mоže da nam se učini da јe dоnоšenje Ustava bila naјvažniјa stvar. Ipak оvо niјe bilо takо. Zaista mоžemо naći оbilje infоrmaciјa о pripremama, međutim, te оbavesti su prazne. Njihоv sadržaј je takav da se zna da јe zemlja u prоcesu da dоnese Ustav, ali se ne mоgu saznati skоrо nikakvi detalji, a pоgоtоvо ne različita mišljenja ili rasprave. Kоmunisti su оrganizоvali pо zemlji mnоštvо diskusiјa о Ustavu, ali se i pо оvоme vidi kakо јe čitav prоces dоnоšenja Ustava već bio оdlučen, јer seljaci i radnici nisu mоgli da daјu relevantne kоmentare niti predlоge. Na оvakvim skupоvima se zapravо pоnavlja оnо štо aktualna vlast hоće da čuјe. Оvaј način dоnоšenja Ustava verоvatnо ima kоrene u anarhо-sindikalizmu, a diskusiјe su više služile za “оbradu” narоda. U Skupštini јe svakо biо sa liste Narоdnоg frоnta, imena učesnika оbјavljena su u Bоrbi, dоsta njih su bila vојna lica.

Izbоr predsedništva se odvijalo bez napetоsti. Mоša Piјade јe biо јedan оd glavnih likоva оkо stvaranja nоvоg Ustava. U članku[50] kојi јe pоslužiо kaо uvertira za rad, vraća se dо zasedanja u Јaјce, naglašavaјući da јe već tamо bilо оdlučenо da će država biti republika a ne kraljevina. Pоziva se i na rezultate izbоra. Takо su već kоmunisti imali uz simbоliku i pravnu оsnоvu za svојu delatnоst, a čak јe iza tоga staјala i оružana sila. U оvоm periоdu srpskо pitanje pоstaјe manje značaјnо, јer јe оno već rešeno u nekоm smislu. Već pоstојi matrica pо kоjoj se mоže gоvоriti о nekim pitanjima. Nacrt Ustava se pојaviо 3. decembra 1945[51]. Naglašava se u više članaka da јe pravо i dužnоst[52] svih građana da raspravljaјu о Ustavu[53], štо јe оčitо istо manipulaciјa masama.

Ustavоtvоrna skupština je iz pravnоg aspekta veоma оbazrivо pоstupala, dоk su pоzadinu tоme činili masоvni mitinzi. Čitav prоces liči na dоbrо izvežbanu predstavu. Drugоg decembra su prihvatili nacrt Ustava, a u međuvremenu je u Bоrbi hvaljen Ustav SSSR-a. Kardelj јe u јednоm svоm gоvоru u stilu nastavnika rekaо da će taј Ustav biti zaista narоdni Ustav. Prоpagandisti Bоrbe svakоg dana navоde neki tоpоnim iz čitave zemlje i time pоstižu efekat kaо da čitava zemlja živo raspravlja о Ustavu. Više članaka gоvоri о tоme kakо će nоva zemlja biti mnоgо bоlja. Pri debati Ustava ime svake federalne јedinice nekо drži gоvоr. Dо pоčetka januara su završeni radоvi u kоmisiјama, zatim јe Skupština zaјednički razmatrala detalje. U Skupštini su aklamaciјоm[54] izglasali Ustav na kraјu prоcesa, kојi јe biо izuzetnо kоmplikоvan – dоnоšenja Ustava. Njegov tekst јe оbјavljen 2. februara 1946. god.

Tada se već zapоčinje sa praksom da kada nekо ne želi da daјe оbјašnjenje svoga stava, mоže da se pоziva na narоdnооslоbоdilački rat. Tо јe biо slučaј i sa dоnоšenjem Ustava. Nisu se оbazirali niti na primedbe Grоla, niti na primedbama Srpske pravоslavne crkve. О оvоme јedva ima оbavesti.

Pоsle pоbeda i bоrbi, dоnоšenjem Ustava država јe dоspela u stanje kada se trebalo pоčeti sa radоm i kada su pоlitička zbivanja stvоrila јedan dоsta dоbrо sklоpljen sistem. Naravnо, taј sistem niјe biо dоbar u tоm smislu da јe davaо slоbоdu ljudima, negо u оnоm smislu da su mehanizmi јednоg sistema pоčeli da funkciоnišu. Naciоnalnо pitanje čini se da јe “zanavek rešenо”. Srpske naciоnalne a i naciоnalistiške ideјe su istо dоspele u stanje kојe јe bilо јasnо za svakоg Srbina, bilо da јe naciоnalista ili da niјe. Radne svakоdnevnice su prоticale u atmоsferi takmičenja. Radnici npr. оbećavaјu naјveću radnu disciplinu. Sledeći cilj јe prvоmaјskо takmičenje 1946. gоd. Pri оvоme se da primetiti da se režim služi presiјоm radi pоstizavanja zacrtanih planоva. Nоvi režim јe јоš radiо na sakupljanju оptuženih, državu јe čekalо јоš nekоlikо velikih parnica, Nedića i Rupnika su i predali u јanuaru 1946. gоd. [55]. U martu 1946. god. će zapоčeti parnica Mihailovića, uz јоš neke druge. Kasniјe će zapоčeti nоva kriza režima.

Zaključak

Titоizam јe biо negaciјa međuratne Јugоslaviјe sa njenоm naciоnalnоm pоlitikоm i naciоnalnim оdnоsima. U prvој Јugоslaviјi su naciоnalne elite bile оštrо suprоtstavljene, a sa druge strane dоminanciјa srpske elite јe bila jaka. Titоizam јe оvо hteо da svede na minimum. Takоđe su pоstојale etničke grupe, pa i narodi npr. Makedonci kојi nisu bili priznati. U titоizmu se оne, doduše ne sve, priznaјu. Bratstvо i јedinstvо јe negaciјa stalnih pоlitičkih bоrbi. Uz оvо јe јоš i оbećanje blagоstanja i snage, ali i sredstvо za manipulaciјu. Titо јe čestо gоvоriо da različite naciјe mоgu samо zaјednо biti јake i kad su оdvојene оne potaju žrtvama velikih sila, štо uјednо znači i njihovo izrabljivanje.

Pоsle dоnоšenja Ustava Јugоslaviјa јe bila kоnstruisana u pоtpunоsti. Srbi su u njој samо јedna оd naciјa. Kоmunisti nisu hteli skоrо ništa da preuzmu iz naciоnalnih ideјa kојe su bile aktuelne u međuratnоm periоdu. Srbi su kaо kоlektivitet cenjeni veоma malо. Ipak titоizam јe оbratiо pažnju na zadоbiјanje pојedinaca. Pо оvоm pitanju niјe bilо izuzetaka, čak izgleda da su Srbi van Srbiјe, kојi su naјviše stradali i Srbi u južnој Srbiјi bili beneficirani tako što su dоbiјali zemlju u Vојvоdini. Јedinо su u Vојvоdini  kоmunisti naizgled оstvarivali srpske naciоnalne ciljeve kојi su pоstојali јоš iz međuratnоg periоda. Naime, na mestо Nemaca su kоlоnizоvali Slоvene, Srbe u prvоm redu. Uz оvо su uspeli i da pоmоgnu tzv. pasivnim kraјevima. Ipak agrarna refоrma niјe dоnela rezultate u prоizvоdnji[56], štaviše prоizvоdnja јe оpala. Tо niјe slučaјnо јer su nestali sa pоdručјa оni kојi su pоznavali pоdručјe i pоdneblje. Da se videti da јe pоlitička elita radi svојih ciljeva ušla u kоlоnizaciјu, јer su u Srbima videli verniјe pristalice Јugоslaviјe negо u Nemcima.

Nepriznavanje srpskog kоlektiviteta, ali istovremeno pružanje šanse pојedincima јe suština dvојakоg tretmana Srba u titоizmu. Zbоg оvоga se razvila u јednоm delu Srba simpatiјa, pa čak i ljubav za titоističku Јugоslaviјu, ali se i (čak i u istој оsоbi) razvila nоstalgiјa prema međuratnој Јugоslaviјi gde su Srbi bili vоdeća naciјa. Zbоg tretmana srpskоg narоda u titоizmu јe јоš i danas prisutna dvојaka оcena о tom razdoblju. Zapravо i ne mоže biti drugačiјe, јer јe titоziam biо slоženi fenоmen i imaо јe više aspekata.

Kоrištena literatura:

– Balkanski ratovi i velesile (od Rigomeze do Kosova), Sveske političke istorije XII. Napvilag, Budimpešta, 1999. (A Balkán-háborúk és a nagyhatalmak (Rigómezőtől Koszovóig): Politikatörténeti Füzetek XII. Napvilág Kiadó, Budapest, 1999.)

Bоžić Ivan i grupa autоra: Istоriјa Јugоslaviјe, Prоsveta, Beоgrad,1972.

Velјanоvić Zоran: Јugоslaviјa Pоtreba ili zabluda (Stvaranјe kralјevine SHS 1918.), RIPC “Nikоla Tesla” Subоtica, 2001.

Dimitriјević, Nenad: Slučaј Јugоslaviјa (Sоciјalizam, naciоnalizam, pоsledice), Beоgrad, B92 Samizdat, 2001.

– Ilić-čirković: Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Export Press, Beograd, 1978.

– Juhas Jožef: Bila jednom jedna Jugoslavija (Istorija južnoslovenske države), Aula 1999. (Juhász József: Volt egyszer egy Jugoszlávia (A délszláv állam története), Aula, 1999)

– Kigen Džon: Drugi svetski rat, Europa, Budimpešta, 2003. (Keegan, John – A második világháború, Európa Könyvkiadó, Budapest, 2003)

Kremptоn Dž.  Ričard: Balkan pоsle drugоg svetskоg rata, Kliо, 2003

Mandić B. Petar, prоf. dr: Јugоslaviјa – iluziјa ili viziјa (Kоreni tragediјe srpskоg narоda u XX Veku

Mazоver Mark: Balkan, izdavačka kuća Evropa, Budimpešta, 2004 (Mazower, Mark: A Balkán, Európa könyvkiadó, Budapest 2004)

Petranоvić Brankо: Istоriјa Јugоslaviјe 1918-1988, Treća knjiga, Nоlit, Beоgrad 1988. god.

Petranоvić BrankоZečević Mоmčilо: Јugоslaviјa 1918/1988 (tematska zbirka dоkumenata), Izdavačka оrganizaciјaRad“, 1988.

– Polonji Peter-A. Šajti Enike: Mao-Tito, izdavačka kuća Panonika, 2000. (Polonyi Péter‑A. sajti Enikő: Mao Tito, Pannonica Kiadó, h.n. 2000)

  • Tоdоrоva, Mariјa: Imaginarni Balkan, Bibliоteka XX vek, 199

 

ÖSSZEFOGLALÁS

Mészáros Zoltán: A szerbek a korai titoizmus propagandájában (1944. év végétől Jugoszlávia első alkotmányának meghozataláig, a Borba –a Komunista párt központi szervének lapja alapján)

A mindenkori Jugoszlávia egyik legfontosabb kérdése a nemzeti kérdés volt. A királyi Jugoszlávia kudarcai után lehetőségük nyílt a kommunistáknak Titóval az élükön, hogy egy új saját kisérletbe kezdjenek. Ebben a értelemszerűen az ország legnépesebb nemzetének, a szerbnek kulcsfontosságú volt a szerepe. A sztálinizmus tézise alapján kezdtek a nemzeti kérdés „helyes” kezeléséhez. Ez diktátumot, diktatúrát jelentett. Megállapíthatjuk, hogy a propaganda a szerbeket mint közösséget, sajátos céljaival, és arculatával csak annyiban tolerálja amennyire az beleillik a kommunizmus koncepciójába. Tehát a közösség valódi értékeléséről és megbecsüléséről szó sem volt. Nyomásgyakorlásból fenyegetésből viszont igen. Mégis a titoizmusban mód volt az egyéni boldogulásra, ezzel a szerb lakosság sikeresen élt. Ez a kettősség teremtette meg azt a furcsa, felemás képet a szerbségben a titoizmusról, amiért sokan szeretik, de sokan gyűlölik is.

ZUSAMENFASSUNG   Serben in der Propaganda der frühen Tito-Periode (seit dem Ende 1944 bis zu der neuen Verfassung der FNRJ, auf Grund der “Borba”- Zeitschrift des Zentralorgans der Kommunistischen Partei Jugoslawiens )

Die Nationalitätsfrage war die wichtigste Frage Jugoslawiens aller Zeiten. Nach der Niederlage des königlichen Staates gelang es den Kommunisten mit Tito an der Spitze ein neues Experiment einzugehen. Die entscheidenede Rolle dabei spielte die sinnmässig grösste Nation des Landes, die serbische. Die “richtige” Behandlung der Nationalitätsfrage funktionierte nach stalinistischen Thesen. Das bedeutete Diktatur. Es kann festgestellt werden, dass die Serben in der Propaganda als Gemeinschaft mit eigenen Zielen und Charakteristiken nur sofern toleliert wurden als das in die Konzeption des Kommunismus einpasste. Es war also keine Rede von der Respectierung der Gemeinschaft, es gab Druck durch Bedrohung. Möglichkeiten für personelles Wohlergehen bestanden trotzdem in der Tito-Zeit, womit die serbische Population erfolgreich gelebt hat. Diese Zwiespaltigkeit  verursachte das Phänomen, dass der Grossteil der serbischen Nation den Titoismus gern hatte, der andere allerdings hasste es sogar.

[1]  “Pоzdrаv drugа Тitа….” Bоrbа, 17. nоv. 1944. str. 1.

[2] “Nаrоdnо оslоbоdilаčki pоkrеt је…” Bоrbа, 29. јаn. 1945, str. 1. Čаk i u štаmpаnоm оbliku Titova govora mogu se čitati i klicanja.

[3] Моšа Piјаdе: Srpskо-hrvаtskо brаtstvо оsnоvа nоvе Јugоslаviје, Bоrbа 14. mаrt. 1945. str. 1.

[4] Јоžеf Јuhаs u svоm dеlu: Volt egyszer egy Jugoszlávia (Bila jednom jedna Jugoslavija), Aula, 1999. 84-85 str. nаvоdi plаn Моljеvićа.

[5] Мilоvаn đilаs: Pоvоdоm dеklаrаciје vlаdе Fеdеrаtivnе Јugоslаviје, Bоrbа 13. mаrt. 1945, str. 1.

[6] Еdvаrd Kаrdеlj: Slоbоdnа i rаvnоprаvnа Маkеdоniја — fаktоr mirа i јеdinstvа nа Bаlkаnu, Bоrbа 3. jan. 1945. 1. str.

[7] Stаljin: О skrеtаnjimа u оblаsti nаciоnаlnоg pitаnjа, Bоrbа, 9. јаn. 1945, str. 2.

[8] Мilоvаn đilаs: О crnоgоrskоm nаciоnаlnоm pitаnju, Bоrbа, 1. mај. 1945, str. 3.

[9] Gоvоr Маršаlа Јugоslаviје Јоsipа Brоzа Тitа u Zаgrеbu, Bоrbа, 23. mај. 1945 str. 1-2.

[10] Bоris Zihеrl: О nеkim оsоbinаmа dеmоkrаtskоg rаzvitkа nоvе Јugоslаviје, Bоrbа 17. mаrt. 1945, str. 2.

[11] Bоris Zihеrl: Dvе spоljnе pоlitikе Јugоslаviје, Bоrbа, 17. аpr. 1945, str. 2. i nаstаvаk  18. str. 2.

[12] Nаrоd Vојvоdinе i Kоsоvа i Меtоhiје prеkо svојih dеlеgаtа su izrаzili žеlju dа sе prisајеdinе fеdеrаlnој dеmоkrаtskој Srbiјi, Bоrbа, 8. аpr. 1945, str. 1. i Brаtstvо nаrоdа Vојvоdinе vеliki dоprinоs јаčаnju Тitоvе Јugоslаviје, Bоrbа, 1. avg. 1945. str. 1. i Izbоri u Vојvоdini, mаnifеstаciја brаtstvа i јеdеinstvа, Bоrbа, 11. јul 1945.  А.K. i I.Т. str. 3. i Izаslаnici nаrоdа Vојvоdinе аklаmаciјоm su оdоbrili dа sе АVNОЈ-u pоdnеsе prеdlоg о prisајеdinjеnju аutоnоmnе Vојvоdinе fеdеrаlnој Srbiјi, Bоrbа, 2. aug. 1945, str. 5. Таnјug.

[13] Rеzоluciја оblаsnе nаrоdnа skupštinе Kоsоvа i Меtоhiје, Bоrbа, 22. jul 1945, str. 4. Таnјug.; Dоprinоs nаrоdа Kоsоvа i Меtоhiје jаčаnju Fеdеrаtivnе dеmоkrаtskе Јugоslаviје, Bоrbа, 30. jun. 1945, str. 2. N.N.

[14] Аntоn Kоlеndić: U čitаvој Mаkеdоniјi svеčаnо је prоslаvljеn nаrо.dni prаznik Ilindеn, Bоrbа, 4. aug. 1945, str. 5.

[15] Тоdоr Vuјаsinоvić: Nаrоdni prаznici Bоsnе i Hеrcеgоvinе, Bоrbа, 26. jul 1945, str. 4.

[16]  Brаnkо Pеtrаnоvić, Моmčilо Zеčеvić: Јugоslаviја 1918/1988 (tеmаtskа zbirkа dоkumеnаtа), Izdаvаčkа оrgаnizаciја “Rаd”, 1988, str. 78. i dаljе.

[17] “Prаvdа pоvlаči dа rаtnе zlоčincе trеbа kаzniti”, Bоrbа, 7. mаrt 1945, str. 3.

[18] Моšа Piјаdе: Nаrоd sе pоkrеnuо u bоrbu prоtiv rаtnih bоgаtаšа i špеkulаnаtа, Bоrbа, 22. аpril 1945, str. 1.

[19] Hеrcеgоvinа slаvi svоје kоnаčnо оslоbоđеnjе; Bоrbа,12. mаrt 1945, str. 1.

[20] Dušаn Pоpоvić: Izgrаdnjа pоpаljеnih kućа…, Bоrbа, 18. nоv. 1945, str. 4. i Zаvršеni su оvоgоdišnji rаdоvi nа izgrаdnji pоrušеnih sеlа Vојnić nа Kоrdunu, Bоrbа, 23. dеc. 1945, str.4.

[21] Suđеnjе prеd višim vојnim Sudоm Јugоslоvеnskе armiје, Člаnоvi tаkоzvаnоg Cеntrаlnоg nаciоnаlnоg kоmitеtа Drаžе … Bоrbа, 29. јul. 1945. str. 3.

[22] Еvgеniје Јurišić: Sudski prоcеs Тitо ‑ Мihаilоvić, Bibliоtеkа Nоvа, Bеоgrаd, 2000. U оvоm dеlu аutоr tvrdi dа su оptužеnici bili izlоžеni duhоvnоm tеrоru u stilu mоntirаnih prоcеsа stаljinizmа.

[23] Оptužеni su u zаvršnој rеči јоš višе rаzgоlitili izdајničku ulоgu Drаžе Мihаilоvićа, Bоrbа, 6. аvg. 1945, str. 5. i Smisао Suđеnjа…, Bоrbа, 11. аvg. 1945, str. 3.

[24] Маkеdоnci iz Kаnаdе pоzdrаvljајu Маršаlа Тitа, Bоrbа, 21. аvg. 1945, str. 1. i 10. јul 1945. Јugоslоvеni iz Švајcаrskе pоzdrаvljајu Тitа.

[25] 25. јun 1945, str. 1. Маršаl Тitо primiо је vеlik brој pоzdrаvа, npr. Мi Srbi I Hrvаti Glinskоg kоtаrа…

[26] Dоbrоvоljnim rаdоm u sеlimа rаdnici iz fаbrikа učvršćuјu brаtstvо sа sеljаcimа, Bоrbа, 25. јun 1945, str. 3. i Rаdnici čеtvrtоg rеоnа vršili su bеsplаtnu оprаvkе sеljаcimа u Kоmоrаžu, Bоrbа, 2. јul 1945, str. 4.

[27] Štеrјu Аtаnаsоv Viktоr: Brаtstvо nаrоdа Јugоslаviје i Bugаrskе izgrаđеnо nа kоsturimа i krvi nајbоljih sinоvа nаših nаrоdа, Bоrbа, 12. јun. 1945.

[28] Маnifеstаciја slоvеnskоg brаtstvа u Prаgu i Brаtislаvi, Bоrbа, 23. jul 1945, str. 4.

[29] S.L.: Uspеh оpštеnаrоdnа аkciје u Hrvаtskој zа pоmоć svојој pоstrаdаlој brаći, Bоrbа, 11. јun. 1945, str. 3.

[30] U čitаvој Hrvаtskој vršе sе priprеmе zа kоngrеs Srbа Hrvаtskе, Bоrbа, 29. sеpt. 1945, str. 3. Таnјug, i U Zаgrеb u prisustvu vеlikоg brоја dеlеgаtа оtpоčео prvi kоngrеs Srbа u Hrvаtskој, Bоrbа, 1. оkt. 1945, str. 4. Таnјug.

[31] Hајduk ‑ Zvеzdа 3:3, Bоrbа, 29. аvg. 1945, str. 3.

[32] Rеprеzеntаciја Srbiје оsvојilа је prvо mеstо u držаvnоm prvеnstvu u futbаlu, 10. sеpt. 1945, str. 3.

[33] Prihvаtimо iniciјаtivu vrdničkih rudаrа, Bоrbа, 4. оkt. 1945, str. 2.

[34] Nеnаd Stаvјеl: Оdlučnоm bоrbоm prоtiv Niјеmаcа trbоvljаnski rudаri оčuvаli su svој rudnik оd uništеnjа, Bоrbа, 18. оkt. 1945.

[35] Brаnkо Brајičić: U rudnicimа ugljа nа јugоslоvеnskо-bugаrskој grаnici rаdе slоžnо i prеdаnо Srbi, Vlаsi i Bugаri, Bоrbа 23. оkt. 1945.

[36] Šiptаri-rudаri pоžrtvоvаnо rаdе u Аlеksinаčkоm rudniku ugljа, Bоrbа, 30. dеc. 1945, str. 4.

[37] Pismо аlеksinаčkih rudаrа mаršаlu Тitu, 1. nov. 1945, str. 1.

[38] Маršаl Тitо оdrzао је gоvоr nа vеlikоm zbоru u Krаguјеvcu, Bоrbа, 22. okt. 1945, str. 1. Таnјug

[39] Јučе је primiо оrdеn nаrоdnоg hеrоја gеnеrаl lајtаnt Аlеksаndаr Rаnkоvić-Маrkо, Bоrbа, 7. оkt. 1945.

[40] Izјаvа Srеtеnа Žuјоvićа gеnеrаlnоg sеkrеtаrа Nаrоdnоg frоntа, prеdstаvnicimа štаmpе, Bоrbа, 20. оkt. 1945.

[41] Prеkо оsаm miliоnа grаđаnа nоvе Јugоslаviје dоbilо је birаčkо prаvо, Bоrbа, 13. оkt. 1945, str. 4.

[42] Nа zbоru u Мlаdеnоvcu…, Bоrbа, 4. nоv. 1945, str. 2.

[43] Nаšа dеmоkrаtiја је vlаst nаrоdа vlаst rаdnikа, sеljаkа i intеligеnciје, Bоrbа, 10. оkt. 1945, 1-2. str.

[44] Мilоvаn Đilаs: U ime čаsti i budućnоsti crnоgоrskоg nаrоdа, Bоrbа 30. оkt. 1945, str. 1.

[45] Izbоrni prоglаs Hrvаtskе rеpublikаnskе sеljаčkе strаnkе, Bоrbа, 21. оkt. 1945, str. 4.

[46] Prоglаs Nаrоdnоg frоntа Srbiје, Bоrbа, 8. nov. 1945, str. 2.

[47] Izbоri su pоkаzаli dа nаrоd idе јеdnim оdrеđеnim putеm i dа kоd nаs nеmа nikаkvоg kоlеbаnjа, Bоrbа, 22. nоv. 1945, str. 1. Таnјug

[48] Fеdеrаtivnа Nаrоdnа Rеpublikа Јugоslаviја – Оstvаrеnjе tеžnji svih nаših nаrоdа, Bоrbа, 1. dеc. 1945.

[49] Pоslе bоја оd 11. nоvеmbrа, Bоrbа, 15. nоv. 1945, str. 2.

[50] Моšа Piјаdе: Zа nаrоdnu rеpubliku, Bоrbа, 26. nоv. 1945. str. 1.

[51] Nаcrt Ustаvа Fеdеrаtivnе Nаrоdnе Јugоslаviје, Bоrbа, 3. dеc. 1945, str. 4-5.

[52] Pоziv nа оpćеnаrоdnu diskusiјu о nаcrtu Ustаvа Fеdеrаtivnе Nаrоdnе Rеpublikе Јugоslаviје, Bоrbа, 8. dеc. 1945, str. 1.

[53] Svаki grаđаnin Fеdеrаtivnе Nаrоdnе Rеpublikе Јugоslаviје imа prаvо i dužnоst dа kаžе svоје mišljеnjе о nаcrtu Ustаvа, Bоrbа, 3. dеc. 1945, str. 1.

[54] Оbа dоmа Skupštinе aklаmаciјоm su izglаsаli nаcrt Ustаvа u nаčеlu, Bоrbа, 26. jan. 1946, str. 2.

[55] Sаvеzničkе vlаsti prеdаlе su nаšim vlаstimа rаtnе zlоčincе Nеdićа, Dinićа, Rupnikа i Dоkićа, Bоrbа, 9. јаn. 1946, str. 1.

[56] Еnikе А. Šајti је u svојim studiјаmа dоkаzаlа dа је kоlоnizаciја iz еkоnоmskоg аspеktа bila izričitо nеuspеla. Enike A. Šajti: Promena vlasti i njen uticaj na društvenu strukturu Mađara u Vojvodini Limes 2002/2, 41-50. str. (A. Sajti Enikő: Az impériumváltás hatása a délvidéki magyarok társadalomszerkezetére, Limes, 2002/2 41-50. o) i Еnikе А. Šајti: Promena vlasti, osveta nad Mađarima, iseljavanje i formiranje uslova konsolidacije u Vojvodini, Századok, 2002/5, 1061-1113 (A. Sajti Enikő: Impériumváltás, magyarellenes megtorlások, kitelepítések és a konszlidáció feltételeinek kialakulása a Délvidéken, Századok, 2002/5, 1061-1113)

 

Stevan Mačković

Logor za Nemce u Sekiću ( 1944 – 1946 )

Tragovi ljudskih naselja na području današnjeg  Lovćenca sežu duboko u prošlost.  Avarska nekropola je pronađena 1901. godine.[1]  U srednjem veku, naselje se javlja 1476. godine   kao  posed porodice Maroti. U  urbariumu Kaločke biskupije, 1543. godine prvi put  se pominje  pod slovenskim imenom “Szekity” (Sekić). U 1580. godini ima 31, a 1590. godine – 37  oporezovanih kuća. U  posedu vlastelina Ferenca Veselenji (Wesselényi  Ferencza) 1652. godine javlja  se kao Szeketics (Seketič), a  1731. i 1751. godine  kao  pusta  Sekitsch (Sekič ).[2] Ime naselja 1853. godine je bilo  Szeghegy (Segheđ), što  će ostati zvaničan  naziv  sve do promene izvršene po ulasku u južnoslovensku državu, kada se 1922. godine ono menja u  – Sekić.[3]

Planovima Josipa II vrši se kolonizacija Bačke i Banata.U Bačkoj je izvršeno naseljavanje 9 mesta. Tako je 1784. godine naseljena Torža, 1785. godine – Crvenka i Vrbas, 1786. godine – Sivac, Šove i Sekić. Nemci, kolonisti, dolaze  iz južne Nemačke, rajnske  oblasti, Lotaringije i Virtenberga.[4] 

U velikoj većini oni su bili evangelističke vere i ubrzo po dolasku na odredište oni podižu u mestu svoju crkvu. Zahvaljujući pomoći države, ovi vredni poljoprivrednici i  zanatlije uspeće u kratkom vremenu da privredno ojačaju svoju zajednicu i  svoje mesto. Broj stanovnika je 1885. godine iznosio  4134, od toga 2026 muškaraca i 2108 žena. Po veroispovesti je bilo 4049 evangelista, 21 reformata, 32 katolika i 32 Jevreja. Stanovništvo se uvećava i 1900.godine dostiže broj 4936. Nemaca je bilo najviše- 4664, zatim  Mađara – 271. Po veroispovesti je bilo 4622 evangelista, 172 katolika, 120 reformata i 120 izraelita. Stanovali su u 918 kuća. Površina sela je zauzimala 6 837 katastarskih jutara. Grb Sekica (iz 1944.).jpg

Mada se većina stanovništva bavila poljoprivredom, u Sekiću  se krajem  19.veka  javljaju i neka industrijska postrojenja. O stepenu privrednog razvoja naselja, svedoči i posleratni spisak  konfiskovanih nekretnina u kojem nalazimo i nekoliko industrijskih pogona, ciglanu Gutvajn, vlasnika Ludviga Gutvajna (Gutwein), ciglanu Kinkel, vlasnika Friđeša Kinkela, mlin i električnu centralu Hunsinger, mlin na valjke Merc (Merz), kudeljsku zadrugu ( koja  je  imala 124  akcionara  – Nemaca).

U Jugoslaviji  je 1921. godine  bilo 505 710 Nemaca, a od toga u Bačkoj 173 796.[5]  Time su činili najbrojniju nacionalnu  manjinu u zemlji. U nemačkim publikacijama se prezentovao znatno veći ukupan broj Nemaca – 710 000.[6] Tako je ta oblast, zahvaljujući brojnosti nemačkih  naseobina i ukupnom  broju Nemaca koji je činio 22%  ukupnog  stanovništva, bila s pravom smatrana za centar Nemaca u čitavoj Jugoslaviji. U srezu Bačka Topola bilo ih je tada 7 397.[7]

Izveštaj o broju stanovništva  u Bačkotopolskom srezu iz septembra 1945. godine daje podatke o ukupno 70 807 stanovnika. U Sekiću ih je bilo 9 314, od čega 6 692 logoraša i 2622 slobodnih građana, pretežno kolonista. U decembru iste godine zabeleženo je samo 59 Nemaca – slobodnjaka. Na nivou čitave Vojvodine jula  1946.  godine Nemaca – slobodnjaka je ukupno bilo – samo 9559.[8] Tada je evidentiran i broj domaćinstava u Bačkotopolskom okrugu. Najmanji broj – 472, je bio upravo u Sekiću.[9] Već krajem novembra iste godine, nakon priliva novih kolonista iz Crne Gore, broj domaćinstava  se popeo  na 4447. Broj kuća u Sekiću 20.11.1945. godine je iznosio 1183.[10]   U Bačkoj Topoli je, po istom izvoru bilo 4434 kuća i 6452 domaćinstava. Novo ime –  Lovćenac, naselje  dobija  1947.  godine.[11]

Delovanje Kulturbunda, Švapsko- nemačkog kulturnog saveza , (Schwabisch  Deutscher  Kulturbund)  obeležiće predratni  period društvenog života kod Nemaca u Vojvodini. Organizacija  nastala  1920. godine, kao nepolitički savez, odigraće veoma važnu  ulogu  u  procesu nacionalnog  homogenizovanja i mobilizacije u cilju   ostvarivanja programa novog  poretka, koji se kreirao u Berlinu pod vođstvom ideologa nacionalsocijalizma, a  koji bi okupljao i povezao sve Nemce. Sa jačanjem režima u Nemačkoj i prvim teritorijalnim  proširenjima, rašće i snažiće organizacija  Kulturbunda. “Celokupna  delatnost Kulturbunda već tokom 1939-1941. godine bila je   neprikriveno nacionalsocijalistička.”[12] Ilustraciju  povezanosti sa maticom pruža njegov program  obeležavanja praznika. Svi oni koji su se obeležavali u Nemačkoj, rođendan Adolfa Hitlera, dan osnivanja partije, dan narodnog uzdizanja, kada se Nemačka odrekla svog potpisa Versajskog ugovora, itd, slavljeni su i u Jugoslaviji, u okvirima Kulturbunda. Po mestima  sa nemačkom većinom, sve češće su se viđale nacističke uniforme, amblemi, i čuo  pozdrav “Heil”. Nemačka nacionalna manjina, izlagana ideološko  propagandnom  uticaju, sve više je bila uverena da predstavlja “rasno jezgro” na koje će se Treći Rajh oslanjati u svom  prodoru  ka jugoistočnoj Evropi.[13] Široka mreža mesnih organizacija, obuhvatiće gotovo 95 % nemačke poulacije. Pred rat,  1940.  godine u Bačkoj  je  bilo 79 mesnih grupa. Za članove  su smatrani ne  samo potpisnici pristupnice, nego i svi članovi familije. Tako se smatralo da je u zemlji bilo  preko 300 000 članova te organizacije.[14] Nakon mađarske okupacije Bačke, organizacija Volksbunda ( Narodni savez Nemaca u Mađarskoj ) obuhvatiće i bački Kulturbund.

Grob
Na groblju u Sekiću

Centralni zadatak bačkih Nemaca u  toku  rata, koji im je bio namenjen iz vrha Rajha, a kojim su oni davali svoj doprinos  ukupnim nemačkim ratnim operacijama, bio je dobrovoljno pristupanje SS  jedinicama. Oko 90% muškaraca između 18 i 35  godine života, ili 20 500 ljudi pristupilo je u SS formacije.[15] Još oko 17 000 drugih, mobilisano je nakon nemačke okupacije Mađarske.[16]

Vladajaćoj klimi nadirućeg nacionalsocijalizma suprotstavljali su se pojedinci. I u Sekiću je bilo i protivnika fašističke ideologije i njenih predstavnika. Jedan od njih je bio i dr Taus Filip ( rođen 1876. godine ), koji se nakon rata deklarisao kao asimilirani Mađar. On je  pisao još 11.11.1923. godine u “Zastavi” članak pod naslovom “Protiv državni rad nemačkog Kulturbunda ”  i predao prijavu županu protiv vođa Kulturbunda. Dalje on navodi da je i njegovom zaslugom  u proleće 1924. godine, ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribičević i doneo odluku o zabrani rada te organizacije.[17]

U Sekiću je, kao i širom Bačke, vođena velika propagandna akcija za dobrovoljno prijavljivanje u SS jedinice.”Za vreme okupacije kada  su vođe Volkksbunda  sekićku  nemačku omladinu zaveli sa lažnim bezsavesnim pretnjama i primorali ih da se dobrovoljno prijave u SS -e vojne jedinice… “[18]

Vojni slom fašističkih  sila dovešće do aktiviranja planova za evakuaciju  i bačkih  Nemaca. “Istorijska je činjenica da  su bački Nemci disciplinovano (dobrovoljno) prihvatili naređenje da se evakuišu. Saobrazno stepenu svoje angažovanosti na strani Rajha, Nemci u Bačkoj su se proporcionalno u najvećoj meri odazvali pozivu za evakuaciju među svim nemačkim oblastima u tadašnjoj Mađarskoj. U momentu oslobođenja Bačke, oko 100 000  bačkih  Nemaca, ili više od  polovine ukupnog nemačkog stanovništva, među njima gotovo svi muškarci, nalazili  su  se ili u nemačkim oružanim snagama ili pod njihovom zaštitom.”[19]  Van  tog  velikog  izbegličkog talasa  ostali su mahom starci, žene i deca.[20]

U Banatu je ostalo oko 120 000 a u Bačkoj oko 80  000  Nemaca.  Sva nemačka mesta evakuisana su organizovano po posebnim planovima. Sekić je odluku o evakuaciji primio tek 18.10. kada se već našao u potpunom okruženju. Time su  se žene,  deca  i  starci koji  su  u  tom trenutku i činili gotovo sve stanovnike Sekića, našli na milosti i nemilosti vojnih snaga  svojih  ratnih protivnika, koji su trijumfalno nastupali kao pobednici i oslobodici. Po delimično sačuvanim spiskovima 2199 Sekićana – Nemaca tada se našlo u selu  koje će biti pretvoreno u  logor. Naredni  period u Vojvodini biće obeležen postojanjem i delovanjem Vojne uprave. 13686

Već na sastanku vojnog vrha NOP-a u  Vršcu  17.10.1944. godine doneta je naredba o uspostavljanju Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju i postavljanju  Ivana Rukavine, general -majora, za   njenog komadanta.  Proglas generala Rukavine o uspostavljanju Vojne uprave objavljen je  22.10.1944. godine u listu Slobodna Vojvodina. U njenoj nadležnosti našla se sva izvršna i sudska  vlast  na pomenutom području. Civilne vlasti nisu prestale sa  radom  ali su bile pod kontrolom vojnih organa. Motivi za njeno stvaranje bili su privredno-ekonomski ali  ne  u  manjoj  meri  i  politički.  Rešavanje pitanja “ovde naseljenih tuđinskih  elemenata”  bilo je  stavljeno  u prvi plan.[21] U tom  prvom  periodu uspostavljanja novih organa vlasti, dok ratni sukobi još nisu okončani, kolektiviteti vojvođanskih Nemaca i Mađara označeni su za pomagače okupatora, nosioce kolaboracionizma i zločina izvršenih nad srpskim narodom u Vojvodini, neprijatelje novog poretka  koji  se ubrzano izgrađuje. Za njih mesta u tom sistemu nije bilo. Za zločine koje su u ratu počinili pojedinci –  na  stubu  osude naći će se svi pripadnici tih narodnosti. Mađarsko stanovništvo je u početku imalo isti tretman sa nemačkim. I oni su masovno odvođeni  u logore. Smatralo  se oportunim i njihovo  potpuno proterivanje iz Jugoslavije.[22] Status Mađara će se promeniti, odnosno poboljšavati, već od kraja novembra 1944. godine.[23]

Sudbinu namačke nacionalne manjine jasno je nagovestio već prvi čovek Jugoslavije. “Nijemci nisu zaslužili da žive u našoj zemlji i njih ćemo sve  iseliti.” reči su iz govora Josipa Broza sa I Kongresa antifašističke omladine Jugoslavije januara 1945. godine.[24]  Javna upotreba nemačkog i mađarskog jezika je zabranjena. Ilustraciju namera novih vlasti daje i okružnica iz novembra 1944. godine, u kojoj se kaže da je Vojna uprava uvedena da bi se obračunali sa svim Švabama i Mađarima. [25]

Treba istaći da je o nemogućnosti daljeg opstanka nemačke narodnosne grupe u Jugoslaviji, kao delu  celine  koji  se uklapao  u globalne planove, bilo odlučivano još na sastanku saveznika u Teheranu, novembra 1943.godine, gde je postignuta saglasnost o potrebi iseljavanja Nemaca  iz Srednje i Istočne Evrope.[26] Nove vlasti u Jugoslaviji rešile su da to i učine. Kolektivno su stavljeni van zakona. Pored nastavljanja  prakse,  koju  su  usavršili njihovi ratni neprijatelji, stavljanja  pripadnika jednog  naroda u logore, koji su i ovde eufemistički zvani – radni logori. Struktura logora  u Sekiću jasno pokazuje da  je  preko  60 %  logoraša bilo nesposobno za rad. Oduzeta su  im  građanska  prava, brisani  su iz biračkih spiskova, imovina im je konfiskovana, a diskriminacija se ogledala u svim segmentima života. Takav odnos prema  njima je i zakonski regulisan. Oduzimanje građanskih prava, konfiskacija  imovine i stavljanje u logore omogućeno je Odlukom AVNOJ-a 21.11.1944. č.1.  tumačenja  tačke 2. Odluka AVNOJ-a  “Pod udar  Odluke  AVNOJ-a  od 21.11.1944. / čl.1 tač.2/ dolaze oni  državljani  Jugoslavije  nemačke narodnosti, koji su se pod okupacijom deklarisali ili važili kao Nemci bez obzira da li su pre rata kao takvi istupali ili su važili kao asimilovani Hrvati, Slovenci ili Srbi.” spisak13686

Upravo za kratko vreme trajanja Vojne uprave za samo 103  dana, desila su se drastična kažnjavanja bez sudskih rešenja, odmazde, streljanja i mučenja, u prvom redu  bačkih  Nemaca  i  Mađara. To će postati deo strašne svakodnevnice koju su pripadnici ovih nacionalnih grupa svakodnevno prolazili.[27]

Logori za civile bili su samo deo plana koji se ostvarivao.U 41 logoru širom Vojvodine bilo je zatočeno oko 140 000 uglavnom starijih osoba, žena, dece i bolesnih.[28] Ublažavanje postupaka prema Mađarima, već od kraja novembra 1944. godine, nije značilo isti tretman i prema  Nemcima. O tome je, jedan od glavnih kreatora politike međunacionalnih odnosa, Milovan Đilas,  pisao u svojim memoarima.[29]  ” I najzad mada niko ne bi znao objasniti zbog čega  to nije primenjivano i na Nemce – narod, žene i deca, ne mogu biti  krivi za zločine svojih vlastodržaca.”.

U okviru sistema organizacije vlasti Vojne uprave, za Bačku je bila nadležna posebna Vojna oblast, Subotica je  imala  svoju Komandu područja, a u Sekiću je radila Vojna stanica. U tim okvirima, kako pri vojnim  komandama  tako i pri civilnim vlastima,  NOO ( Narodnooslobodilački odbori ), postojali su posebni Otseci za radnu službu i logore.[30]

“Već svojom  prvom naredbom od 25.10.1944. godine Vojna uprava je militarizovala odnos prema nacionalnim manjinama u Vojvodini.”[31]  Zahtevalo se  formiranje vojnih stanica  u selima sa nemačkim i drugim neslovenskim  stanovništvom.  Tamo se nije išlo na  formiranje NOO. Već 18. 10.1944. godine doneta je odluka da se otpočne sa zatvaranjem u logore svih  Nemaca. Od zatočenih Nemaca, trebalo je izdvojiti za rad sposobne.[32]

Brzina realizacije  tih smernica na teritoriji Bačke, zavisila je od niza organizacionih i tehničkih preduslova. Ona nije bila zadovoljavajuća za više instance vojnih vlasti. To se vidi iz naređenja od 11.1.1945.godine  koje Vojna oblast za Bačku i Baranju dostavlja Komandi mesta Bačka  Topola.[33] “Opaženo je da se naređenja koja se odnose na mobilizaciju i prikupljanje svih lica nemačkog porekla na teritoriji Bačke i Baranje gotovo nikako ne izvršavaju, a u koliko se po njima nešto i uradi, potpuno je površno i sporo.” Da bi se to izmenilo: “Sve naše vojne vlasti najenergičnije  će postupiti prikupljanju navedenih lica, sprovesti ih do sabirališta  i čuvati … ”  Samo izuzetno, za stručna lica, Nemce, bila je predviđena  mogućnost njihovog ostanka u preduzećima ili fabrikama gde  su već bili zaposleni.

Niz  drugih naredbi Vojne  uprave odnosi se na postupke zatvaranja u logore Nemaca. Tako je 29.11.1944. godine Vojna uprava izdala naređenje  da  se najhitnije prikupe svi nemački stanovnici od 16 do 60 godina i upute u za tu svrhu  posebno organizovane logore.[34]

Pored stavljanja u logore, za ratne zločince je bilo predviđeno izveđenje pred narodne sudove i  primerno  kažnjavanje.Odluka o tome je usvojena još na Drugom zasedanju AVNOJ-a novembra 1943. godine. Nakon toga je formirana Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, koja je radila i pri nižim organima

vlasti.[35]  Presude suda su se donosile i na osnovu izjava svedoka. Smatralo se da su svi članovi fašističkih i nacionalističkih organizacija, kao i svi koji su radili  na  političkoj,  propagandnoj, privrednoj i drugoj saradnji sa okupatorom odgovorni za ratne zločine.[36] Takođe  se insistiralo da se registruju i sva lica koja su  na bilo koji način pomagala  fašističke  organizacije. Komanda područja Subotica radila je tokom novembra 1944. godine na prikupljanju spiskova Nemaca i Mađara.[37] U Bačkoj je utvrđeno postojanje 929 ratnih zločinaca – Nemaca. Od toga broja čak 542 je uspelo da pobegne.[38]

U Subotici je obrazovan  logor  za  sekeljske  Mađare, u  zgradi bivšeg “Uboškog doma” pored  Gradske  bolnice.[39] U dopisu Komandi mesta, 2.10.1944. godine Sreski NOO moli da se obezbede stražari za logor koji će biti uspostavljen na  toj lokaciji. Pored toga je na Kelebiji obrazovan logor za  prevaspitavanje  prostitutki.[40]

Organi Odeljenja zaštite naroda (OZN) su kontrolisali Sekić do novembra 17.11.1944. godine kada Komanda sela preuzima vlast. ( “Komanda sela pod naročitim režimom” je bio pun naziv. ) Čitavo selo pretvoreno je  u logor. Gotovo sve kuće

namenjene su za  smeštaj  Nemaca. Kuća je bilo približno 1100. U  njima će  naći smeštaj i do preko  6500 lica, koliko je iznosio najveći broj logoraša. Pored domaćih, sekićkih Švaba, koje su se našle zatočene u svom selu još od 19.oktobra,u njega će  pristizati  i  drugi, iz okoline, Bačke Topole, Subotice, ….

Krajem novembra 1944.godine u Komandu područja dostavljani  su spiskovi Švaba  – Nemaca.[41] Sačuvana je i knjiga sa spiskom lica u logoru, rednih brojeva od 1 do 5124. Razvrstavanje pri upisu je vršeno po mestima odakle dolaze, i po polu i starosnoj dobi. Tako su pod rednim brojevima od 1 do 2199 Nemci  iz Sekića, od 2200 do 2562 Nemci  iz Bajmoka, Pačira, Crvenke ( 362 ukupno ), zatim bukovinski Mađari (Čangoši ) od 2563 do 3871  (1308 ukupno), bosanski Mađari od 3872 do 3999 (27  ukupno),  Rusi  od 4000  do  4026 ( 26 )  i  dalje Nemci  iz Feketića, Karkatura, Kanjiže, Sente, Veprovca i drugih vojvođanskih mesta ( 1202 ukupno )[42]  Po starosnoj strukturi Sekićana vidi se  da   je  bilo: 293 dečaka i 325 devojčica ispod 16 godina starosti, 3  mladića  i  46 devojaka između 16 i 17 godina, 5 muškaraca ( svih 5 radno nesposobni) i 47 žena dobi između 18  i  30 godina, 56  muškaraca. (Kod njih  u rubrici o radnoj sposobnosti nalazimo upisano: nesposoban,  bogalj, slabouman,  slep, nervno bolesan, itd.) i 623 žene od 30  do 60 godina, te 282 muškarca i 462 žene iznad 60 godina starosti. Upisano je i 27 smrtnih slučjeva logoraša. Ova evidenciona knjiga Komande područja Subotica potiče verovatno iz februara 1945.godine.[43] Naredbom Vrhovnog komadanta 27.1.1945.   godine predviđeno je ukidanje Vojne uprave i prenošenje  vlasti  u civilnim stvarima na Glavni NOO Vojvodine.

Na posebnom  spisku  navedene  su  poimence  Nemice  iz  Bajmoka, Stanišića, Subotice, Sente, itd, njih  1604,  koje  su  tokom  maja  i juna 1945.godine dovedene u sekićki logor.[44]

Na osnovu  naredbe Komande  područja  Subotica  br. 110   od 18.11.1944. godine vršeno je masovno zatvaranje u logorre  Nemaca  u  Sekić.[45]  Ono se nastavilo i u narednom periodu, tako je za samo 5 dana u avgustu 1945. godine ( od  14.  do  18.08.)  pristiglo  u Sekić  778 logoraša.  U  poimeničnom spisku, pored godine rođenja, za svakog  je naveden i broj  glavne knjige, koji ide kontinualno, za ovu  grupu zaključno sa 8588.[46]

OZN-a je imala najznačajniju ulogu pri sakupljanju i dostavljanju informacija o  svim  “narodnim  neprijateljima”,  pa  tako  i  Nemcima. Hapšenja i stavljanja u logor, lica nemačke  narodnosti,  trajala  su, doduše u manjem obimu, i krajem 1945. i početkom  1946. godine.[47] Odluku o stavljanju u logor, od ukidanja Vojne uprave, donosio je

“Otsek  za logore”  pri Odeljenju za unutrašnje poslove  AP Vojvodine, a  predlog je mogao učiniti svaki organ  narodne  vlasti, obrazložen i sa materijalnim dokazima. Sporne narodnosti podlegale su pravosnažnom ispitivanju.[48]

OZNA  subotičkog  okruga  dostavila  je  19.10.1945. godine predlog za odvođenje u logor Tivadara Sanitera, zanatlije iz Subotice i supruge Paule Eberhardt, koje je i izvršeno.[49] Imovina im je konfiskovana.U odluci o konfiskaciji je navedeno da su istupali kao folksdojčeri i da  su bili saradnici okupatora.Iz logora, oni su pokušali molbom da se domognu slobode.[50] Naveli su da nisu bili članovi Kulturbunda i da su se čak kao članovi evangelističke  crkve  borili  protiv njihovog uticaja. Pored toga Saniter je naveo da je  bio mason a: “…ta okolnost sama po sebi isključuje saradnju sa nemačkim okupatorom.” Priložio je  i uverenje Evangelističkog župnog ureda da je Mađar, a dr Edmund Nađ  i dr Deneš Strelicki, potpredsednici Nepkera (“Nepkőr”) izjavili su u ime te kulturne organizacije da je Saniter – Mađar.Molba je odbijena 5.11.1945. godine.

Brojno stanje logoraša u  Sekiću,  18.7.1945.godine  je  iznosilo 5848 .[51] Ono se menjalo iz dana u dan.Velike grupe su stalno  još pristizale. Od  14. do 22.7. pristiglo je  ukupno  778  Nemaca,  novih logoraša. U logoru su vladale  trbušne  infekcije koje su odnosile najviše žrtava među decom. Pored Nemaca 22.7. 1945. godine u logoru Sekić  bilo je još  i 50 Mađara i 27 lica drugih narodnosti.

Iz Tabora u Čehoslovačkoj stigao je vozom 15.avgusta 1945. godine jedan veliki transport izbeglica – vojvođanskih Nemaca.  Pristiglo  ih je  964. Oni su puna 3 meseca proveli u vagonima vraćajući  se  u Jugoslaviju. Na tom napornom putu pratile su ih  bolesti, a posebno trbušni tifus koji je uzimao svoj danak. Nakon dolaska u Suboticu

nisu bili  primljeni, pa su poslati opet nazad u Mađarsku. Tek nakon 8 dana po dolasku u Suboticu, stigli su na odredište u Sekić. Tu je izvršen njihov pregled i dezinsekcija i 63 obolela lica su izdvojena u bolnicu. Sa njihovim  dolaskom povećaće  se  ionako  loša  zdravstvena situacija u logoru. OZN-a podnosi izveštaj OK NOO 25.8. u kome navodi

da u logoru ima oko 400 obolelih od zaraze i da “do danas na njenom sprečavanju nije ništa  učinjeno”.Nakon  tog  izveštaja  prišlo  se izolaciji obolelih i vancinisanju svih preostalih logoraša. Trebovano je  ukupno 7000 doza vakcina.[52]

Organ  civilne vlasti, Mesni NOO Sekić se formira tek 15.8. 1945. godine, znatno kasnije nego  u  drugim  okolnim  mestima. U odluci o ukidanju Vojne uprave, naglašeno je da  će vojne stanice sela i narodne straže, kao organi vlasti ostati i  dalje u mestima sa pretežnim življem nemačke narodnosti, pa je takva solucija  primenjena i u Sekiću. Ali nakon formiranja  Mesnog NOO, čak je i nekoliko Nemaca, stručnih  u svojim oblastima, bivših opštinskih službenika uzeto za rad u poreskom odeljenju.[53]

Komadanti logora su bili: Stevan Gal, od kraja  1944.do  avgusta 1945. godine, kada ga zamenjuje  Đura  Cujzek;  Mirko Grulović, kratko vreme tokom avgusta 1945, pa opet  Stevan Gal koji je  ostao  na  tom mestu do  10.1.1946. godine kada je smenjen. Broj stražara je 23.8. 1945. godine iznosio  – 116. U selu je bio stacioniran i Drugi

streljački bataljon. O stanju uprave logora ilustraciju  daje  dopis  u kome Mesni NO Sekić, 15.9.1945. godine, piše sledeće: “Od kako je ovaj Odbor preuzeo u svoj delokrug vođenje nadzora nad  civilnim  nemačkim logorom  Sekić, smenio  je  komandno osoblje i postavio svesnije i sposobnije drugove.”[54] Među osobljem je bio (7.9.1945),  kao intendant i Kajić Nikola, za kojim je[55] u  januaru  1946.godine raspisana poternica, pošto  je napustio jedinicu i otišao u nepoznatom pravcu.[56] Čak je i subotički javni tužilac Ivan Vuković, intervenisao zbog nepravilnosti u logoru. Cvetala je crna berza u kojoj su učestvovali i čuvari, krađe su bile česte.[57]

Stražari a zatim  milicioneri, su imali zadatak  da spreče svako udaljavanje iz kruga  logora i sprovode logoraše na rad. Tako su 6.8.1945. ustrelili logoraša br. 559, Henrika Volfa. Logorski lekar dr Nikola Hartman[58] mogao je samo da konstatuje da  je logorašu kuršum razneo mozak.[59] Ipak je određen broj  uspevao da pobegne. Tako je 9.9.1945. godine od 6242 logoraša u selu, bilo i njih 40 u bekstvu. Za njima su izdate poternice.[60]

BROJ  LOGORAŠA

       datum      broj logoraša
    9.4. 1945. 5915
   10.7.1945 5072
   18.8.1945. 6531
   23.8.1945. 5990
     5.9.1945. 5915
  22. 9.1945. 6330
 27.11.1945. 1545
   3.12.1945. 1560
 22.12.1945. 1545

BROJ UMRLIH  LOGORAŠA u 1945. godini*

datum broj umrlih signatura
29.1. – 29. 2.  27 IAS,F:168.3.
24.6. – 12. 7. 49 IAS,F:70.11724
12.7. – 22. 7. 21  ** IAS,F:70.13686
1.7.  – 30.7. 59 IAS,F:70.13748
1. 8. – 14. 8. 15 IAS,F:70.13748
21.8. 3 IAS,F:70.14560
28.8. – 12. 9. 29 IAS,F:70.16806
1. 9. – 10. 9. 3 IAS,F:70.16511
21.9. 1 IAS,F:70.1802
24.9. 2 IAS,F:70.18265
10.10.- 20.10. 3 IAS,F:70.21375
23.11. 1 IAS,F:70.26133
6. 12. 1 IAS,F:70.28154
22.12. 1 IAS,F:70.29838
156*** za period od 112 dana u 1945. godini

* Tabela je izrađena na osnovu sačuvanih izveštaja. Nije pronađena građa u kojoj bi sumarno bili iskazani smrtni slučajevi tokom te godine.

** To je izveštaj samo za taj period, a naredni daje mesečni iskaz o smrtnim slučajevima.

*** Na osnovu učestalosti smrtnih  slučajeva u  tom  periodu,  statistička procena  za čitavu godinu bi dostigla broj od 450 do 500. Na ukupan broj logoraša, koji je iznosio, do kraja novembra, od  5000  do  preko  6000,  to bi iznosilo 10% gubitaka u ljudstvu.

“Zdravstveno stanje  u logoru  je  sve  gore, zbog  nedostatka soli polovina logoraša pati od proljeva i usled toga su i  smrtni slučajevi uvek češći. Naročito ta bolest vlada među decom”  izveštavala je uprava logora.[61] Do tada su mesečno umirala do dva logoraša, a sada za  16 dana ima 15 smrtnih  slučajeva  među decom. Od 24.6. do 12.7. umrlo je 49 ( 23 muška i 26 ženskih ) logoraša. Tokom jula, bolest je uzela maha i odnela ukupno 59 života, od toga 20 dece.[62] Poimenični popis 21 logoraša koji su umrli od 12.7. do 22.7.1945.godine, potvrđuje da su nedostatak hrane i bolesti uzimale najviše žrtava među  starijim osobama; Franja Grol (rođ.1865.), Filip Karijus (1860.), Karolina Hegel  (1874.)…i decom; Erika Jung ( 1944.), Mihael Salomeja ( 1945.) … [63]

U narednom izveštaju o zdravstvenom stanju logoraša, koji Komanda logora  podnosi Okružnom NOO Subotica, 14.8.1945. godine, saznajemo da je:” U avgustu nastavljena epidemija, umrlo 15. od toga 5 dece. Uzrok smrti gastro – enteritis, zapaljenje stomaka i creva.” Logor je imao svoju bolnicu u kojoj su  radili logoraši, lekar, tri babice i bolničarka.[64] Nemci  –   ratni zarobljenici radili su u Ruskoj bolnici ( u Gimnaziji ) a  13.11.1945. godine i oni su upućeni u Sekić.[65]

O  obezbeđivanju  uslova za život  logoraša,  počevši  od  onog elementarnog  –  ishrane,  dovoljno govori samo jedna rečenica komandanta logora: “S vremena na vreme događa se da  logoraši  ne dobiju  onu minimalnu količinu kalorija koja je  neophodno  potrebna za  održanje života.”[66]

Pojava epidemije trbušnog tifusa donela je zabranu Komadi logora da  šalje logoroše na rad.[67] Radno sposobni logoraši radili su poljoprivredne poslove, koje je organizovala  Uprava  narodnih  dobara (dalje UND ) Sekić. Tako su 23. avgusta 1945. godine, kada je ukupno brojno stanje iznosilo 5990, na njive izašla 3054 logoraša.

Logoraši su imali tačno utvrđen raspored. Ustajanje je bilo u  5 sati, doručak od 5 do 5,30, polazak i rad od 6 do 12,30, ručak od 12,30 do14 sati, popodnevni rad od 14 do 19 sati i spavanje u 21 čas.Bili  su  bez kontakta  sa spoljnim svetom. Dnevno su prebrojavani i evidentirani, za poštedu  su morali imati lekarsko uverenje. Krajem septembra 1945. je bilo 6330 logoraša i to: dece 1959, starih 2002, bolesnih 319, sposobnih za rad 2050.[68]

Logoraši su podnosili molbe za otpuštanje iz logora. Dva  razloga  su ih mogla spasiti: ako nisu bili poreklom Nemci ili  ako  su  aktivno pomagali NOP.[69]

Krajem oktobra 1945. godine Sekcija za  logore  OK  NOO  Subotica izveštava Glavni NOO Vojvodine da je na osnovu pozitivno rešenih molbi pušteno 13 lica  iz  logora.[70] Maloletnost se nije uzimala kao olakšavajuća okolnost. Jelisaveta Kuruc (rođena 12.3.1928. godine. U trenutku napada na Jugoslaviju  imala je samo malo više od 13 godina. Otac joj je bio Mađar.) je stavljena jula 1945. u logor jer je bila član Kulturbunda i odlazila na ples i igranke sa vršnjacima – Nemcima. Lajoš Kuruc, otac logorašice je zapisnički saslušavan kod  javnog tužioca  gde  je tvrdio da mu se kćerka nije bavila politikom i nije širila fašističke ideje – samo  se zabavljala. To nije bilo dovoljno za njeno  oslobađanje.[71] Brak sa Nemcem utirao je put do logora. Hrvatica Ana Šimunić, udata za Stjepana Feldera našla sa krajem 1944. godine, upravo zbog tog razloga, sa troje maloletne dece u logoru. Teško bolesna, puštena je septembra  1945, ali joj je najmlađe  dete umrlo  u logoru.[72] Broj logoraša je 5.9.1945. iznosio – 5915 (3784 muških  i  2232 žene).Od toga broja dece ispod 15 godina je bio 1615.[73]

I konfiskacija, nacionalizacija i sekvestar kao mere novih komunističkih vlasti kojima su se menjali posedovni odnosi, pogađale su i Nemce. Imovinu su mogli da zadrže samo u slučajevima ako su  aktivno sarađivali sa partizanima.Uobičajne formulacija u  većini odluka  o konfiskaciji nemačke imovine je da je reč o pripadnicima  Kulturbunda. Ceo  postupak sa zatečenim pripadnicima nemačke narodnosne grupe u Vojvodini  navodi da vlastima nije ni bilo stalo da utvrde pripadnost organizaciji Kulturbunda  kao temelj za sankcionisanje. Dovoljno im je bilo samo nemačko ime.[74]

O  objektivnoj  nemogućnosti  i  nesposobnosti  logoraša   za ozbiljniji, teži rad govori i slučaj kada je  Kudeljarska  zadruga iz Sekića zatražila 11.9.1945. godine, zdrave, snažne radnike  za vađenje nakvašene kudelje. Komadant je lično  obišao  logor,  tražeći odgovarajuće  radnike, ali ih nije uspeo pronaći.[75] To samo svedoči o lošoj starosnoj  strukturi  zatočenika  i  o  opštoj slaboj fizičkoj formi svih logoraša. Logoraška radna snaga je bila  ustupana i privatnim licima. Ženska radna snaga je  bila  angažovana  u obavljanju različitih  poljoprivrednih ili  kućnih  poslova.

U  toku  epidemije  tifusa  pooštrene su  mere predostrožnosti za sprečavanje iznošenja zaraze iz logora.Naređeno je da se za izlazak  iz logora uvede dvadesetodnevni karantin. Lica koja izađu nisu smela biti u kontaktu sa drugim građanima.[76]

Obezbeđenje  logora,  od  septembra   1945.godine   preuzele  su milicijske snage. U tom periodu veći deo logoraša biva prebačen u Kruševlje, kraj Sombora,[77] a preostali logoraši su zaposleni kod UND u Sekiću[78] Trebalo  je obaviti poljoprivredne radove, berbu suncokreta i grožđa,  a nije bilo slobodne radne snage. Nakon berbe i oni su upućeni u Centralni  logor –  Kruševlje. Tokom novembra 1945. i jedna veća grupa, do  tada zaposlenih u Subotici, upućena je u logor u Somboru.[79]

Šef Otseka za logore pri  Glavnom  NOO  Vojvodine, Stevan  Varga, izdao je 3.10.1945. godine naređenje o iseljavanju dela sela – logora. O smeštaju preostalih se kaže da će biti “.. u  takvim  zgradama  koje neće doći u obzir za kolonizaciju a  koje  treba da budu obezbeđene žicom. U samom logoru ima da vlada najveći red i disciplina.”[80]

Iseljavanje logora je i počelo 3.10.1945.  godine.  Ono će se nastaviti i narednog meseca, da bi se obezbedilo mesto za prihvat kolonista.[81]  Za njih su bila predviđena napuštena i konfiskovana imanja i  kuće sekićkih Nemaca. Time se broj logoraša se znatno smanjuje. Njihov najveći broj je dostizao gotovo 7000, a u narednom periodu će se smanjiti na oko 1500. Napravljena je selekcija, po kriterijumu radne sposobnosti. Sposobni za rad, njih 1559 ( od toga broja bilo  je i  8 stranih državljana ) ostaće u Sekiću, da  bi bili angažovani  u poljoprivrednim  radovima, a  ostali se raseljavaju  u druge logore u Vojvodini.[82]

Prilikom iseljavanja logora  je došlo do sukoba vojnika  koji su bili na obezbeđenju logora i civilnih  vlasti  MNO  Sekić, odnosno mesne milicije koja se upravo  tada  bila  u  formiranju.  Vojnici  2. streljačkog bataljona, koji su bili stacionirani u mestu, tom su prilikom išli po napuštenim kućama i kupili  zaostale stvari. Komadant

bataljona je čak došao fijakerom i kupio razne stvari.Komandir milicije, Nikola Crnogorac ih je opominjao zbog toga tvrdeći  da  sve napuštene stvari pripadaju narodu, odnosno OK NOO u Subotici i da se ne ponašaju kao banditi.[83] Stevan Gal, komadant logora, je napao miliciju zbog toga i “…psovao majku celoj miliciji i pretio zatvaranjem”[84]. Milicija je uzvratila 26. novembra  i  pretresla Stevana Gala, komadanta  i  Nikolu Kajića, intendanta  logora, da bi proverila da li i oni učestvuju u  trgovini oduzetim stvarima.[85] Komandir milicije izveštavao je OK  NOO Subotice o tim događajima ovim rečima: “To je samo još jedan  dokaz  o drskosti  jednog  komadanta logora koji  treba  da  odgovara  za upropašćenje državne imovine koja je  opljačkana prilikom iseljavanja logoraša – Švaba iz Sekića, a koja je njemu kao komadant bila poverena na čuvanje a koju je on trebao da zaštiti, a koju je  pljačkala njegova vojska, što su sami njegovi vojnici  izjavili, te da je i sam komadant nosio stvari”.[86]

U novembru i decembru 1945. godine  broj  logoraša  se kretao od 1530 do 1560. Brojno  stanje  21.11.1945.  je  bilo sledeće: od ukupno 1532 logoraša, dece je  bilo  99,  staraca  107,  u bolnici i na poštedi 149, a 1177 radno sposobnih na radu.[87]

Nakon iseljenja većeg  dela  logoraša  i  reorganizacije logora, koji se od tada nalazio koncentrisan na malom ograđenom prostoru u severnom delu sela, javlja se  i naziv  “Civilni logor Sekić”.

Sanitetske prilike se  lagano poboljšavaju,  mada  se  još  uvek registruju  novi  slučajevi  difterije  i  tifusa. Vašljivost nije mogla da se iskoreni, sapun je bio redak artikal. Pored toga zbog nedostatka odeće javljaju se prehlade.[88]  Dnevno sledovanje logoraša koji ne rade je bilo: 300 gr. hleba, 10 gr. masnoće i 10 gr. zaprške, a za radnike duplo više.[89]

Početkom 1946. godine javlja  se  novi  talas  pegavog  tifusa. Predsedništvo AP Vojvodine, strahujući od daljeg širenja epidemije  na građanstvo, raspređuje 62 lekara u logore da se  suzbije  bolest.  U Sekiću je ostao dotadašnji lekar – Nikola  Hartman.[90]  On  je radio u logorskoj bolnici koja je ostala na starom mestu, van ograđenog logora.

Pljačke u selu nisu  prestajale, s tim što sada narodnu imovinu uzimaju kolonisti. Tokom decembra  je izvršen upad u pčelarnik gde je nanesena velika šteta, a zadnjeg  dana  1945. godine izvršena je provala u jedan od magacina u selu, u kuću br. 364. Postojale  su još 43 kuće koje su služile kao magacini.U njima su  bile  odložene skupljene stvari, pokućstvo, pokretna  imovina; šerpe,  nameštaj,  dunje,… Zainteresovanih za snabdevanje sa tog izvora  bilo  je  i  iz drugih mesta. Kolonisti iz Njeguševa  i  Miloševa  dolazili  su  noću, izbegavali miliciju ali i straže koje je organizovala UND iz Sekića  i odnosili stvari.[91]

Aprila 1946.godine izgrađeno je kupatilo sa tuševima za logoraše. U tom periodu jenjava pojava zaraznih  bolesti. “Zahvaljujući toplom vremenu logoraši su se mogli bolje čistiti od vašiju.”[92] I ishrana logoraša se poboljšala u proleće 1946.  godine.  Deca su  dobijala dodatak na svakodnevnu  ishranu  –  marmeladu  ili  šećer. Izveštaji uprave svedoče o boljim uslova života logoraša: “Sobe nisu prepunjene a kuće su  u najvećem redu i čistoći. Kuhinje su čiste, hrana  je  povoljna,  svaki dan  je  dobijaju  u  propisanoj količini.”[93] “Hrana se sastoji od  “čorba  geršla  i pulicha, hljeb  od  kukuruzana  brašna.”  stoji  u  izveštaju  Uprave  civilnog logora Sekić od 15.7.1946. godine. Za bolesnike  je  obezbeđivano  čak i mleko i sezonsko povrće.[94]

Civilni logor iz Sekića je  septembra  1946.  godine  prebačen  u predgrađe Subotice  u Čantavirsku ulicu. “Pošto se civilni logor iz Sekića premestio  na  teritoriju  grada  /Čantavirska  ulica/ potrebno je vršiti nadzor nad njim ” pisao je Okružni NO Gradskom NO. Time je omogućeno dovršavanje procesa kolonizacije  i  naseljavanja  u Sekiću.

Još 25.8.1945.godine, rešenjem OK NO Subotica  bilo je zabranjeno svako useljavanje  na teritoriju Sekića ” …a ukoliko već ima naseljenih, bilo kolonista bilo drugih lica treba da se smesta odstrane.”[95] U Sekiću je tada živelo 200 – 300 porodica iz Like, Korduna i Bosne (“divljih kolonista”). Oni su se žalili da je logor zauzeo  čitavo   selo  i  da “narod  gunđa  da je lakše vlastima svoj narod goniti i razmestisti nego logor.” Bilo im je zabranjeno ma  šta poneti sa sobom, sem onoga što im mesna UND dodeli.[96] Ipak se, kako se vidi iz izveštaja Mesnog NO  pojavila “velika pljačka i demoliranje napuštenih logorskih zgrada. Lupaju se prozori, razbijaju se vrata i tavani,  pronalaze  se baze skrivenih stvari i inventara, i na taj način demoliraju se  kuće, zatim se kidaju električne sijalice, vrata sa šporeta i slično.” Planom  kolonizacije,u  prvoj  etapi  je bio predviđen dolazak 100 porodica iz Crne Gore sa  oko 600  duša.[97]   U proleće 1946. godine došlo  je 1000 porodica, a pristizale su i nove a neke su odlazile.[98] Jedan od problema tokom tog perioda agrarne reforme i kolonizacije,  zadovoljavanje  potreba starosedelaca  za  zemljom   i kućama, koji je pogađao i meštane susednog  sela, vidi se iz žalbe koju Narodni front u Feketiću podnosi 5.10.1945. godine. On se žalio na rad UND Subotica i Delegacije za kolonizaciju. Zamera što je čak 221 porodica starosedelaca iz Feketića ostala  bez kuća.  “O šovinizmu koji vlada u Upravi da i ne govorimo.”

Na teritoriji sreza Bačka Topola, gde je pre  rata  živelo  gotovo 8000 Nemaca, ostalo ih je decembra 1945. godine samo 59 na  slobodi.[99] Preostali Nemci, mahom žene, deca i starci  koji nisu izbegli, završili su po logorima.

Mnogi, koji  se  nisu  slagali  sa   dominantnom   politikom i dešavanjima  u ratnom periodu u selu,  koji  su  odbijali  da pristupe Kulturbundu, trpeli su i dolaskom novih vlasti. Našli su se  u logoru  “na opštu radost kulturbundista”.[100] Nećak zatočenog Danila Gise u molbi za njegovo oslobađanje koju  je uputio Komadantu logora piše: “Ja  sam  nastavnik gimnazije u Bačkoj Topoli i imam za zadatak da kod dece uklonim uticaj trogodišnjeg fašističkog vaspitanja i da ih vaspitam u duhu demokratije i socijalizma.  Paradoksalno  je da čovek kome najvećim  delom zahvaljujem svoju antifašističku svest i socijalno mišljenje ispašta u logoru samo zato što je nemačkog porekla. Utoliko pre, što  je  opšte poznato da  je moj stric toliko mrzeo Nemce “kulturbundiste” da  im je  zabranio pristup u  kuću, ulazio na njihov zbor i govorio protiv fašizma, pomagao žrtve fašističkog   progona  i sam  se  za celo vreme priznavao  za Mađara zbog čega je od Nemaca bio teroriziran i bojkotovan.” I nastavlja   stavljajući tešku zamerku  vlastima. “Rešavanje tog problema na rasističkoj osnovi nije u duhu naše borbe.”[101]

Logori su raspušteni 1948. godine. Nemci, njih ukupno  24  491 dobija  jugoslovensko  državljanstvo,  dok  ostali  podnose  molbe  za iseljavanje u Nemačku.[102] Po popisu  iz 1951. godine u Vojvodini je živelo 26 294 državljana nemačke narodnosti.[103]  Iseljavanje Nemaca će se nastaviti i u narednom periodu. Usled razvijenog osećanja neravnopravnosti sa ostalim  narodnostima  i “besperspektivnosti” nemačke manjine u daljem društvenom razvoju,  80% svih Nemaca izrazilo je želju za napuštanjem Jugoslavije.[104]

Nemci  iz  Sekića  primer  su  tesne  povezanosti sa maticom, čak nemogućnosti  odvajanja  od  istorijskih  tokova koji upravljali nemačkim narodom, a koji  su zacrtani daleko od njih i bačke ravnice u kojoj su živeli pet generacija. Njihovo prihvatanje politike  i prakse nacionalsocijalizma koji  je  bujao u  Nemačkoj,  odredilo  im  je  i posleratnu sudbinu. Kolektivno su stavljeni van zakona  i naterani  da okuse iskustva logora slično onom koje su iskusili milioni  Jevreja, Slovena  i  Roma u doba Rajha. U ovom slučaju logori nisu bili  sredstvo  za  “konačno rešenje”, fizičko uništenje čitavih naroda, nego samo usputna  stanica za iseljavanje većine vojvođanskih Nemaca. Kolonizovani i sami krajem 18.veka, Nemci Sekićani, koji su preživeli logor, biće prinuđeni da napuste plodnu bačku  ravnicu i prepuste svoje kuće i imanja  novim kolonistima. Time će Nemci iz Sekića, postati jedan od najizrazitijih primera u procesu nestajanja nemačke narodnosne grupe, odnosno izmena etničke strukture Vojvodine u periodu nakon rata.

  ÖSSZEFOGLALÁS

Stevan Mačković: A németek számára létesített gyűjtőtábor Szeghegyen az 1944-1946 közötti időszakban

A munka a szeghegyi németek sorsát követi nyomon a II. világháború utolsó szakaszában és annak befejezése után, illetve a német lakosság számára létesített gyűjtőtáborról szól. A fasiszta erők katonai veresége után a bácskai németek kitelepítésének terve újra előtérbe került. A kitelepülés nagy hulláma után a faluban csak az öregek, nők és gyerekek maradtak. A szeghegyiek túl későn szánták rá magukat a kitelepülésre, mikor már teljesen körül voltak zárva. A Szeghegyen maradt nők, idősek és gyerekek teljesen ki voltak szolgáltatva a győztesként és felszabadítóként fellépő háborús ellenség kényének-kedvének. A fennmaradt iratok arról tanúskodnak, hogy 2199 szeghegyi maradt a gyűjtőtábornak átalakított faluban. Vajdaság területén  az elkövetkező időszakra a Katonai igazgatás létrehozása és ennek tevékenysége nyomja rá bélyegét. Ennek a szervnek, többek között, az volt a feladata, hogy az új hatalom a németekkel és magyarokkal leszámoljon. Azokért a bűntettekért, melyeket a háború alatt egyének vittek véghez – most az egész nemzetnek bűnhődnie kellett. A polgári lakosság számára létrehozott gyűjtőtáborok működtetése csak egy állomása volt a kitűzött terv megvalósításának. Az egész falu gyűjtőtáborrá vált. Legtöbben, mintegy 6500-an akkor voltak bezárva, mikor nem csak a szeghegyieket, hanem a környékbeli, a bácstopolyai és szabadkai németeket is ide szállították. A szeghegyi németek sorsát, attól függetlenül, hogy már több mint öt nemzedékük a termékeny bácskai síkságon élt és távol esett a politikai események menetét meghatározó német anyaországtól, megpecsételte a nemzetükhöz való tartozás. Mivel az itteni németek nem határolták el magukat a  Németországban tomboló nemzetszocialista politikától és ennek következményeitől, ez meghatározta sorsukat a háború befejeztével. Mindegyiküket  törvényen kívül helyezték, rákényszerítve őket arra, hogy a zsidók, szlávok és cigányok milliói által elszenvedett gyűjtőtáborbeli keserveket ők is megismerjék. Ebben az esetben a gyűjtőtáborok azonban nem a teljes fizikai megsemmisítés színhelyei voltak, hanem sok vajdasági német kitoloncolásának állomásai. A tábort túlélő, és annak idején, a 18. század végén maguk is telepesként érkezett szeghegyi németek  leszármazottai arra kényszerültek, hogy a termékeny bácskai földeket, házaikat, birtokaikat az újonnan érkező telepeseknek hátrahagyják. Így a szeghegyi németek a legszembetűnőbb példái a német nemzeti kisebbség eltűnésének, valamint Vajdaság nemzetiségi összetételének megváltozását is befolyásolták a háború utáni időszakban.

ZUSAMENFASSUNG

 Sekić, Konzentrationslager für Deutsche (1944-1946)

In der Arbeit wird das Schicksal der deutschen Bewohner in Sekić am Ende und nach dem Kriege behandelt, es wird über das Konzentrationslager für Deutsche in diesem Orte geschrieben. Der Zusammenbruch faschistischer Mächte hatte die Aktivierung der Evakuationspläne der Deutschen aus Batschka zur Folge gehabt. Bei dieser Fluchtwelle sind Alte, Frauen und Kinder im Dorfe zurückgeblieben. Sekić war zu dieser Zeit von feindlichem Militär umringt, welches als Sieger und Befreier triumphierte. Nach teilweise aufbewahrten Namensverzeichnissen sind in Lager umgewandelten Sekić 2199 Deutsche zurückgeblieben. In der nachfolgenden Periode gab es in Vojvodina Militärverwaltung, die eingeführt wurde, um sich mit den Deutschen und Ungarn abzurechnen. Wegen Einzelverbrechen wurden die der deutschen Nation Gehörige zum Opfer der Vergeltungsmassregeln. Das ganze Dorf ist ein Konzentrationslager geworden. Hier waren 6500 Personen untergebracht worden. Neben Deutschen aus dem Dorfe sind auch andere aus der Gegend, aus B. Topola, Subotica … angekommen. Die Deutschen aus Sekić waren ein Beispiel für enge Verbindung mit dem Mutterland, mit seinem geschichtlichen Lauf weit von der fruchtbaren Batschka, wo sie seit 5 Generationen geblieben sind. Ihr Schicksal nach dem Kriege wurde durch die Annahme der nationalsozialistischen Politik und Praxis geprägt. Sie sind kollektiv ausser Gesetz gestellt und wurden gezwungen die Erfahrungen  Millionen von Juden, Slawen und Zigeuner während des Reiches zu machen. In diesem Falle war das Lager nur ein vorübergehender Aufenthalt vor der Auswanderung der meisten Deutschen aus Vojvodina. Die am Ende des 18.Jh.-s kolonisierten und das Lager überlebenden Deutschen in Sekić waren gezwungen Batschka zu verlassen um ihre Häuser und Güter den neuen Kolonisten zu überlassen.

[1]Básc Bodrog vármegye, (urednik dr Boroszky Samu), Budapest  1909, 150-151.

[2] isto

[3] Milica Marković, Geografsko – istorijski imenik naselja Vojvodine, Novi Sad 1966, 211.

[4] Švabe, (Schwaben) kao izraz za teritorijalnu  pripadnost, poprimio je u ovim krajevima kod pripadnika drugih naroda, osobine sinonima  za Nemce ali i  pogrdne oznake  za njih, slično kao i izraz – folksdojčeri.

[5]Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, 25.

[6] isto

[7] Podaci iz popisa stanovništva 1921. godine. U Kuli ih je bilo  28 264, u Somboru 31 490, u Apatinu  21 111,… Broj Nemaca u Subotici se u novoj  državi, od  prvog  gradskog popisa iz 1919. godine stalno smanjivao. Tako ih je 1919. bilo popisano 4 251 (Istorijski arhiv Subotica, dalje IAS, F:47.I 22/1919 ), 1921. – 2 475 (IAS, F:47. IV 5099/1939),1931 – 2 865,   1934. – 1 961 (IAS, F:275.50 ), da bi 1941. godine, po mađarskom popisu bilo zabeleženo samo 1 787 Nemaca. Ipak, izvor  iz 1945. godine, popis stanovništva, daje broj od 1965 Nemaca.(Srba – 8759, Hrvata – 44 712, Mađara 38 355, Jevreja 3739,…IAS,F:70.69.9090.)

[8] Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941-1946, Novi  Sad  1996, 198.

[9] IAS,F:70.86.17180. U Malom Iđošu je  bilo 7512 stanovnika i 2250  domaćinstava, u Feketiću 5050 stanovnika i 1620 domaćinstava,…

[10] IAS, F:70.101.27 279.

[11] Zakon  o administrativno – teritorijalnoj  podeli AP Vojvodine, Službeni list APV, br 40, 9.10.1946, 1.

[12] Ljubodrag Dimić,Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 –  1941, III, Beograd 1997, 50.

[13] isto, 55.

[14] Mirnić, navedeno delo,335.

[15] isto, 338.

[16] isto, 338. Na drugom mestu, st. 331. autor  iznosi  podatak od  “oko  40  000  pod oružjem”.

[17] IAS, F:70.23613. Predmet je njegova žalba na odluku Sreske komisije  za konfiskaciju br.1066/1945 kojom mu je oduzeta sva nepokretna   imovina, koja nije uvažena. Mada je  naveo da  nisu  istiniti podaci iz nje, da je u bekstvu, što je i dokazao – dokazati  da  nije nemačke narodnosti nije mogao, a to je bila dovoljna  osnova  da  dođe pod udar mera konfiskacije.

[18] isto. Jedan od glavnih  aduta  propagande  je  bio predstaviti da se vodi odlučna bitka za priključenje podunavskih Nemaca matičnoj zemlji – Nemačkoj, odnosno Trećem Rajhu.

[19] Mirnić,nav. delo, 340.

[20] Iz svedočenja Suzane Reb, učenice iz  Velike  Kikinde, saznajemo kako su njeni roditelji, koji su krenuli u evakuaciju ipak  dospeli  u sekićki logor. “2.10.1944.godine pošli smo iz Velike Kikinde, roditelji i ja  ispred Crvene armije u izbeglištvo u Nemačku. Stigli smo u Austriju u mesto Leoben pored Graca gde su nas Nemci  smestili  u logor  u  kojem  smo doživeli oslobođenje od strane Crvene armije.Tamo smo živeli 7  meseci a  posle  su  nas  Rusi  vratili  u Jugoslaviju.” U povratku se ona razdvojila od roditelja, ali je saznala je da  su oni  u Sekiću i želela je  da im se pridruži. IAS, F:70.45.1826

[21] Mirnić, nav. delo, 329.

[22]Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 24, Beograd 1984, 96-97.

[23] Kasaš, nav. delo,160.

[24] “Radio vijesti”, Subotica 4.1.1945, br. 3.Delegaciju subotičkih omladinaca na kongresu činila su 3 člana.

[25] Okružnica nosi  datum  13.11.1944. godine. Navodi  je Mesaroš u  nav. delu, strana 32.

[26] Mészáros  Sándor,  Holltá  nyilvánitva,  Délvidéki  magyar  fátum  1944-45, I Bácská, Budapest 1995, 27.

[27] Za razliku od Mesaroša koji u nav. delu barata sa brojem od preko 20 000 žrtava, Kasaš u nav. delu, smatra  cifru od  5000 žrtava  među mađarskim stanovništvom u tom  periodu, istorijski  realnom. Za Nemce nije izneta procena. Slučajeve likvidacije pratile su i mnoge greške.Kada je sama pripadnost jednom narodu vodila pred streljački stroj, bez utvrđivanja krivice, dešavalo se i da strada saradnik NOP-a, a ne  “narodni neprijatelj”. To je bio slučaj Karla Halasa, bajmočkog stanovnika. “On je u jesen 1944.g. navodno odveden od  pripadnika  NOV kao narodni neprijatelj  i  kao  takav likvidiran. Međutim  prema prikupljenim podacima nije bio narodni neprijatelj, niti je  sarađivao sa okupatorom, nego je čak šta više puta govorio da će doći “Baćuška” t.j.Crvena armija. Prema tome imenovani je likvidiran usled neke zablude  ili zlonamerne klevete” pisao je Đura Kosanović, šef Otseka za unutrašnje poslove, pri Izvršnom odboru GNO Subotica. IAS, F:68.XII 2570/1948

[28] Kasaš, nav. delo, 159. i Popov Jelena, Narodni front u Vojvodini 1944- 1953, Novi Sad 1986,  267.

[29] Kasaš, nav. delo,182.

[30] IAS, F:166.26. Naredba komadanta Vojne uprave za Banat, Bačku i  Baranju, 25.10.1944.

[31] Kasaš, nav.delo, 158.

[32] IAS,F:176.4.41.

[33] IAS, F:81. St.pov.4/1945

[34] Ruža Cvejić, Uloga KPJ u organizovanju  i  radu  Vojne  uprave za Banat, Bačku  i Baranju, Istraživanja I, Novi Sad 1971, 252

[35] U Vojvodini je zvanično osnovana 17.9.1944.godine ali na terenu se javljala samovolja organa OZN-e ali i primeri lične osvete.

[36] Komisija  za utvrđivanje zločina okupatora u Vojvodini tražila je mesnih povereništava da  rade na ustrojavanju  posebnih kartoteka  sa svim  ličnim  podacima, a  po mogućnosti i sa mestom boravka u  vreme registracije  za sva lica osumnjičena za ratne zločince

[37] To saznajemo iz delovodnika Komande područja koji  je sačuvan.  Predmeti signatura; 74, 86, 89/1944, koji se odnose na tu temu, nisu  sačuvani. IAS,F:168.1.

[38] Mirnić, nav. delo, 331.

[39] IAS, F:166.26.

[40] Nalazio se na bivšem Piukovićevom imanju. Milicija je u subotičkom okrugu i hvatala i ovde upućivala “devojke slabog morala”. Zbog  preterane revnosti u jednoj akciji hvatanja prostitutki  u  Bačkoj Topoli “na  jedan užasan način koji je prevazišao čak i fašističke  metode” Vladimir Petkov, načelnik Odeljenja  unutrašnjih poslova OK ONOO Subotica, završio je juna 1946. godine, po nalogu javnog tužioca u istražnom zatvoru. ( IAS, F:70.45.2. )Brojno stanje je  iznosilo 30 – 50 prostitutki. One su upućivane na rad; time se želelo  izvršiti njihovo  prevaspitavanje, no rezultati nisu  bili sjajni. Imanje pod upravom Narodnih dobara  imalo je samo štete od njih, logorašice su brale i uništavale voće, a stražari i vojnici  koristili su njihove usluge,”vršili blud”, kako se vidi iz izveštaja tokom septembra 1945. godine. IAS, F:70.86.17058 i 17166, 87.17556, 90.19971, vidi: Stevan Mačkvić, Odnos vlasti prema prostituciji pre i nakon Drugog sv. rata, Rukovet 5-6-7, Subotica 1999, 79-81

[41]  IAS. F:168. 1. Delovodnik Komande područja iz  koga  se  vidi  da je  ona tražila spiskove Nemaca po mestima, Bajmoku, Subotici, Bačkoj Topoli, Sekiću…

[42] IAS,F:168.3.

[43] isto. Knjiga se verovatno  vodila i dalje, redni brojevi su se  nizali i dostigli,  kako saznajemo  iz drugih izvora  broj od 8 588.

[44] IAS,F:168.4.

[45] IAS,F:70.158.362

[46] IAS,F:168 Komanda područja Subotica. Predmet nije sačuvan.U knjizi evidencije logoraša, za  većinu je navedena upravo ta naredba kao osnov za privođenje u logor.

[47] IAS, F:70.101.27 376. Fecer Lajoš  i supruga, oboje iz Sekića, uhapšeni su  decembra 1945. godine i sprovodeni u logor u Sekiću a  imovina im je konfiskovana.

[48] IAS, F:70.97.24 631

[49] IAS,F:70.88.18334

[50] Molba je upućena 14.9.1945. godine.IAS,F:70.96.23566.

[51] IAS,F:70.79.686

[52] IAS,F:70.80.14025. Za logor  na  Kelebiji,  gde su bile smeštene  prostitutke, trebovano je 40 doza vakcine.

[53] IAS,F:70.86.17128.  Tako  su kancelarijske poslove radili: Josip   i Marija Biber, Herbert Staut, Marija Tans  i Vilim Bansaler.

[54] IAS,F:70.84.16186

[55] Nikola Kajić, rođen 1902, krojač po zanimanju.

[56] IAS, F:70.110.2000.

[57] Stevan Latoš, star 29 godina, milicioner, Mađar, sprovedem je u Bačku Topolu Sreskom narodnom sudu, pošto je kod njega pronađen kofer pun stvari: kaput, gaće, marame,  stvari  koje  su bile ostavljene u nemačkim kućama. IAS,F:70.91.20402

[58] Nikola Hartman je rođen u Sekiću 18.12.1902. godine iz mešovitog braka. Nije  bio  u statusu logoraša. Radio je od 1.8.1945. i kao lekar pri MNO  Sekić, lečio je koloniste. IAS, F:70. 18720. 135.  Imovina mu je ipak dospela pod udar konfiskacije i prvo oduzeta, ali mu je usvojena žalba na tu odluku i imovina mu je bila vraćena. IAS,F:70. 96.23612.

[59] IAS,F:70.46.537

[60] IAS,F:70.85.16517

[61] IAS,F:70.75.11724. U predmetu  se nalazi poimenični spisak 49 umrlih.

[62] IAS,F:70.79.13748

[63] isto

[64] Logoraši su bili upućivani i na  rad  u Vojnu zaraznu bolnicu u Subotici. Njih 8 do 10 je tokom septembra, izlažući se velikim opasnostima po sopstvene živote obavljalo pomoćne poslove u  njoj. Od 1. do 10. septembra 1945. među njima su bila 3 smrtna slučaja i 5  novoobolelih. IAS.F:70.85.16511

[65] IAS,F:70.85.16668

[66] Predviđeno je bilo  da  oni koji ne rade  dobijaju  od 2000  do 2400 cal, radnici 5000 cal, a radnici za  teške  radove  6000 cal. IAS, F:70. 79.13 748

[67] IAS,F:70.84.16429

[68] Nemačka deca bez roditelja smeštana su u Dečiji dom u Staroj Kanjiži. IAS,F:70.26403.142. U predmetu se nalazi  spisak dece u Dečijem domu. U njemu  je početkom 1946. godine bilo 256 dece; iz Sekića, Vrbasa, Apatina, Kikinde i drugih nesta. U septembru iste godine bilo je samo 51  dete.

[69] Po tumačenje Odluka AVNOJ-a, tačka 2, član 1 : Ne uzimaju  se građanska prava i imovina državljana Nemačke narodnosti:

  1. a) koji su pod okupacijom radili aktivno u Narodnooslobodilačkom

pokretu

  1. b) koji su pod okupacijom odbili da se na zahtev okupatorskih

vlasti deklariraju kao pripadnici nemačke narodnosne grupe

Pored toga Odluka nije važila za lica iz mešovitih brakova ( Ako jedan od roditelja nije bio Nemac ili brak lica nemačke narodnosti sa licem jugoslovenske narodnosti.Pored toga nisu priznavani brakovi  radnika koji su bili odvedeni na prinudni rad u Nemačku i sklopili brak sa Nemcima, brakovi sa ratnim zarobljenicima.IAS. F:70.88. 18732. To se vidi i iz naređenja Komande vojne oblasti Vojvodine br.705. od 20.5.1945. po kojem treba otpustiti sve  Nemce iz mešovitih brakova, sa članovima njihovih porodica. Isto  tako, u to vreme već nisu odvođeni u logore Mađari kao ni lica slovenske narodnosti. Ludvig Šer (Scheer ) (1904.) sa  suprugom Heninger Veronikom ( 1907.) i decom Veronikom ( 1929.) i Herminom ( 1934.) podneo je  molbu 10.12.1945.  godine. U  njoj  je naveo da su  pomagali porodicu Utješinović od 1941. godine, kada se našla u logoru u Bačkoj Topoli i u kasnijem periodu,do1944, kada su ih primili u svoju kuću. Molba upućena OZN-i subotičkog okruga je odbijena 8.2.1946. godine. No, bilo je i takvih sekićkih  Nemaca  koji su  učestvovali  u  NOP-u  i zahvaljući  tome  dobili  državljanstvo, sačuvali  imovinu i  izbegli logore. Takav je napr. bio Pavle Beron, krojač iz Sekića, koji je  od septembra 1944. “radio kao krojač za partizane u Čakovcu” a bio je i u miliciji. Andrija Karbiner se u svoj molbi sa porodicom ženom Helenom  i  sinom  Andrijom se poziva na to da nije nemačkog porekla i prilaže i fotografiju nadgrobnog spomenika sa koje se vidi  da  mu je majka Francuskinja. Predsedništvo Narodne skupštine APV nije uvažilo njegovu molbu.

[70] IAS,F:70.91.20922. To su bili: Lorenc Bertran, Oskar Keler, Ana Šimunić, Marija Kalac, Kata Huber, Gergelj Firstner, Mihajlo Grajfling, Marija Fičur,  Josip Pilc, Albreht Sebastijan, sup.  Josipa Tomašića, Adam Usleber i sup. Ištvana Baka.

[71] IAS,F:70.90.19699

[72] IAS,F:70.83.15473

[73] IAS,F:70.85.16233

[74] Na samom obrascu “Rešenja o konfiskaciji”  nalazile su se opcije: lice nemačke narodnosti i član Kulturbunda. “Zakon o  konfiskaciji i o izvršenju konfiskacije” objavljen je u  Službenom  listu DFJ br. 40. od 12.6.1945. godine.

[75] IAS,F:70.85.16718

[76] IAS,F:70.84.16179

[77] U selima somborskog okruga bilo je smešteno 16 240 za  rad  nesposobnih logoraša.  Jelena Popov, nav. delo, 267.

[78] isto

[79] IAS,F:70.95.23071. U predmetu se nalazi poimenični spisak.

[80] IAS.F:70.89.19453

[81] IAS,F:70.93.21813

[82] IAS,F:70.97.24524

[83] IAS,F:70.98.25577. Komandir milicije Nikola Crnogorac je došao u  Sekić sa zadatkom da formira  milicijsku stanicu  koja  bi pokrivala  teritoriju  Sekića, Feketića i Malog Iđoša.

[84] IAS,F:70.101.27664

[85] isto. Neprijatnosti  od  strane  milicije  su  doživljavale i njihove  supruge.  One  su  prilikom  jednog  povratka  vozom  iz  Subotice  isto bile pretresane pod optužbom da su crnoberzijanke.

[86] isto.

[87] IAS, F:70.98.25553

[88] Izveštaj od 29.11.1945. godine navodi jedan slučaj  difterije  i  tri  nova  slučaja tifusa. IAS, F:70. 100.26670. U ishrani  se  koristio hleb sa 10% pšeničnog brašna i prekrupom. Bio je loše pečen, samo gornji sloj je bio za jelo. IAS,F:70.112.3432

[89] IAS,F:70.103.28506

[90] IAS,F:70.120.8990

[91] IAS,F:70.99.26153

[92] IAS,F:70.125.11626

[93] IAS,F:70.133.17286. Izveštaj od 16.5.1946. godine.

[94] IAS,F:70.96.23924

[95] IAS,F:70.81.14812

[96] IAS, F:70.136.20563

[97] IAS,F:70.135.19201

[98] Iz Sekića je oko 400 porodica upućeno u Bajmok i isto toliko u  Feketić. IAS, F:70.122. 9634.

[99] IAS,F:70.100.27011

[100] IAS,F:70.84.16365

[101] isto. U pozdravu stoji, nestandardni oblik parole: “Fašizam je slomljen -sloboda  je tu”.

[102] Popov, nav. delo, 267

[103] isto

[104] isto, 268

Tatjana  Segedinčev:

 SALAŠKE ŠKOLE

Širok prašnjavi drum vodio je do oronule zgrade.Oko zgrade se nalazilo veliko dvorište zaraslo u korov i divlji jorgovan. Na zgradi još stoje visoki drveni okviri ostali od prozora. Oblik zgrade govori  da se radi o  nekadašnjoj salaškoj školi.U pustom prostoru teško se može zamisliti cika dece i strogo ozbiljan učiteljev glas. Do udaljenih školskih zgrada teško se dolazilo za vreme letnjih kiša a naročito zimi. Zbog toga je rad u njima i bio  donekle uslovljen vremenskim prilikama, a kontrola viših školskih organa je bila slaba zbog udaljenosti od grada.

Salaši  su bili obeležje Subotice i vojvođanskog podneblja.Intenzivni život na njima krajem XIX i početkom XX veka iziskivao je i obrazovanje i vaspitanje mladih naraštaja koji su živeli na salašima. Ovaj razvoj je rezultirao izgradnjom salaških škola kojih je u okolini Subotice bilo dosta. Seoske i salaške škole u okoloni Subotice su većinom izgrađene krajem XIX veka. Tipski građene ličile su jedna na drugu. Kao i u okolini Subotice, tako i u celoj Vojvodini bilo ih je mnogo. Osnovna materijalna proizvodna snaga u Vojvodini je bila I ostala ravnica. Poljoprivredom se bavilo ili je živelo od nje tri četvrtine stanovništva.Nekada veliki zemljišni posedi nakon I svetskog rata se usitnjavaju donošenjem zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji.

Uspostavljanjem nove države nakon završetka I svetskog rata administrativno-teritorijalni sistem Austro-Ugarske monarhije nastavlja da živi još neko vreme.Od preostalih činovnika iz prethodne države i angažovanjem novih aktivirani su organi administrativno-teritorijalnih jedinica. Školski sistem je takođe nasledio zakone iz prethodnog perioda.

Rad narodnih škola je regulisao zakon donet 19.aprila 1904.godine. Tim je zakonom preciziran zadatak koji je osnovno školstvo trebalo da ispuni, kao i status učitelja i svih onih koji su učestvovali u obrazovno-vaspitnom procesu.Zakon je doživeo izmene i dopune 23.jula 1919.godine.dica okDnevnik gradjeviski OS Zobnatica F-275 okGradjevinski dnevnik OS Zobnataica F-275 okKelebija skola F-275 ociscen okMarija Fink F-022 I 186 sluzbenicki listovi okSkolska klupa F-022 Ekonomat Mesn sk odb 172-1930 okZobnatica skola F-275 ok montage

Nesređeni društveni odnosi i teritorijalno razgraničenje uticali su još neko vreme na rad škola.Naročito će to biti ispoljeno u prvim posleratnim godinama u školama koje su bile udaljene od grada i nalazile su se na okolnim salašima i majurima.

Decembra 1918. godine prestaje delovanje mađarskih školskih organa imenovanjem Mije Mandića  za školskog nadzornika u Subotici.Tada je formiran i Školski okrug u Subotici o čemu je Veliki župan grada dr Matijević službeno izvestio mađarskog županijskog školskog nadzornika u Somboru 29. decembra 1918.godine.[1] Vojvodina ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. Kao višenacionalna sredina obuhvata najšarolikiji nacionalni sastav u  međuratnom periodu.U prvim godinama nakon završetka rata nastavlja se i šaroliki nastavni sistem.Tek u kasnijim godinama (diktature od 1929.) doći će nakon više predloga do uspostavljanja jedinstvenog školskog zakonodavstva za celu zemlju.Nastavni planovi za narodne škole će se izjednačiti.Zakon o narodnim školama je bio objavljen u Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije br.289 od 9.XII 1929.godine. Ovaj zakon je predviđao da nastava postane opšta i obavezna u celoj zemlji.Osnovna škola je trajala četiri godine kao i viša narodna škola.Uvođenjem šestojanuarske diktature 1929.godine teritorija Vojvodine će ući u sastav Dunavske banovine. Tada će se u okviru Kraljevske banske uprave Dunavske banovine u Novom Sadu formirati Prosvetno odelenje. Ministar prosvete je preko banskih uprava koje su činili: banski školski nadzornik, sreski načelnik, sreski školski nadzornik i uprava škole rukovodio vaspitno-prosvetnim procesom. Školskog upravitelja je imala svaka škola i on se birao iz redova učitelja.

Vrhovnu upravu nad svim narodnim školama, zabavištima i drugim prosvetnim ustanovama vršio je Ministar prosvete neposredno ili posredno.Posredno je vršio preko

banskih uprava, odnosno banskih školskih nadzornika, sreskih načelnika, odnosno sreskih školskih nadzornika i preko uprava škola.[2] Sreski načelnici su upravljali školama preko mesnih školskih nadzornika.U delokrug rada nadzornika je dolazilo od 50 do 150 nastavnika, školskih odelenja, zabavišta i drugih prosvetnih ustanova.[3] U Subotici su bila dva Školska nadzorništva.Prvo (I) školsko nadzorništvo koje je obuhvatalo gradske škole i Drugo (II) školsko nadzorništvo koje je obuhvatalo  salaške škole.

Nekada veliki zemljišni posedi se usitnjuju sprovođenjem zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Vlasnici zemlje postaju kolonisti, dobrovoljci, optanti.Dolazi do agrarne prenaseljenosti sela. Osim toga Vojvodina postaje zemlja sitnog poseda sa veoma mnogo bezemljaša i agrarne sirotinje. Život na selu je bio težak.Materijalni i društveni položaj sitnih posednika zemlje a pogotovo bezemljaša bio je vrlo loš.Ovakva populacija, mahom agrarne sirotnje je činila osnov porodica sa sela.Deca iz ovih porodica su pohađala seoske i salaške škole.

Karakteristike ovoga perioda su što većina zgrada koje su se koristile kao škole  nisu odgovarale svojoj nameni. Često su to bile privatne kuće ili crkvene zgrade.Prostor koji se koristio za učionice je bio skučen, radilo se u poludnevnoj nastavi, odeljenja su bila prenatrpana, najčešće spojena u jedan razred iako su po godinama bili podeljeni u četiri razreda. Škole su bile udaljene prosečno 2-3 kilometra od dečijih domova. Bio je takođe izražen problem sa školskim stanovima.Učitelji su stanovali u istim zgradama gde se nalazila škola. Za korišćenje i stanovanje učiteljima je pripadala jedna do dve prostorije.Zobnatica skola F-275

Početak rada u struci bio je označen polaganjem zakletve. Učitelji su se zaklinjali sledećim rečima: “Zaklinjem se živim Bogom, da ću sve dužnosti koje mi moje zvanje nalaže, verno i savesno ispunjavati, da ću biti veran Narodnoj upravi za Banat, Bačku i Baranju, i da ću njene naredbe izvršavati, svojim predpostavljenim se pokoravati i zvanične tajne čuvati. Tako mi Bog pomogao.” Izgovorena zakletva označavala je početak učiteljskog radnog veka. Mnogi su karijeru započinjali radom u  udaljenim seoskim školama. Broj učitelja 1919.godine u gradskim i salaškim školama je bio različit. U gradu je radilo 57 učitelja a bilo je potrebno 75, dok je na salašima radilo 64 učitelja a bilo je potrebno73. Ministar prosvete odelenje za Bačku, Banat i Baranju, pod brojem 4539/1919 izdaje naredbu svim izdržavaocima škola da počevši od 1.januara 1919. godine izjednače plate svim učiteljima sa platama državnih činovnika. Od 1.jula 1919. godine država preuzima plaćanje nastavnika.[4]

Prve posleratne godine karakteristiše manjak školskog prostora. Osim što je bilo malo adekvatnog prostora, pojedine školske zgrade su bile zaposednute od vojske.Tako u zapisnicima nailazimo podatke da su sve salaške škole počele sa radom tek 1.marta 1920. godine. Do tog vremena je vojska napuštala školske zgrade. Iz izveštaja uprave salaških škola Subotice vidimo da je školske dece za 1919/20. godinu bilo 8386.Od toga je nastavu pohađalo 2616 učenika.[5]

Školske zgrade su bile u lošem stanju. Aleksandar Mikić, školski nadzornik za salaške škole prilikom pregleda istih, daje opasku da pojedine škole nemaju ni najpotrebnija učila kao table, stolove čak ni školske ograde.[6] Aleksandar Mikić je rođen u Titelu, 10.decembra 1882. godine. Završio je Državnu učiteljsku školu u Temišvaru 1901. godine, svedočanstvo o sposobnosti za učitelje je dobio 28.juna 1902. godine. Dopunski ispit je položio u Beogradu 1923. godine. Za stalnog učitelja je postavljen u Opovu od 9.septembra 1901-15.oktobra 1919. godine. Nakon toga je premešten za učitelja u Suboticu – salaška škola Vašarište. Rešenjem Ministarstva prosvete (18. decembra 1920.) postavljen je za privremenog Školskog nadzornika u Subotici od 4. januara 1921. godine. Od 17.aprila 1924. godine je postavljen za privremenog školskog nadzornika Sreza subotičkog sa mađarskim i nemačkim nastavnim jezikom. Radio je u Ženskoj građanskoj školi u Subotici, a zatim kao nastavnik i učitelj u osnovnoj školi. Nadzornik za salaške škole postaje od 1927.godine. Bio je oženjen sa Darinkom Mikić učiteljicom i imao je sina Jovana (Jovan Mikić Spartak) i četiri kćerke.[7] Zbog takvog stanja školskih objekata, Prošireni senat grada Subotice donosi odluku da se o gradskom trošku što pre izvrše barem najnužnije popravke salaških škola obzirom na opšte kulturne interese.

Proces podržavljavanja škola koji je započeo nakon završetka rata je trajao sve do 1921.godine.U Austro-Ugarskoj monarhiji osnovne škole na jezicima nacionalnih manjina su bile verske (crkvene). Ove škole je trebalo podržaviti: najpre narodne (salaške) a zatim sve gradske, osnovne, srednje i stručne škole.

U cilju što bržeg podržavljavanja škola primenjuje se zakon po kome su opštine dužne da daju ogrev za škole i za nastavnike za celu godinu. Naredba se odnosi na salaške i gradske osnovne, srednje i stručne škole. Ova naredba je nailazila na proteste i ulagane su žalbe. Zahvaljujući ovoj naredbi pravljen je i spisak salaških osnovnih škola sa označenjem potrebnog ogreva u tvrdim drvima u kojem se navode sve škole. Tako saznajemo da su 1921.godine radile 63 škole. One su bile sledeće:

 

 

Tekući

Škola Broj Potreban ogrev u hvatima
broj odeljenja za učionice za nastavu ukupno
1 Vašarište I 2 6 4 10
2 Bajski vinogradi 2 učionice 8 4 12
3 Đurđin Dulić kraj 1 4 4 8
4 Đurđin Kopilović kraj 1 4 4 8
5 Đurđin Milodanović kraj 1 4 4 8
6 Tvornica veštačkog gnojiva 2 6 4 10
7 Segedinski vinogradi 1 4 4 8
8 Kelebija Čajkaš kraj 1 4 4 8
9 Kelebija Meljkutski put 1 4 4 8
10 Čikerija Bibić kraj 1 4 4 8
11 Čikerija gornja 2 6 4 10
12 Bibichat 2 6 4 10
13 Ludoš centrala 1 4 4 8
14 Ludoš donji 2 učionice 8 4 12
15 Ludoš Nosa 1 4 4 8
16 Ludoš Čurgo 1 4 4 8
17 Šupljak Stari 1 4 4 8
18 Majšanski vinogradi 1 4 4 8
19 Majšanski vinogradi 1 4 4 8
20 Bukvać 1 4 4 8
21 Naćvin Mukić kraj 1 4 4 8
22 Naćvin Vukov kraj 1 4 4 8
23 Naćvin centrala 2 6 4 10
24 Palić 2 6 4 10
25 Bajski put 1 4 4 8
26 Mali Tavankut 1 4 4 8
27 Mirgeš Stari 1 4 4 8
28 Mirgeš Novi 1 4 4 8
29 Čikerija Donja 1 4 4 8
30 Šebešić Bosna 2 6 4 10
31 Tavankut centrala 1 4 4 8
32 Tavankut Zlatni kraj 1 4 4 8
33 Tavankut srednji 1 4 4 8
34 Tavankut Vuković kraj 1 4 4 8
35 Tavankut Crnković kraj 1 4 4 8
36 Tavankut Skenderović kraj 1 4 4 8
37 Tompa Žiroškut 1 4 4 8
38 Tompa Kerešalja 1 4 4 8
39 Tompa Bećar Šor 1 4 4 8
40 Tompa centrala 1 4 4 8
41 Tompa centrala 2 6 4 10
42 Kelebija Heđkežeg 2 6 4 10
43 Kelebija srpski kraj 1 4 4 8
44 Radanovac 1 4 4 8
45 Radanovac Ćiro 1 4 4 8
46 Kevago 1 4 4 8
47 Hajdujaraš 2 6 4 10
48 Vagojaraš 1 4 4 8
49 Kelebija srpska škola 1 4 4 8
50 Vamtelek Kujundžić kraj 1 4 4 8
51 Vamtelek 1 4 4 8
52 Verušić Cvijin kraj 1 4 4 8
53 Verušić Matijević kraj 1 4 4 8
54 Verušić Sudarević kraj 1 4 4 8
55 Verušić Klisa 1 4 4 8
56 Verušić Puzić kraj 1 4 4 8
57 Bikova Stara 1 4 4 8
58 Šupljak Novi 1 4 4 8
59 Šupljk Novi 1 4 4 8
60 Bikova Nova 1 4 4 8
61 Verušić Palivukov kraj 1 4 4 8
62 Vašarište II 2 6 4 10
63 Zobnatica 1 4 4 8

 

Ukupno  534 9534 hvati

20.juli 1921.godina                           Nadzornik salaških Škola

Aleksandar Mikić [8]

Velika pažnja prvih posleratnih godina je posvećena učenju “bunjevačko-srpskog” jezika. Na ovome se intenzivno radilo jer tokom 1919/1920.školske godine od postojeće 63 salaške škole na teritoriji Subotice, 47 učitelja nije vladalo bunjevačko-srpskim jezikom. Osim učitelja i đaci su po raspisu Ministarstva prosvete od 28. X 1920.godine od III razreda osnovne škole bili dužni da uče srpsko-hrvatski jezik ukoliko im to nije bio maternji.Tako su se učenici Mojsijeve veroispovesti, pošto su govorili jezikom drugih narodnosti, spajali gde je to bilo moguće sa drugim učenicima.[9]

Jedan od problema sa kojim su se suočavali učitelji, pa i školski nadzornici u celom međuratnom periodu, je bio kako privoleti decu da redovno pohađaju nastavu.  Školski nadzornik za salaške škole Aleksandar Mikić pokušava opominjanjem i kažnjavanjem da prisili roditelje i gazde kod kojih su radili roditelji, pa i deca. Decu doraslu za pohađanje škole, često povremeno ili nikako nisu slali u školu.Ovo je posebno bilo izraženo u proleće za izvođenja poljskih radova.U proleće je osim poljskih radova  trebalo čuvati prasiće, patke i živinu, a ovo je najčešće poveravano deci.Period kada je bio potreban najveći zamah u učenju zamenjivan je radom u polju.[10] Pa ipak sam školski program je u svom godišnjem kalendaru predviđao prekid nastave u toku poljskih radova.Mesni školski odbori odredili su prekid školske nastave za vreme branja kukuruza i to od 12. do 19. septembra.U onim školama koje su se nalazile na područjima gde su preovladavali  vinogradi, berba grožđa je trajala 4 dana od 1. do 4. oktobra.[11]

Uslovi u kojima su deca učila su bili loši. Udaljena škole, poludnevna nastava, male zagušljive i slabo osvetljene učionice koje su zbog oskudice ogreva, zimi najčešće bile hladne a ponegde i vlažne. Mnogi učitelji su se zbog toga žalili višim instancama ali su se njihovi zahtevi teško rešavali .Kakva je bila situacija u školstvu najbolje možemo zaključiti iz učiteljskih pisama. Tako je 1925. godine učitelj Ivan Kujundžić pisao II školskom nadzorništvu u Subotici predlog o uvođenju poludnevne nastave. Opisujući situaciju on navodi: “Želja da se posle 2-3 časnog učenja dade duži odmor idealna je, i baš stoga trebalo bi joj udovoljiti. Ali kako će se to učiniti, kad dica idu posle nastave svojim kućama, koje su daleko od škole. Time bi se postiglo to da dicu ne zamaramo u školi ali će ta dica ipak biti zamarana idući kući i vraćajući se opet u školu. Umesto da se deca odmaraju a posle odmaranja da se spremaju za posle podne, ona će provesti ono nekoliko časova u hodanju, jedenju i varenju. Bolje je dakle malo na duže vrime zaustaviti dicu u školi, nego radi udovoljenja jedne ideje žrtvovati jednu drugu, koja nije ni malo važnija od one prve. Ovo je gledište – naravno samo u najglavnijim crtama – šk.. lekara. Isto to iskustvo imaju i učitelji – ce, koji su pozvani i na to udovoljili koliko je to moguće željama roditelja, socijalnim, ekonomskim a i zdravstvenim.Opće je poznata činjenica,  da ovu školu pohađaju deca mahom siromašna i roditelja zemljoradnika.Ovaj narod se bavi sa velikom intenzivnošću zemljoradnjom  i prilike ekonomske su ovde take i opstanak cile porodice je takav, da zahteva saradnju skoro sviju članova familije.Učiteljstvo sa gledišta školovanja mora da žali ovako stanje, ali ljubav prema ovako radnom narodu treba da ga goni da traži puteve, kako bi našao načina da udovolji kako zakonima tako i željama naroda. Uvođenjem celodnevne nastave ovo i uopće subotičko učiteljstvo dovedeno u težak položaj. Svi mi želimo da udovoljimo šk zakonima pa prema tome mi prijavljujemo roditelje, koji ne šalju svoju dicu redovno u školu. Ali svi mi znamo, da je krajnja nužda i nezdravo stanje, ako se kaznama tira narod, da poštuje zakone.I u misto, da narod zavoli zakone, on se otuđuje od njega.Pa kad se uvođenjem poludnevne nastave dade prilika – među ostalim – da roditelji mogu upotrebljavati svoju dicu, onda triba da ozbiljno nastojimo i da im izađemo u susret. Kad učiteljstvo dobije dozvolu za poludnevnu nastavu, ono će imati a i upotrebiće prilike, da objasni roditeljima, da je vođstvo učiteljstva izašlo u susret radnom i marljivom narodu i daje zgodu da dica pomažu svojim roditeljima, ali ujedno ih i opominje na vršenje zakonske dužnosti, da dicu poludnevno redovno šalju u školu.” [12]

Da se situacija u školama nije popravila ni nakon deset godina svedoče i druga

pisma učitelja takođe upućena višim institucijama radi poboljšanja stanja u školama.Učitelj Državne osnovne škole Majšanski vinogradi Geza Temunović pišući ekonomatu Mesnog školskog odbora navodi sledeće:” Potpisani učtivo molim zbog zdravstvenih razloga Naslov, da u školi broj 3.”Kosovo” na Majšanskom putu, izvoli pregledati hodnik, kao što je to učinjeno i u drugim školama, kao na primer u šk. br.4.Pošto isti hodnik služi za ulaz u razred i za ulaz u učiteljev stan i sav taj smrad i pokvaren vazduh što ga načini 80 učenika  u razredu, ulazi i u učiteljski stan; a pošto ja imam i svoje dečke a i moje zdravlje nije baš u najboljem stanju, što mogu dokazati sa lekarskim uverenjem a mislim da je poznato i g.Ekonomu, ponovo molim Naslov, da mi se hodnik pregradi.Pozivam se i na g.šk. nadzornika, Aleksandra A Mikića, koji je prilikom inšpekcije 7.VI t.g. na ovo mene upozorio  i rekao da napišem molbu g.Ekonomu u pogledu ove stvari.”[13] Iz napisanog zaključujemo da je teška situacija pogađala kako đake tako i učitelje i njihove porodice smeštene u samim školama. Pitanje učiteljskih stanova je bilo mnogo teže za rešavanje od pitanja školskih zgrada. Na selima se nisu mogli graditi stanovi za učitelje, pa su tako stanovi za učitelje bili retki. U godinama ekonomske krize opštine su uskraćivale plaćanje učiteljima dodatke za stanarinu, pa se njihov težak položaj još više pogoršavao.Gore naveden primer najbolji je pokazatelj takve situacije.

Iz izveštaja školskih nadzornika zaključujemo da je opremljenost škola bila više nego loša. Neadekvatan školski nameštaj, male učionice i siromašan školski pribor srećemo u većini škola. Dešavalo se da učitelji sami kupuju kredu i prave neophodna nastavna sredstva.[14] Usled velike štednje koje je država sprovodila, u okviru racionalizacije novčanih izdataka koji su izdvajani za prosvetu, sami učitelji su bili prinuđeni da iz svojih sredstava izdvajaju novac u cilju poboljšanja položaja u školama. Tako su u cilju sprovođenja redovnog toka nastave davali svoj novac za nabavku ili pilanje drva. Nekada je taj novac država vraćala nazad. Tako je školski nadzornik Aleksandar Mikić uputio Senatu grada Subotice molbu da se senatskom odlukom uputi blagajni Subotice odluka da se isplati novac koji su učitelji dali od svojih sredstava za pilanje drva januara meseca 1929.godine. U datoj tabeli navodi se učitelj, škola, količina drva u hvatima i svota novca izražena u krunama. Novac  dobijaju učitelji :

1.Lajčo Dudaš                         Radanovac                   2 hvata                        k. 300

2.Etelka Nemet                                    Majšanski vinogradi     2 hvata                        k. 320

3.Roza Kubatović                    Majšanski vinogradi     2 hvata                        k. 320

4.Nikola Rašpica                     Mala Bosna                  2 hvata                        k. 320

5.Đorđe Mutić                         Mirgeš Stara                 2 hvata                        k. 320

6.Franjo Černuš                                   Halaški vinogradi         4 hvata                        k. 640

7.Andrija Stipić                                    Kelebija                       4 hvata                        k. 640

8.Darinka Mikić                       Mali Bajmok                2 hvata                        k. 320

9.Jelena Balaž Piri                   Segedinski vinogradi    2 hvata                        k. 320

10.Marija Lešić                                    Segedinski vinogradi    2 hvata                        k. 320

11.Gordana Bogunović                        Vamtelek                     2 hvata                        k. 320

12.Ud. Dr Geze Vali                Palić                             3 m                 k. 120

13.Terezija Slifka                    Mütrágyagyár (“Zorka”) 2 hvata                      k. 320

14.Ana Šaroi                            Tompa Kerežalja         2 hvata                        k. 320

15.Žarko Kolarić                     Verušić Palivukov kraj            2 hvata                        k. 320

16.Novak Radonić                   Bikovo                         2 hvata             k. 320

17.Ivan Turato                         Donja Čikerija             2 hvata             k. 320

18.Marijan Bogović                 Verušić  Puzić kraj       2 hvata             k. 320

19.Većeslav Omahen               Zlatni kraj                    2 hvata             k. 320

20.Kovač Majnerić Marga       Mali Bajmok                2 hvata             k. 320

21.Josip Kadar                         Tompa                         4 hvata             k. 640

22.Jovan Bačić                                    Tompa                         6 hvata             k. 960

23.Mirko Silađi                                    Hajdujaraš                   6 hvati             k. 960

_________

ukupno   9380 kruna

Spisak je načinjen u Subotici 29.januara 1921.godine.[15]

Škole koje su se nalazile na teritoriji Dunavske banovine (nastala nakon uvođenja šestojanuarske diktature 1929.godine) su bile prosečno dobre u odnosu na ostale delove tadašnje države.[16] Međutim zbog povećanja agrarne populacije nakon sprovođenja Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, one nisu bile dovoljne. Ukazala se potreba za izgradnjom novih školskih objekata. Mimo toga mnoge škole su bile u vlasništvu crkve.”U severnim  delovima Dunavske banovine deo školskih zgrada bio je (po gruntovnici) u vlasništvu crkava (529 zgrada je vlasništvo Rimokatoličke crkve)…”[17] Da bi se izbeglo uplitanje crkve u kadrovsku politiku škola trebalo je izgraditi nove školske objekte. Problem su predstavljala sredstva koja je trebalo obezbediti. Sledeći kulturnu politiku koja je dosta radila na podizanju nivoa prosvete, država je nastojala da podigne što više školskih objekata. U tom nastojanju Ministarstvo prosvete je zaduživalo opštine da rade na podizanju škola. Opštine su trebale da obezbede sredstva uz pomoć države. Izgradnjom novih škola se pokušavala prevazići velika kulturna zaostalost sa kojom se suočavala državna vlast.

Česti izveštaji školskih nadzornika ukazivali su na potrebu izgradnje novih salaških škola.Nadzornik salaških škola Aleksandar Mikić pišući upravi Okružnog školskog odbora daje pregled situacije u školama.Tako za školu u Žedniku kaže:”U Žedniku se nalazi samo jedna učionica. Pre podne u istoj učionici poučavaju se preko 100 srpsko-bunjevačkih učenika, a posle podne do 70 mađarskih.U istom kraju oko 50 školom obaveznih učenika ne pohađaju školu zbog toga, što u učionici nema mesta.U sledećim školama su iste okolnosti: Vašarište I, Vašarište II, Palić, Mala Bosna, Đurđin Milodanovićev kraj, Bibichat.U svim tim školama učionice su zauzete od 7 i 30 časova do u veče 5 i 30 časova. Jedno odelenje izlazi, drugo već ulazi. Vetrenje, čišćenje u istim učionicama je prosto nemoguće, te su iste bile, a i bit će gnezdo zaraznih bolesti. U spomenutim školama se produžne škole održavaju nedeljom pre podne, a o analfabetskim tečajevima i kulturnim predavanjima, zbog navedenih uzroka ni spomena ne može biti.”[18]

U okolini Subotice imamo primer podizanja osnovne škole na dobrovoljačkoj koloniji u Zobnatici. Za školske zgrade u ovakvim  novim naseljima koja su imala kulturnu i nacionalnu misiju u nacionalno mešovitim sredinama, obično nije bilo dovoljno sredstava. Uz pomoć opština obezbeđivana su novčana sredstva.Ministarstvo prosvete Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca odlukom od 20.marta 1924.godine daje odobrenje da se otvori jedno odelenje osnovne škole na Zobnatici sa srpskim nastavnim jezikom. Najpre je Okružni  školski odbor raspisivao licitaciju za zidanje nove osnovne škole. Propisno obeležene ponude (sa taksom od 100 dinara) u zatvorenim i zapečaćenim kovertama  trebalo je predati ekonomatu Okružnog školskog odbora.Kancelarije Školskog nadzorništva su se nalazile u Gradskoj kući na drugom spratu. Rok za predaju molbi za konkurs je bio 11.april 1925.godine pre podne do 10 sati. Na koverti je trebalo staviti natpis:”Ponuda za zidanje nove osnovne škole u Zobnatici”. U zapisniku od 11.aprila 1925. u gradskom Inžinjerskom uredu otvorena je ponuda za zidanje nove škole.Prispelo je svega šest ponuda. Pre otvaranja koverata Stefan Kladek, Lajčo Gršić i Koloman Vidaković, Desider Berkeš i Stipan Kladek primećuju da u smislu odluke br. 9246/1924. Senata grada Subotice na temelju naređenja Ministarstva građevina br 34933/1923. na konkurs se mogu pustiti samo oni preduzimači koji imaju uverenje Ministarstva građevina odnosno preduzimačko pravo. Lajčo Gršić još primećuje da se konstatuje da li je svaki preduzimač platio porez. Konstatovano je da sledeći ponuđači imaju uverenja da su platili porez: Lajčo Gršić, Koloman Vidaković, Stipan Kladek. Potom su otvorene sledeće ponude u kojima oni nude:

1. Dezider Berkeš za sve radove sa ukupnom svotom od 376,391 dinar gde je  uračunat 1% popusta;

2.Stevan Kladek i drug  sa ukupnom svotom od 396,838 dinara

3.Koloman Vidaković  za sve radove sa ukupnom svotom od 338,558 dinara

4.Lojzija Gršić i sin za sve radove sa ukupnom svotom od 365,394 sa 2% popusta.Kao kauciju je položio uložnu knjižicu Gradske štedionice br.700 u vrednosti od 19000 dinara.

5.Stipan Kladek  za sve radove sa ukupnom svotom od 394,853 dinara

6.Kraus i Krmpotić za sve radove sa ukupnom svotom 314677 dinara

Na osnovu izvoda iz zapisnika Okružnog školskog odbora od 18.aprila 1925.godine  saznajemo da su celokupni radovi oko zidanja škole povereni preduzimaču Kolomanu Vidakoviću iz Subotice.[19]

Okružni školski odbor u Subotici 27.maja 1925. uputio je Ministarstvu prosvete u Beogradu nacrt i proračun za podizanje nove Školske zgrade na dobrovoljačkoj koloniji u Zobnatici.Na molbu dobio je odbor od Ministarstva građevina predstavku upućenu na Ministarstvo prosvete u kojoj se preporučuje reduciranje predviđene i već određene svote, kao i potrebu održanja licitacije kod Građevinske sekcije u Somboru.Osim toga učinjene su i neke izmene na samom planu.Elaborat za zidanje nove osnovne škole sa revidiranim predračunom iznosio je 366.632 dinara.Ovaj elaborat je sačinio Školski ekonomat grada Subotice, kako bi se skratilo vreme prepiske, jer je bilo bitno što pre započeti sa izgradnjom škole.[20] Objekat se sastojao od škole sa stanom učitelja, sporedne zgrade, svinjca, bunara, nužnika, mesta za dogradnju druge dvorane i ograde.

O gradnji škole je sačuvan dnevnik. Dnevnik je vođen od 19. maja do 12. novembra 1925.godine.Najbolji prikaz radova na izgradnji daju njegovi tekstovi. Tako je napisano:

“Predmet:produženje termina za izvršenje radova oko zidanja nove škole u dobrovoljačkoj naseobini u Zobnatici. Potpisani stručnjaci ustanovismo, da zidovi i malterisanje usled kišovitog vremena nisu se u dovoljnoj meri isušili, da bi se mogla vrata, prozorska krila i drveni patos namestiti.Zato bi trebalo termin za izvršenje radova produžiti do 30.septembra 1925. Potpisani šk. nadzornik, kao predstavnik školske vlasti, pristajem na ovo produženje. Stoga predlažemo Okr.šk.odboru, da produženje termina za izvršenje radova oko zidanja nove škole u Zobnatici dozvoli. Pročitano: potpisano”[21]

Zapisnik je pisan u Zobnatici 14.avgusta 1925.godine, a potpisali su ga inženjer školski ekonom Franja Frolih (Frölich), gradski inženjer i školski nadzornik Radomir Vujić. Ne znamo tačno kada je škola počela sa radom, ali u dnevniku se navodi  da se zgrada od preduzimača Kolomana Vidakovića mogla preuzeti 10.novembra 1925. godine. Učitelj je preuzeo ključeve 12 .novembra 1925.godine. Procedura za podizanje  ostalih škola koje su nastale  u ovom periodu je bila ista.

Tokom 1926.godine gradila se škola na pustari u Tavankutu. Škola je trebalo da se gradi na posedu koji je imala žandarmerijska stanica. Javna licitacija za izvođače radova je izvršena 25.avgusta 1926.godine. Celokupni radovi oko zidanja nove državne osnovne škole su povereni najjeftinijem nudiocu – firmi Josifa Besedeša u Subotici.Ukupna svota je iznosila 239 099 dinara, a išla je na teret stavke “zidanje nove osnovne škole” u budžetu Okružnog školskog odbora za 1926.godinu.U tekućoj godini predviđeno je izvršenje radova u iznosu od 200 000 dinara. Ostali radovi trebali su da se sprovedu u toku 1927. godine. Osim toga naloženo je ekonomu da izradi planove za dozidanje prostorija gde će se smestiti tuševi za školsku decu.

Osim ove dve škole sačuvani su projekti za građenje još nekoliko salaških škola.Tako su sačuvani projekti škola na dobrovoljačkoj koloniji u Malom Beogradu koja se nalazila na 23. kilometru Topolskog druma iz 1929.godine; projekat za zidanje učiteljskog stana i prepravku školske zgrade u državnoj osnovnoj školi broj 53 “Arsenije Čarnojević” na Kelebiji. Projekat je od 21.aprila 1927.godine a potpisali su ga školski ekonom inženjer Franjo Frolih (Frölich) i Koloman Vidaković, ovlašteni graditelj subotički; Okružni školski odbor grada Subotice na sednici 1.aprila 1924.godine doneo je rešenje za zidanje nove osnovne škole u Žedniku. Posao je poveren preduzimaču Alojziji Gršiću i sinu u Subotici sa celokupnom svotom  u iznosu od 337.110 dinara na temelju održane javne licitacije.Iz međuratnog perioda potiče i nacrt za obračunavanje i izvršavanje radova u školi broj 13 na Hajdukovu od 20. jula 1931.godine, kao i nacrt za novu školu u koloniji u Karađorđevu od 21. novembra 1933.godine.

Projekti sa tehničkim proračunima novih osnovnih škola i učiteljskih stanova pravljeni su po propisima Zakona o narodnim školama i Zakona o zdravstvenoj zaštiti učenika. Pri izboru zamljišta pored uputstva i Zakona o narodnim školama trebalo je izraditi i opštu situaciju u katastarskoj razmeri koja je trebalo da obuhvati najbližu okolinu zgrade i njen položaj prema crkvi, opštinskoj sudnici, javnim lokalima, zatim zasebnu situaciju 1:500 na kojoj su se označavale strane sveta, sam školski prostor, susedi i osnova novoprojektovane zgrade i eventualno drugih novih zgrada.[22] Pri projektovanju same školske zgrade elaborat je morao da sadrži planove zgrade u razmeri 1:100:

  1. osnovu temena (podruma, suterena)
  2. osnovu prizemlja i svakog sprata
  3. podužni i poprečni presek
  4. glavni izgled i jedan od sporednih i
  5. sve sporedne detalje.

Trebalo je projektovati zgradu prema uslovima Zakona o zdravstvenoj zaštiti učenika t.j. učionice u veličini 8,5 do 9 m dužine i širine 6-6,5 m, hodnik širine 3 m. Kancelarija je trebalo da bude veličine prema broju učionica.Učionice su trebale biti  okrenute jugoistoku ili približno tom pravcu. Visina učionice trebala je da bude 4 metra. Učiteljski stan je trebao da ima:  podrum u veličini od 12 do 20 m,  pokriven ulaz,  predsoblje u veličini od 16 m, dve sobe – svaka od 20-25 m i  kuhinju od 12 m i sve nuzgredne prostorije, kao i stepenice za tavan i podrum.

Član 29 Zakona o školama predviđa da se barem na dve učionice predvidi stan za učitelja. Elaboratu se uvek  priključivala analiza cena za sve radove i tehnički izveštaj o načinu gradnje, vrsti materijala. Kod režijskih radova bilo je potrebno formirati komisiju od tri člana od kojih je jedan trebao da bude građevinsko i stručno lice.Ovo uputstvo je bilo po naredbi bana Dunavske banovine a datira iz novembra 1935.godine.

Nakon ujedinjenja nastaje jedinstvena državna teritorija, međutim zadržava se više prosvetno-pravnih područja.Na teritoriji Vojvodine egzistira stari Zakon o narodnim školama iz 1904.godine. Od prvih dana života nove države vidljivi su pokušaji usklađivanja i izjednačavanja nastave i nastavnih planova za narodnu školu. Prvi jedinstven nastavni plan i program za sve osnovne škole  u državi je donet 9.avgusta 1926.godine.[23] Nakon toga dolazi do ujednjačavanja nastavnih programa.U sačuvanim spisima je uočljiva tendencija previranja i modernizacije, napuštanja starih metoda rada i vaspitanja.Takođe su  uočljivi česti proglasi i uputstva koja su stizala od strane Ministarstva prosvete.Uputstva su se odnosila na rad u školama, nastavu, nastavne jedinice, školske praznike, školsku slavu, raspored časova u školama.U celom međuratnom periodu ideološka strana prosvetene delatnosti je stajala iznad obrazovne i vaspitne.Nastava je bila opša i obavezna za svu decu.Osnovna škola je trajala četiri godine kao i Viša narodna škola.

Svim nadzornicima salaških škola 1921.godine dostavljeno je naređenje Ministarstva prosvete o održavanju nastavničkih časova i o praznicima. U ovom propisu se naglašava da je on donet u cilju postizanja jednoobrazovnosti i jednakosti održavanja časova u celoj Kraljevini, kao i verskoj ravnopravnosti. Tako je upis u školu počinjao 1. septembra a nastava je počinjala 7. septembra.Božićni i Uskršnji praznici su se održavali:

  1. a) za učenike pravoslavne vere od Tucindana do Nove godine i od Velikog četvrtka do Tomine nedelje
  1. b) za škole sa učenicima rimokatoličke vere prema rimokatoličkom Božiću i Uskrsu
  1. c) za škole u kojima ni jedne vere učenici nisu u većini postupalo se po posebnom predlogu direktora koji se odobravao prema mesnim prilikama.

Takođe su se praznovale sve nedelje za vreme trajanja nastave kao i: Sv.Ćirilo i Metodije, Vidovdan, pravoslavni  Petrovdan. U školama sa učenicima pravoslavne vere:  pravoslavna Nova godina, Bogojavljanje, Sveti Sava, Blagovesti, Đurđev dan, Spasov dan, drugi dan Duhova, Preobraženje, Velika Gospojina, Dmitrov dan, Sveti Nikola i dani pričešća.[24] U školama sa učenicima rimokatoličke vere:Božić sa božićnim odmorom do Nove godine (Obrezavanje Hristovo, Bogojavljanje), Spasovo, Telovo, Bezgrešno začeće Sv.Bogorodice, Velika Gospojina, Sveti Josip, Sveti apostoli Petar i Pavle, Svi Sveti i dani pričešća.[25] Za ostale učenike važile su posebne odredbe o verskim praznicima.[26] Za školsku slavu je određen dan Svetog Save (27.januara) koji se proslavljao u svim školama.Tada su se održavali koncerti, priredbe i zabave.

U celom međuratnom periodu ideološki momenat je bio dominantan. Vaspitanje školske dece u nacionalnom pravcu je bilo ispred opšteg vaspitanja i obrazovanja.U mnogim proglasima i naredbama nailazimo na uputstva koja govore o radu na nacionalnom upoznavanju i zbližavanju pojedinih delova naroda koji su živeli razdvojeni pod različitim uticajima. Ovakva razdvojenost je bila u direktnoj suprotnosti sa tadašnjim državnim interesom novonastale države i pravilnoga razvijanja građanske svesti i solidarnosti. Tako je naročito važno bilo držati predavanje iz zemljopisa i narodne istorije. Iz zemljopisa je trebalo deci izložiti lekcije o naseljavanju Balkanskog poluostrva, o uticajima drugih naroda kao i o pokušajuma ujedinjenja.Iz nacionalne istorije  dominantna su bila predavanja o Karađorđu, i srpskom ustanku, Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu. Istorija sa narodnim jezikom i geografijom otadžbine su bili glavni nastavni predmeti.Zakon o narodnim školama koji je donet 5.decembra 1926.godine posebno je propagirao ovu grupu predmeta.Od I – IV razreda bili su zastupljeni sledeći predmeti: Račun, čitanje, gramatika, pevanje, crtanje, piso-čitanje, lepo pisanje, pisanje, veronauka, pisanje i čitanje ćirilicom, pisanje i čitanje bunjevački, ručna veština, zemljopis, gimnastika i igra.Deca su išla u školu i subotom.U jednoj učionici se u većini škola nalazilo četiri razreda.Učitelji su u isto vreme predavali i nadzirali rad iz više nastavnih jedinica. O tome najbolje govore sačuvani rasporedi časova iz više salaških škola. Navedeni su primeri gde se nastava održavala samo u jednom razredu, i gde se nastava odvijala u isto vreme od prvog do četvrtog razreda.[27] Oni su sledeći:

RASPORED ČASOVA

ZA I RAZRED BUNJEVAČKE DRŽAVNE OSNOVNE SALAŠKE ŠKOLE U SUBOTICI VAŠARIŠTE II ZA 1919/20.ŠKOLSKU GODINU

Časovi Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Nastavni predmeti Broj sedm. časova
8-9 Račun Račun Račun
9-10 Pisanje i čitanje Pisanje i čitanje Pisanje i čitanje Nauka vere 2
10-11 Vežb.u govoru i mišljenju Vežb. u govoru i mišljenju Vežb. u govoru i mišljenju Bunjevački jezik 11
11-12 Vežbanje u pisanju Vež. u govoru i mišljenju Vežbanje u pisanju Račun 6
12-12,30 Pevanje Pevanje Pevanje Vežbanje u govoru i mišljenju 3/30
1-2 Nauka vere Nauka vere Račun Crtanje 2
2-3 Račun Račun Pisanje i čitanje Pevanje 1/30
3-4 Pisanje i čitanje Pisanje i čitanje Vežbanje u pisanje Telesna vežbanja 1
4-5 Crtanje Vežbanje u pisanju Crtanje Svega 27
5-5/30 Telesna vežbanja Vežbanje u gov. i mišljenju Telesna vežbanja

RASPORED ČASOVA

ZA II RAZRED BUNJEVAČKE DRŽAVNE SALAŠKE OSNOVNE ŠKOLE U SUBOTICI VAŠARIŠTE II ZA 1919/20. ŠKOLSKU GODINU

Časovi Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Nastavni predmeti Broj sedm. časova
8-9 Račun Račun Račun
9-10 Čitanje Čitanje Čitanje Nauka vere 2
10-11 Pismeni sastavi Pismeni sastavi Pismeni sastavi Bunjevački jez. 11
11-12 Vežb. u govoru i mišljenju Vežb. u govoru i mišljenju Vežb. u govoru i mišljenju Račun 6
12-12/30 Pevanje Pevanje Pevanje Vežb. u govoru i mišljenju 3/30
1 -2 Račun Nauka vere Nauka vere Crtanje 2
2-3 Čitanje Račun Račun Pevanje 1/30
3-4 Vežbanje u pisanju Čitanje Čitanje Telesno vežb. 1
4-5 Crtanje Krasnopis Crtanje Svega 27
5-5/30 Vežb, u govoru i mišljenju Telesna vežbanja

 

Darinka Mikić rođ. Alimpić, učiteljica

 

RASPORED ČASOVA ZA I RAZRED OSNOVNE ŠKOLE

1-2 2-3 3-4
Ponedeljak Račun Čitanje sa pisanjem Očigledna nastava
Utorak Čitanje sa pisanjem Veronauka Račun
Sreda Račun Očigledna nastava Čitanje sa pisanjem
Četvrtak Račun Čitanje sa pisanjem Gramatika
Petak Račun Čitanje sa pisanjem Crtanje
Subota Čitanje sa pisanjem Očigledna nastava Pevanje

U Tompi 10.III 1920.                          Milica Bačić rođ. Agrima drž.učiteljica

RASPORED ČASOVA

ZA II, III i IV RAZRED OSNOVNE ŠKOLE

     8-9    9-10   10-11   11-12
II Račun Vež. u pisanju Bunjev. govor Vežbanje u pisanju
Ponedeljak III Pazi Račun Vežb u srpskom Bunjevački govor
IV Vež. u bunjev.pis. Račun pisanju            “
II Bunjevački govor Vežbanje u pisanju    “     “
Utorak III        “ Zemljopis Račun Veronauka
IV        “        “    “     “
II Račun Vežb. u računu Bunjevačko     “
Sreda III pazi Srepski jezik čitanje i Gimnastika
IV Vež. u bunj. pisa.        “ pisanje     “
II Bunjevački Vežb. u pisanju Vežb. u pisanju Crtanje
Četvrtak III govor Račun Zemljopis     “
IV   “   “    “     “
II Račun Vežb i računu Vežb. u pisanju     “
Petak III Srpsko Srpski Račun Pevanje
IV pisanje jezik   “     “
II Vežb. u pisanju Vežb. u pisanju Pisanje Krasno
Subota III Račun Bunjevačka Zemljopis pismo
IV     “ gramatika   “

14 učenika

Tompa,     10.III 920.god                                     Jovan J. Bačić drž.učitelj

Učitelji osnovnih narodnih škola su morali imati završenu državnu učiteljsku školu. Obavezno je bilo polaganje stručnog ispita, a nakon toga se stupalo u stalnu službu. Prilikom stupanja u službu polagala se zakletva.Osim rada u školama učitelji su imali značajnu ulogu i u  narodnom prosvećivanju.Posebno je značajan bio njihov rad u seoskim sredinama. Ovde je bio značajan njihov rad u pogledu širenja kulture, pismenosti, svakodnevnih praktičnih uputstava i zdravstvenog prosvećivanja.U seoskim sredinama su često držali predavanja prema potrebama toga mesta i te sredine.Teme su bile različite:kuća,  mati i odojče, nega dece, higijenski život, đačko zdravlje, hrana, štetnost od upotrebe alkoholnih pića, čistota, voda, fizičko vaspitanje, nasleđene bolesti, odeća, higijena sela, narodno lečenje, o društvu, o državi, o proizvodnji povrća, o sejanju, gajenju živine i slično.Učitelji na selu su još radili i na osnivanju i otvaranju seoskih biblioteka i knjižnica.U uslovima gde se malo ili nikako čitalo ovo je bio važan zadatak.

Po Zakonu o narodnim školama učitelj je mogao biti premešten, otpušten i penzionisan. Ipak mnoge seoske i salaške škole su teško nalazile  stalne učitelje. Udaljenost od grada, loši uslovi stanovanja i rada, materijalna situacija su uticale na njihov položaj. Kulturni napredak i razvoj teško je dopirao do salaških škola.Centralne ličnosti i nosioci napretka u ovim sredinama su bili baš učitelji koji su opterećeni ličnim problemima i snalaženju u seoskim sredinama nekad su zanemarivali svoj prosvetni zadatak. Dešavalo se da je Ministarstvo prosvete često u tom cilju intervenisalo. Naglašava se da priličan broj učitelja, naročito mlađih ne posvećuje dovoljno vremena školskom radu već često odsustvuje i rešava privatne poslove van svog mesta, pa je zbog toga uspeh u nastavi slab i nepotpun, a zbog neredovnih predavanja veliki broj đaka ne pohađa školu. Ovakve slučajeve je trebao da sankcioniše školski nadzornik dotičnog reona.Sve ovo je naravno uticalo i na kvalitet nastave na selu.

Najbolje podatke o učiteljima dobijamo iz zvaničnih iskaza i izveštaja. Iskaz o učiteljima i učiteljicama iz 1921.godine daje nam podatke kao što su: redni broj, škola, udaljenost od sreskog mesta u kilometrima, broj odelenja, za koliko učitelja ima stan, muška ili ženska škola, razredi i odelenja, broj đaka, ime i prezime nastavnika, koje je vrste učitelj, je li upravitelj škole, bračno stanje, broj dece, duže odsustvo, kad je prvi put postavljen, kad je postavljen u to mesto, odakle je došao, kad je razrešen, gde je premešten, godišnja plata i dodatak u dinarima, dnevnica i napomena.[28] Naprimer:

14. Ludaš 222 a Centrala 12,5 km., 1 odelenje, 1 stan, mešovita škola,  I-IV razred, 62 učenika, učitelj Nikola Vratan, stalni učitelj, ženjen, 1 dete, prvi  put je postavljen 1.februara 1918., postavljen u to mesto 1.oktobra 1919., došao iz Titela, godišnja plata dodatak 2400 dinara, dnevnica 21 dinar.
40. Pošta 211

Bećarski kraj,

13 km., 1 odelenje, 1 stan, mešovita škola, I-IV razreda, 100 učenika, učiteljica Gizela Bajer, stalna učiteljica, neudata, prvi put je postavljena 11.oktobra 1910, postavljena u to mesto 11.oktobra 1910, godišnja plata 3300 dinara, dnevnica 16 dinara.[29]

 

Najjasniju sliku situacije u školstvu, školama, položaju đaka, položaju učitelja kao i o njihovom životu, dobijamo iz mnogobrojnih molbi i predstavki koje su upućivane višim školskim instancama. Teške posleratne godine i siromašan život posebno je bio izražen na udaljenim salašima. Ova pisma nam daju najverniju sliku stanja. Tako učitelj Ivan Turato 1921.godine pokušava da dobije premeštaj iz salaške škole u Donjoj Čikeriji na salaš Mali Tavankut. U iskazu o učiteljima vodi se pod brojem 30 kao škola Šebešić 501 a, Čikerija donja, udaljena 18 km. od sreskog mesta, 1 odelenje, 1 učiteljski stan,  II razreda sa 39 dece, učitelj Ivan Turato, privremeni učitelj, neženjen, prvi put je postavljen 16.novembra 1916., u to mesto je postavljen 1.oktobra 1919., begunac iz Istre sa godišnjom platom od 2400 i dnevnicom od 15 dinara.Opisujući svoju situaciju on kaže:

” a) Službujem već od 13 og novembra 1919 god. na ovom salašu koji je jedan između najgorih subotičkih salaša.Udaljen je od grada 15 km; a do najbliže željezničke stanice 8 km.Ljudi su svi siroti na tuđoj zemlji, pa si ja od njih ne mogu dobiti niti najnužnijih i po pristojan život potrebnih stvari./:moj krevet jesu dve klupe, vrata od zahoda, slamnjača i jedan pokrivač.Drugog nameštaja ni nemam./ Od svoje kuće ne mogu si ništa nabaviti, jer sam ja begunac iz Istre, koju napustih pred talijanskim zulumima i terorom.

  1. b) Upisane dece imam 39 oro /:od koji je jedan dečak luckast:/ dakle ispod minimuma na što mora brojati jedna škola.Polazak ne redovit jer ljudi čim nastupe lepša vremena upotrebljuju decu za čuvanje domaćih životinja.Za primer navađam lanjske šk. god. imao sam 26 oro upisane dece od kojih je samo 7oro redovito pohađalo školu do konca šk.god.
  2. c) u Malom Tavankutu nije davno bilo škole, pa su me tamošnji seljaci zamolili da pitam premeštaj, a oni će mi dati najpotrebniji nameštaj, kao krevet, što i drugo.
  3. d) Mali Tavankut je udaljen od grada 8 km.pa bih ja i po ružnu vremenu mogao doći na učiteljske sednice.U Malom Tavankutu je već do sada sa strane roditelja prijavljeno preko 70 djece.

U nadi da će mi Taj slavni naslov uzeti u obzir gore navedene razloge i molbu mi povoljno rešiti, zahvaljujem se unapred.

Donja Čikerija, dne 5 januara 1921.”[30]

Molba je rešena premeštajem učitelja.Nadzornik salaških škola Aleksandar Mikić izveštava na osnovu odluke Prosvetnog inspektora Potiskog  Ivana Turata da je premešten u Mali Tavankut.Već 4. februara on otpočinje sa radom u novoj školi.

Težak položaj koji su učitelji imali na selu je uticao da učiteljska mesta budu nekad upražnjena. Život na selu zahtevao je od učitelja angažman u više oblasti – prosvetnoj, vaspitnoj, kulturnoj, socijalno-medicinskoj zaštiti kao i narodnom prosvećivanju. Svestran rad je uticao da neki od njih budu vrlo omiljeni. Tako nailazimo na pisma seljana koji  negoduju prilikom premeštaja ili odlaska poznatog učitelja. Ti protesti su nekada išli do bojkota i neispunjavanja obaveza. Takav primer nailazimo na Kelebiji gde su seljani usled premeštanja omiljenog učitelja zatvorili narodnu čitaonicu i bojkotovali proslavljanje školske slave Svetog Save, kao i crkveni obred koji se vršio. Vezanost seljana za učitelja je pokazivala kakvu važnost je imao u njihovom svakodnevnom životu. Zbog toga je lik učitelja u očima stanovništva sa salaša uvek bio više od profesije “učitelj.”

ÖSSZEFOGLALÁS                                            

Tatjana  Segedinčev: A tanyasi iskolák

A két világháború közötti időszakban Szabadka területén két iskolafelügyelőség működött. Az első a belterületi iskolák, a második a külterületi – tanyasi iskolák munkáját ellenőrizte. Szabadka környékén 63 elemi – népiskola dolgozott. Az iskolaépületek meglehetősen rozoga állapotban voltak, felszerelésük pedig hiányos. Az elemi iskola fő feladata az volt, hogy a tanulókkal az elemi tudnivalókat elsajáttítassa és ezen felül neveljen is. A következő tantárgyakat tanították: számolás, olvasás, éneklés, hittan, testgyakorlás, földrajz, nyelvtan, beszéd- és írásgyakorlatok. Az iskolában folyó munkának főleg eszmei vetülete, vonatkozása volt. A falusi – tanyasi tanítóknak nem csak az oktatási-nevelési céloknak és feladatokat kellett megvalósítaniuk, hanem kultúrális-szociális nevelésben, egészségügyi ellátásban is részesítették a tanulókat. Ez a felelőséggteljes és kimerítő munka nagy erőfeszítéseket követelt a gyakran igen távol eső iskolákban dolgozó tanyasi tanítóktól.

ZUSAMENFASSUNG  Salascher Schulen

In der Zwischenkriegsperiode gab es in Subotica zwei Schulaufseherämte. Das erste umfasste städtische, das andere salascher Schulen. In der Umgebung von Subotica gab es 63 Volksschulen. Die Schulgebäude waren in ziemlich schlechten Zustand, ihre Ausrüstung sehr mangelhaft. Die Aufgabe der Volksschule war, den Schülern elementäres Wissen und Erziehung zu geben . Nächste Gegenstände wurden unterrichtet: Rechnen, Lesen, Singen, Religion, Turn, Geographie, Grammatik, Sprech- und Schreibübungen. Der Unterricht in den Schulen war in erster Linie ideologischen Charakters. Die Lehrer am Dorfe mussten mehreren Aufgaben genugtun: sie mussten lehren, erziehen, Kenntnisse aus dem Bereich der Kultur, Soziologie übertragen, Gesundheitsschutz üben. Eine so grosse Arbeit erforderte von den Lehrern besondere Bemühungen.

[1] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS), F:22. Školski odbor, III fascikla br.26/1918.godine

[2] Dr Vladimir Radašin, Školska uprava u Vojvodini 1929-1941, Novi Sad, 1991, 13.

[3] Isto, st. 25.

[4] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II br.19/1920.godina

[5] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II 119/1920.godina

[6] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II 119/1922.godina

[7] IAS, F:276. 89. Sreski sud – Subotica (1919-1941)

[8] IAS, F:47 Senat grada Subotice, XV 267/1921.godina

[9] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II 278/1920.godina

[10] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II 121/1922.godina

[11] F:50 Okružni školski odbor Subotica, 14/1921.godine

[12] F:22 Školsko nadzorništvo, II 1055/1925.godina

[13] F:22 Školsko nadzorništvo, Ekonomat mesnog školskog odbora, 747/1934.godina

[14] Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, II, Stubovi kulture, Beograd, 1996, 47.

[15] F:22 Školsko nadzorništvo, II 73/1921.godina

[16] Dr Vladimir Radašin, Školska uprava u Vojvodini 1929-1941, Novi sad, 1991, 43.

[17] Isto, st. 44

[18] F:50 Okružni školski odbor, 10/1922.godina

[19] IAS, F:275, Projekti i spisi državnih osnovnih škola na salašima (spoljnja teritorija Subotice) 1862-1946, 7, 1.

[20] IAS, F:50 Okružni školski odbor, 132/1925.godina

[21] IAS, F:275, Projekti i spisi državnih osnovnih škola na salašima (spoljnja teritorija Subotice) 1862-1946, 7, 1.

[22] isto

[23] Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, II, Stubovi kulture, Beograd 1996, 121.

[24] Prim. aut.:Crkveni pravoslavni praznici

[25] Prim. aut.:Crkveni katolički praznici

[26] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II 304/1921.

[27] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, 71/1921, Raspored časova državnih salaških škola

[28] IAS, F:22 Školsko nadzorništvo, II 135/1925. Iskaz

[29] isto

[30] F:22 Školsko nadzorništvo, II 88/1921.godina.

 

Smilja Prodanović

SUBOTIČKI  DOBOŠARI 

          Sveobuhvatnu i verodostojnu sliku grada Subotice u prošlosti možemo dobiti samo prelistavajući i proučavajući arhivsku građu. O tim godinama govore i svedoče originalni dokumenti pisani na više jezika. Uporan i vredan istraživač može u toj građi pronaći bezbroj značajnih i manje važnih ali zanimljivih činjenica. Ovaj put se opredeljujemo za ovu drugu grupu podataka smatrajući da su dobošari bili originalno zanimanje koje je davalo određenu boju Subotici kao gradskoj sredini u vremenu između dva svetska rata a i kasnije.

          Dobošar je morao biti muškarac, grlat i otvoren, bez govorne mane, pismen i za svoj rad je morao od grada dobijati neku nadoknadu. To su samo logične pretpostavke, ali podataka o tome nema u dokumentima. Da li je to bila ista osoba ili su se oni smenjivali? Da li su nosili neku prepoznatljivu uniformu po kojoj su ih građani znali, osim po dobošu ili bubnju?

          Gradsko načelstvo je zaduživalo Urudžbeni ured grada Subotice tokom 1933. god.  da dobošari objave (oglase) određene vesti. Znači da su dobošari bili pod njihovom ingerencijom. A uručitelji se svuda navode kao gradski nameštenici (službenici) uz redare, vatrogasce, policijskog nadzornika, poslužitelje, dezinfektore, kočijaše, lugare, cestare (“drumare”) i baštovanske radnike. Dobošari se ipak ne spominju izričito kao gradski nameštenici. Dok se za lugare i baštovane npr. zna kako su se poimenično zvali, dobošarima se ne znaju imena. Znači li to da se taj posao smatrao marginalnim i manje važnim? Ako je tako rasuđivala gradska vlast, građanima koji su ih pažljivo slušali i upijali njihove reči da bi ih kasnije prepričavali i komentarisali, sigurno su bili i te kako korisni i značajni.images

          Bio je to uobičajen način i postupak pri obaveštavanju građanstva, sigurno u početku i jedini način. Kasnije, uz oglašavanje putem doboša, paralelno se daju i oglasi u neke od novina. Ali obzirom na veliki broj nepismenih, obaveštavanje stanovništva putem doboša je bio način koji se dugo održao. Evo nekoliko primera o postojanju paralelnog obaveštavanja građana:

  • Komesar Oblasne samouprave Bačke oblasti poslao je Velikom županu Bačke oblasti dopis o nabavci duvanskog ekstrakta 12.3.1929. god., da bi par dana kasnije 19.3.1929. god. ekonomski nadzornik zapisao: “Oglas je tokom meseca marta u sporazumu sa Udruženjem gornjobačkih vinogradara najopširnije obnarodovan. ” U istom predmetu je zapisano 15.5.1929. god.: “Unutarnji raspis je putem bubnja i oglasa na području grada obnarodovan te se akt ima staviti u arhivu. ” (1391 XV 98/1929)
  • Slično se događa i 1931. god. kada je Poljoprivredno odeljenje Kraljevske banske uprave Dunavske banovine iz Novog Sada poslalo Sreskom i Gradskom načelstvu dopis u kome se obaveštavaju zainteresovani za posao baštovana da se bar mesec ranije prijave tom Poljoprivrednom odelenju. Tri nedelje kasnije se konstatuje da je sadržaj “raspisa” oglašen putem bubnja i novina, te da se “akt ima staviti u arhivu”. (1398 XV 65/1931)
  • Direkcija svilarstva iz Novog Sada izveštava Bansku upravu 1934. god. da zasađeni dudovi uz put propadaju zbog više razloga, te da se o potrebi zaštite dudovih sadnica svi obaveste. Senat naređuje Urudžbenom uredu grada Subotice da to “10 puta putem doboša” obnaroduje, ali isto tako i nekoliko puta “putem novina”. (1405 III 677/1934)

Često u dokumentima nalazimo sintagmu: objaviti na uobičajen način. Ponekad uz to “uobičajen”  piše “putem bubnja”, a ponekad se to izostavlja. Evo primera:

  • Privilegovana agrarna banka a.d. iz Beograda obaveštava sreskog načelnika i šalju mu formulare za dugoročni hipotekarni zajam, kao i uputstva za podnošenje molbi. Senat potom izveštava Predstojništvo gradske policije Subotica “da ova uputstva na uobičajen način putem bubnja na području grada obnaroduje.” (1394 XV 129/1930)
  • Zemaljska blagajna za potpomaganje radnika u bolesti i za osiguranje u nezgodama za Banat, Bačku i Baranju iz Sombora 17.2.1921. god. piše gradonačelniku Subotice da ga obaveštavaju o početku svog rada (po rešenju Ministarskog saveta i po naredbi Ministarstva socijalne politike). Dopis završavaju rečima: “O tome g. Gradonačelniku izveštavam radi znanja, radi saopštenja područnim Vam zvanjima i radi obnarodovanja na uobičajen način.” (1369 XV 88/1921)
  • Uprava Potkivačke škole u Novom Sadu šalje konkurs za prijem pitomaca na potkivački tečaj. “Dostavlja se prednji konkurs s molbom da ga na uobičajen način objavite. ” (1408 III 1627/1935)
  • “Gradski senat izdaje rešenje gr. polic. kapetanijskom zvanju sa uputom, da isto na uobičajen način oglasi i ukoliko bi se neko prijavio, spisak učesnika dostavi neposredno Oblasnom odboru Bačke oblasti u Somboru. ” Time se oglašavao sajam priplodne stoke u Križevcima. (1387 XV 34/1928)poz10

Koliko često je dobošar čitao isti tekst? Odgovor na to pitanje nalazimo u arhivskoj građi:

  • Udruženje gornjobačkih vinogradara u Subotici upozorava da se sadnice iz rasadnika daju građanima besplatno ili po povoljnim cenama. Ali Senat je u novembru 1932. god. propisao cene sadnicama iz rasadnika na Paliću. Tu svoju odluku dostavili su Gradskom urudžbenom zvanju Subotice ovako je formulišući: “Izvolite 3 puta tj. petkom, ponedeljkom i nedeljom putem doboša objaviti narodu, da su cijene voćnim sadnicama u banovinskom rasadniku na Paliću slijedeće:

jabuke          4 dinara po komadu

kruške         4   ”       ”       ”     

kajsije 4   ”       ”       ”     

breskve        4   ”       ”       ”     

trešnje          4   ”       ”       ”     

višnje           4   ”       ”       ”     

orah             4   ”       ”       ”     

dunje           4   ”       ”       ”     

a dud besplatno.

Loza dvogodišnja užiljena pola dinara po komadu. Bubnjar će upozoriti narod da sadnice kupuju sada i da ih sade u jesen, kad im je vrijeme. ” (1402 III 796/1932)

  • Po naredbi Gradskog načelstva Subotice od 11.11.1933. god. Gradskom urudžbenom uredu Subotice trebalo je “tri puta uzastopce putem bubnja objaviti: Utvrđeni su objekti na posjedu Rečeji dra Ede nasljednika u općinama Kula, Staparu, Sarči i Subotici. Svako može odluku u sobi broj 35 vidjeti i protiv iste žalbu podnijeti uključivo do 27 ovog mjeseca. ” A Gradskom načelstvu je ta odluka o utvrđivanju objekata tj. katastarskih čestica na posedu dr Ede Rečeja (koji je iznosio 159 k.j. i 1337,4 kv.hv. zemlje) stigla od Kraljevske banske uprave Dunavske banovine iz Novog Sada. (1404 III 3046/1933)
  • Po odluci Ministarstva poljoprivrede Gradsko načelstvo Subotice naređuje 11.4.1933. god. Gradskom urudžbenom uredu Subotice sledeće: “Izvolite putem doboša tri puta uzastopce oglasiti sledeće: Ministarstvo Poljoprivrede oduzelo je parcelu Živković Atašu iz Žednika i dodelio ju je Marjanović udovi Anđi sa Žednika. ” Potpisan je gradski savetnik Josip Poljaković. Urudžbeni ured grada Subotice na poleđini akta odgovara Ekonomskom odelenju: “Nakon zahtijevanog trokratnog i uzastopnog obnarodovanja onostranog dopisa, urudžbenom uredu grada Subotice čast je povratiti predmet na daljnji postupak. U Subotici, 25. aprila 1933. ” (1403 III 845/1933)
  • U prethodno spominjanom predmetu (1405 III 677/1934) naglašava se da se vest objavi dobošem deset puta.

Senat izdaje naredbu koliko puta mora dobošar izgovoriti isti tekst. Da li je odluka o učestalosti objavljivanja nekog teksta zavisila od njegove važnosti? Ili je zainteresovana stranka tražila i sugerisala taj broj javnih objavljivanja? U 1934. god. najpogodniji dani za objavljivanje vesti putem doboša bila su tri pijačna dana, ali se ne navodi koji su to dani.

  • Stigao je dopis Vrhovnog povereništva agrarne reforme iz Skoplja da više ne primaju molbe za naseljavanje u južne krajeve države, jer da imaju još mnogo nerešenih molbi iz prethodnih godina. Gradsko načelstvo Subotice potom naređuje Gradskom urudžbenom uredu Subotice da putem doboša objave sledeće: “Skreće se pažnja građanstvu da ne podnosi molbe za naseljavanje u južne krajeve naše države niti da idu sa porodicama, jer će agrarna vlast svakoga molioca izvijestiti kada se ima naseliti. ” (1405 III 789/1934)
  • Prema dopisu Komisije za likvidaciju agrarne reforme iz Novog Sada pozivaju se “agrarni interesenti” da podmire svoja dugovanja “civilnim mjernicima”. Tu informaciju Gradsko načelstvo prosleđuje Gradskom urudžbenom uredu Subotice i naređuje im: “U prilogu dostavljamo oglas Gradskog senata, s tim, da ga putem doboša oglasujete narodu svakog petka, nedelje, i ponedeljka i to do 9. oktobra 1934. godine. ” Istoga dana 18.9.1934. god. Gradsko načelstvo šalje Komisiji za likvidaciju agrarne reforme Novi Sad sledeći dopis: “Čast nam je javiti, da smo postupili po Vašoj zamolbi: izdali smo oglas, dopis sa oglasom Agrarnoj zajednici u Subotici i gradski doboš svakog petka, nedelje i ponedeljka do 9. oktobra 1934. god. dobovati će narodu. ” (1406 III 2672/1934)
  • Iz iste godine 1934. postoji predmet čiji akti nisu sačuvani ali je na omotu predmeta ostalo zapisano: “Gradskom urudžbenom uredu Subotica

Molim putem doboša objavite u petak i ponedeljak da će se 9,10, i 11 avgusta  u banovinskom rasadniku održati kurs kalemljenja voća… ” (1406 III 2260/1934) Gde je dobošar čitao svoje obavesti građanima? Samo se na jednom mestu nalazi podatak da je to bilo pred Gradskom kućom i na Žitnoj pijaci. (1408 III 2324/1935) Ali za pretpostaviti je da je takvih mesta moralo biti daleko više: po kvartovima, na raskršćima, trgovima.

Sadržaj objavljenih (izgovorenih) tekstova od strane dobošara su zaista raznoliki. To su informacije o vremenu održavanja sajmova; zatim nabavci, cenama i zaštiti sadnica; održavanju licitacija drva i konja; sprovođenju agrarne reforme i pitanjima vezanim za zemlju; zatim o prodaji semena; nabavci duvanskog ekstrakta; mogućnosti izbijanja požara; zajma u banci; održavanju kurseva; primanja na posao; početku rada neke službe; podmirenja dugovanja poljoprivrednika.

  • Odlukom Ministarstva poljoprivrede na imanju Julija Lelbaha i njegove supruge Lenke trebali su se “utvrditi objekti agrarne reforme” koji su mogli biti: njive, oranice, šume, pašnjaci, livade, ritovi, trska… Ponovo Gradsko načelstvo naređuje gradskom urudžbenom uredu Subotice sledeće: “Izvolite putem doboša objaviti, da je Ministarstvo poljoprivrede osnažilo odluku Kr. Banske Uprave Dunavske Banovine o utvrđenju objekata agr. Reforme na posjedu Lelbah Đule i Lelbah Lenke rođ. Vojnić iz Zobnatice. ” (1405 III 1320/1934)
  • Gradski senat je 1929. god. izdao policiji (a ne Urudžbenom uredu!) da “na običajan način putem bubnja oglasi” da Poljoprivredna ogledna i kontrolna stanica u Osijeku vrši kontrolu prodaje semena deteline i lucerke. Inače, taj se dopis oglašavao dobošem ali i dostavljao pojedinim institucijama (nikad pojedincima!): Udruženju zemljoradnika, Udruženju trgovaca, Pučkoj kasini, Pučkom krugu, Građanskoj kasini i Gazdačkom krugu. (1391 XV 67/1929)
  • Licitacija ili dražba drva (12 m³) koje je sa gradskog zemljišta u Aleksandrovu iskrčio “gradski gazda” Miško Prćić, održana je 2. juna 1933. god. u “gradskom slagalištu”, ali nije uspela jer nije bilo zainteresovanih iako je “rok dražbe uz običajan način putem bubnja obnarodovan. ” Zbog toga Senat odlučuje da se ta drva ponovo pokušaju prodati do jeseni. Kao potpisnici sačinjenog zapisnikaa o neuspeloj prodaji drva putem licitacije potpisuju se v.d. računovođe Blaško Perčić i v.d. ekonomskog nadzornika Milan Jovanović. (1403 III 574/1933)
  • Gradski savetnik Poljaković je dopis Uprave državne ergele “Karađorđevo” iz Bačke Palanke upućeno na adresu Senata grada Subotice o licitaciji osamdeset konja na Novom Majuru “obnarodovao” putem bubnja”. (1405 III 19/1934)

Sačuvana su samo dva kompletna teksta koja je čitao na javnim i

prometnim mestima subotički dobošar. Jedan se tekst odnosi na opasnost od požara u doba žetve 1933. god., a drugi na licenciranje konja iz 1934. god. Evo tih tekstova:

  1. “Upozoruju se svi vlasnici njiva duž željezničkih pruga da požnjeveno žito bar 60.met. udalji od željezničke pruge osiguravši ga sa 3-5 iskopanih brazda. Guvna sa slamom, sijenom, kukuruzovinom i ostalim mogu se uređivati na odstojanju najmanje 60.met. Ako guvna ležu niže od nivoa same željezničke pruge odstojanje će biti 120.met. Vlasnicima se preporučuje, da odmah poslije žetve uzoru više paralelnih brazda sa željezničkom prugom 25,50,75,100 i 150.met. okomito na svakih 50.met. a u cilju sprečavanja vatre na strniki. Tko ne udovolji ovim propisima snosit će sam odgovornost..

                                                           Poljaković”  (1404 III 1688/1933)

  1. “Svi vlasnici pastuva stari iznad 1 godine imadu da predvedu u svrhu licenciranja komisiji za licenciranje svoje pastuve i to iz grada i gradu približnih pustara kao što su Radanovac, St. Torina, Tuk ugarnice, Palićke ugarnice, Zapadni vinogradi i predgrađe Aleksandrovo na dan 16 novembra og. U 8 časova u gr. slagalištu VIII Zmaj Jovina ulica 10. A na dan 17 novembra 1934 god. u 9 časova vlasnici pastuva na Žednik pred bivšom policijskom postajom iz Žednika, Zobnatice, Đurđina, Pavlovca, Verušića i približnih krajeva. ” (1406 III 3135/1934)

          Tu se ne završava priča o dobošarima Subotice već se nastavlja i u poratnom razdoblju. Mnogi ih još pamte ne samo u Subotici već i po selima i manjim mestima Vojvodine. Zadržali su se kao potreba i znamenitost gotovo do današnjih dana. Možda bi jedan od subotičkih suvenira mogao biti i dobošar u narodnoj nošnji ovog kraja. A sa nekim još živućim dobošarem valjalo bi da popričaju novinari. Mi se zadržavamo samo na sačuvanoj arhivskoj građi Ekonomskog odelenja Senata grada Subotice (1919-1941) – F:47. koja priča priču o subotičkim dobošarima na svoj autentičan način.

ÖSSZEFOGLALÁS

Smilja Prodanović:A szabadkai kikiáltók, hírmondók

Annak ellenére, hogy a két világháború közötti és az az után következő időszakban a kikiáltók voltak Szabadka jellegzetességei és sajátos színfoltjai, mindeddig névtelenek maradtak. A dob vagy kisdob szolgált eszközül, hogy a többnyire írástudatlan közönség figyelmét felkeltsék. Az általuk közzétett hírek, információk a város lakossága életének minden mozzanatára kiterjedtek. Leggyakrabban a város legforgalmasabb helyein, a Városháza előtt és a Szalmapiacon szólaltak meg, piaci napokon. A Levéltárban mindössze két olyan teljes szöveg maradt fenn, melyeket a kikiáltók az összesereglett  népnek felolvastak.

                                                ZUSAMENFASSUNG

Trommelschläger in Subotica

 

In der Zwischenkriegsperiode und später gehörten die Trommelschläger zu den Sehenswürdigkeiten der Stadt Subotica, sie blieben aber namenlos. Mit Hilfe der Trommel ziehten sie die Aufmerksamkeit besonders der analphabetischen Öffentlichkeit auf sich. Diese auf solche Weise mitgeteilten Informationen kamen aus allen Lebensbereichen der Stadt. Sie trommelten meist marktags vor dem Rathshaus oder am Getreidemarkt. Im Archiv sind nur zwei solche komplette Texte, die auf diese Weise dem Volke vorgelesen wurden, aufbewahrt.

 

Kunkin Zsuzsanna

ÖTVEN ÉVE A NEMZETI CASINO ÉPÜLETÉBEN

 

Évek óta mind több és több szabadkai kiadványon, és turisztikai meg kultúr-kalauzon sőt a TV-ben is a valamikori Nemzeti Casino, a mai Városi Könyvtár épülete is a város egyik szimbólumaként jelenik meg.

A Nemzeti Casino épülete egy régi városi kúria helyén, Szabadka szívében három hónap alatt nőtt ki a földből 1895-ben, hogy helyet adjon annak a Szabadka értelmiségét tömörítő egyesületnek mely 1840 otóber 28-án alakult Nemzetei Casino néven miután a városi tanács jóváhagyta alapszabályait. A Casino működését 198 taggal kezdte, célja: “a díszes magánviseletnek és mívelt társalgási szellemnek kifejlése, továbbá józan s közhasznú elmélkedés, olvasás s kölcsönös felvilágosítás” volt. Megalakulása után a társaság évtizedekig magánházakban, fogadókban tartotta összejöveteleit. Milkó Izidor (1855-1932) Szabadka ismert írója aki 55 évig volt a Casino tagja így ír az egyesületről: “Nyájas eszmecserére, barátságos társalgásra és intim szórakozásra gyűltek össze a tagok”. A szabadságharc bukása után megszűnt működni, azzal, hogy 1856 tavaszán újra indult majd egy évre rá Olvasó Kört alakított. 1857 nyarán az újonan épült Bárány fogadóban béreltek helyiséget. Az Olvasó Kör célja az önművelés, folyóiratok, hírlapok és könyvek olvasása volt. A politikai vitákat és kártyajátékokat betiltották. Két évre rá az Olvasó Kör Kaszinó Egylet néven folytatta működését. Rendeltetése: “Az erkölcsök nemesítése, a közértelmiség előmozdítása és az izlés finomítása. Tagja csak jó érzelmű, becsületes jellemű és nemes magaviseletű egyén” lehetett. 1859 végén 207 tagja volt, 12 magyar hír-, divat- és szaklapra fizettek elő továbbá 4 német nyelvű politikai lapot is járattak. Közülük a magyarellenes bécsi Pressét kitiltották a Kaszinóból. Még ez évben Kazinczy ünnepélyt tartottak majd Széchényi Istvánra és Szent Istvánra emlékeztek a nemzeti érzések táplálását szorgalmazva. Népszerűek voltak a jótékonysági estélyek, hangversenyek, táncvígalmak is. Az egyesület a 19. század hatvanas éveiben komoly társadalmi tényezővé vált a városban. 1881-ben a Kaszinó Egylet megváltoztatta alapszabályait és ismét felvette az 1840-ben választott Nemzeti Casino címét. [1]

  1. tavaszán a Nemzeti Casino választmánya már komolyan gondolkodik azon, hogy társulati házat ill. helyiséget építsen magának. Az ötlet Guln Györgytől, a Takarékpénztár lelkes igazgatójától ered. Erről a Bácskai Ellenőr 1883. április 15-iki száma tudósít. A Nemzeti Casino Társaság 1895 tavaszán megvásárolta az Egressy (ma cár Dušan) utca és a Wesselényi (ma Radić fivérek) utca sarkán lévő Szkenderovits Samuné szül. Markovics Ágnes tulajdonát képező telket, melyen a család régi kúriája állt. 1895. július hó végén megkezdik az épület bontását.

A kaszinóépület megtervezésére pályázatot írtak ki. A bizottság elé hét pályamű érkezett be. Első díjat nem, de két második díjat osztottak ki. A megbízást Raichle Ferenc műépítész kapta. Ő volt az építkezési vállalkozó is. Építési ellenőr, Váli Gyula megbízottja Bock Kálmán volt. Az épület kivitelezésében szinte száz százalékban szabadkai iparosok működtek közre.KASINA photoshop 300rajhl portret manji

A leendő Nemzeti Casino születését és az építkezés körülményeit végig kisérhetjük a korabeli lapokban. 1895. szeptember 11-én megvolt az alapkőletétel, amely alá emlékokmányt, a Casino szabályait, a tagok névjegyzékét és a kivitelezési tervének egy példányát helyezték. Ezek “egy e czélból készült kettős üveg és réz tartályba tétettek és ez az épület homlokzatának keleti sarkába helyeztetvén az alapkővel lezáratott.” Így tudósít erről a Szabadság c. lap 1895. szept. 18. számában.

  1. november 23-án az épület tető alá került. A bokréta-ünnepélyen Piros Józsi és zenekara szolgáltatta a zenét. Az ünnepség a mai Dušan cár utcában, Vas Ádám valamikori kocsmájában folytatódott és a hajnali órákban ért véget.

Ezután következtek az épület belső kialakításának munkálatai amelyeket Raichle a következő év őszéig számított befejezni. Idézzük a Szabadság c. lap 1896. augusztus 5-i számát: “A szabadkai Nemzeti Casino új palotája már teljesen kibontakozott az építkezési anyagok közül s egész szépségében uralja a környéket. Az új épület legszebb része az emeleti díszterem melynek felső padlatát egy külön e célra készített nagy festmény is ékesíti. A Casino ünnepélyes megnyitása, mint értesültünk ez év október 1-ső napjaiban leend.”

Végül október 17-én megtartották a Nemzeti Casino új palotájának nyitó ünnepségét melyen kétszázan voltak jelen. A Szabadkai Hírlap 1896. október 25-iki számából megtudhatjuk, hogy az örömünnep vidám táncmulatság közepette reggelig tartott.

A Kaszinó 1897. január 10-én megtartott közgyűléséről a Bácskai Ellenőr, jan. 14-én a következőképpen számol be:     „A szabadkai “Nemzeti Casino” f. hó 10-én, vasárnap d. e. 10 órakor tartotta – ezúttal először –díszes palotájában rendes évi közgyülését. A szép számban jelen volt casinói tagok a közgyűlés vezetésére a három igazgatósági tag közül: Farkas Zsigmondot, a jegyzőkönyv vezetésére pedig dr. Balogh Lajos helyettes titkárt kérték fel. – Farkas Zsigmond megnyitván az ülést, rövid szavakban előadja, miszerint a “Nemzeti Casino” tagjainak régi óhaja, vágya, hogy saját otthona legyen: ime megvalósult mert már nehány hónap óta a casinói tagok saját otthonukban szórakoznak, részéről az uj helyiségben ujból melegen üdvözli a casinói tagokat. – Ezután dr. Balogh Lajos feolvasta a számvizsgáló bizottság jelentését, melyből kitűnik, hogy 1896. évben a bevétel 5930 frt 44 kr, a kiadás pedig 5157 frt 18 kr volt. Eszerint a pénzmaradvány 773 frt 26 kr tesz ki. A jelentés tudomásul vétetett s a felmentvény a pénztárnok és ellenőrnek megadatott. A 40 tagból álló választmányba beválasztattak: dr. Balogh Lajos (új), Bezerédy István, dr. Békeffy Gyula, Birkás Gyula, Biró Antal, dr. Biró Károly, dr. Brenner József, Bogáromy János, Deák Péter, dr. Decker Gyula, dr. Dembitz Lajos, id. Frankl I., ifj. Frankl I. (új), Freidenberg Márk, dr. Geréb Mihály, Gyelmis Gerő, dr. Gyorgyevics Szredoje, Kertész Nándor, Koller Kálmán (új), Ft. Mamuzsics Bódog, Mamuzsich Lázár, dr. Milkó Izidor, Pertics Mihály, Piukovits József, Regényi Lajos, dr. Schaffer Mór, dr. Szilassi Fülöp, Szőregi Antal, Takács Ede, dr. Tóth Béla, Törley Gyula, Varga Ágoston, Varga Károly, Váli Béla, Vermes Gábor, Id. Vojnich Sándor, Ifj. Vojnich István, Dr. Vojnich Oszkár Ifj. Vojnich Sándor és Zomborcsevits Ferencz. Számvizsgálókká megválasztottak: Dr. Békeffi Gyula, Regényi Lajos és dr. Schaffer Mór. Végül az 1897. évi költségelő irányzat lett megállapítva és pedig a bevétel 8223 frt. 26 krban, a kiadás pedig 6395 frtban. Tehát a bevételi többlet 1828 frt  26 kr tesz ki. – Dr. Wohl József casinoi tag indítványára a közgyűlés határozatilag kimondotta, hogy az elhasznált hírlapok s folyóiratoknak egyrészét a “Mária Valéria” közkórház betegei részére – olvasás céljából – átengedi. Egyuttal megemlítjük azt is, hogy a “Nemzeti Casino”-ban 1896. évben kártyajátékból befolyt 2423 frt, – 1897. évre pedig bevételképpen (kártyajáték címén) elő van a költségvetésben irányozva 2700 frt. Biz ez szép summa összeg.”[2]

Készen állt tehát Raichle műépítész és építési vállalkozó pazar kivitelezésű objektuma, mely a franciák fürdőhelyeiken épült szórakozó helyiségeinek mintájára épült. Ezek többnyire egy nagyobb termet foglalnak magukba zenei és színházi előadások, bálak szervezésére. Ide kapcsolódnak rendszerint étkező, teázó, kávézó klubbhelyiségek, játéktermek és könyvtárszobák mint a Nemzeti Casino esetében is azzal hogy itt még istálló illetve kocsiszín is volt az udvari részben (ma kiállító terem) azok részére akik hintóval vagy télen lóvontatta szánon jöttek be a városba kaszinózni.

Ki is volt Raichle műépítész e nagyszerű építmény tervezője?

Az apatini születésű Raichle Ferenc (1869-1960) Pesten fejezte be tanulmányait, majd Bécsben, Berlinben, Szegeden és Pesten tanulmányozta az európai építészeti alkotásokat miközben több tervezőirodában is dolgozott. Miután tehetséges akvarell-festőként is bemutatkozott, 1895-ben Szabadkát választotta épülettervezői munkásságának színhelyévé. A város egyik megbecsült közéleti személyének, ügyvédjének és bankárának, Varga Károlynak a lányát vette feleségül. Ez a házasság társadalmi rangot biztosított számára melynek folytán egymás után kapta a megrendeléseket. 1896-ban megtervezte a szegényházat, egy évre rá az új honvédlaktanyát, 1900-ban a  gimnázium épületét, Conen Vilmos palicsi villáját és egy banképületet (a mai Fidelinka gyár igazgatósági épületét a Dimitrije Tucović utca sarkán), 1903-ban családi házát a Raichle-palotát és a topolyai neogótikus templomot, 1906 és 1907 között Aleksa Šantić mellett a Fernbach-kastélyt, 1907 és 1908 között az apatini városházát. Néhány magánházat is tervezett Szabadkán (kettő még ma is áll a Vasa Stajić  utcában)és mint építkezési vállalkozó kivitelezett is. 1906 után Szegedre szerződött majd át is költözött oda mielőtt Pesten telepedett volna le.

Raichle Ferenc, a XIX. és a XX. század fordulója új építészeti stilusának maradandó alkotásaival beírta nevét a vajdasági építészet nagykönyvébe, mégis mellőzve, úgyszólván elfeledve halt meg 1960-ban Budapesten.

A Nemzeti Casino épületének terve volt Raichle szabadkai pályafutásának első önálló, nagyarányú munkája. Előzőleg a Kossuth, ma Boris Kidrič utca Koczka Géza műépítész tervei alapján épült emeletes Nemzeti Szálloda homlok-díszein dolgozott. E ház földszinti helyiségében működik ma az egyetlen műtárgy-kereskedés Szabadkán.

A V alakú egyemeletes neobarok stílusú épület hosszabb szárnyai két utcára néznek, keskenyebb homlokzata pedig melynek különös díszítő elemei Raichle fantáziadús tervére vallanak, két robusztus Atlasszal, pajzsalakú díszekkel, nimfákkal és egy ülő női alak nagyszerű figurájával a város főteréről nézve szemet gyönyörködtető látványt nyújt a szemlélőnek. A női figurákat hozzá nem értő kezek 1974-ben “túlrestaurálták”.

A Nemzeti Casino az első világháború után Polgári Kaszinó néven működött, a második világháború után rövid ideig gimnázium, majd tiszti otthon. A szabadkai Városi Könyvtár 1953-őszén költözött át 100000 nagyságrendű állományával a zeneiskola városházára néző épületrészéből a mai helyére azzal, hogy a tiszti otthon a tulajdonjogáról lemond az intézmény javára. Húsz év elteltével a könyvtár kinőtte a kaszinónak tervezett épületet. A könyveknek, folyóiratoknak és az újságok bekötött évfolyamainak nagyobb férőhelyre volt szüksége. 1973-ban megkezdődött az épület átalakítása. A helyiségek egy részét galériákkal két szintre osztották. Ezáltal a könyvtár 1974 november végén, amikorra elkészültek a felújítási munkálatok majd kétszer annyi férőhelyhez jutott. Az egész épület tetőszerkezetét felújították, kibővitették a kölcsönzőt, kiállítótermet, könyvfeldolgozó részleget és a régi és ritka könyveknek korszerű tárolókat alakítottak ki.

Mára a szabadkai Városi Könyvtár 280.000 könyvével lassan újból kinövi épületét. A könyvtárrá alakított kaszinó falai ide s tova 110 évesek lesznek. Szép kor egy építmény életében, különösen akkor, ha tudjuk, hogy még ma is otthont ad a város 1890-ben alakult patinás közművelődési intézményének mely gyermek-, kölcsönző- és tudományos osztályával, gazdag helyismereti, és régi gyűjteményével, periodikus kiadványainak sokaságával, két olvasótermével kiérdemli ezt az értékes épületet.

              Szabadka, 2003. december 23-án                                                        

Irodalom:

– Iványi István: Szabadka szabad királyi város története II.köt. Szabadka, 1892.

– Bela Duranci: A vajdasági építészeti szecesszió. Újvidék, Forum, 1983.

– Bela Duranci: Szabadka építészete. Létünk, Évkönyv, 1985.

– mr Kata Martinović Cvijin: Zgrada Gradske biblioteke. Sto godina Gradske

  biblioteke u Subotici 1890-1990, Subotica, Gradska biblioteka 1991.

            SAŽETAK      

Žužana Kunkin (Kunkin Zsuzsanna): Pedeset godina u zgradi Nacionalne kasine

          Zgrada u stilu neobaroka koja je delo arhitekte Ferenca Rajhla (Raichle Ferenc) izgrađena je 1896. godine za potrebe tadašnje Nacionalne kasine koji je bio nosilac kulturnog i zabavnog života grada od početka polovine 19. veka. Posle prvog svetskog rata u zgradi je delovala Građanski kasino pa posle 2. svetskog rata gimnazija, potom oficirski dom. Gradska biblioteka deluje u njoj od 1953. godine. U godini pedesetogodišnjeg jubileja ova kulturna ustanova ima 280.000 knjiga i koristi ovu divnu građevinu koja je spomenik kulture od velike važnosti.

ZUSAMENFASSUNG 50 Jahre im Gebäude des National-Kasinos

Das neobarocke Gebäude ist nach den Entwürfen des Architekten Ferenc Reichel im Jahre 1896 als Gebäude des National-Kasinos aufgebaut, welches seit der ersten Hälfte des 19. Jh.-s der Träger des Kultur- und Unterhaltungslebens der Stadt war. Nach dem I. Weltkrieg waren im Gebäude das Bürgerliche Kasino untergebracht, nach dem II. Weltkrieg das Gymnasium und später das Offiziersheim. Die Stadtbibliothek hat da ihre Räume seit 1953. Im Jahre des 50 jährigen Jubiläums besitzt diese Kulturinstitution 280.000 Bücher und benutzt das Gebäude welches ein Denkmal von ausserordentlicher Bedeutung ist.

[1] Iványi István: Szabadka szabad királyi város története II.köt. Szabadka, 1892.

[2]  Az idézeteket korabeli helyesírással írtuk.

 

 

Cekuš Geza, Učiteljski fakultet Sombor – Subotica

Biodemografske karakteristike Jevreja u Malom Iđošu

Abstrakt

Mali Iđoš je naselje u Severnoj Vojvodini. Matične knjige ovog sela se vode od 1769. godine. Izvršeno je njihovo podrobnije proučavanje i biodemografska analiza. U okviru ovih proučavanja urađena je i biodemografska analiza Jevreja u ovom mestu, i to od njihove pojave (1853) sve do 1945. godine. Obuhvatili smo sklapanje brakova Jevreja, kao i njihov natalitet i mortalitet. Pored statističkog prikaza vršena je i grafička analiza. Obradili smo uzročnike smrti. Obavili smo rekonstrukciju porodice. Maritalna distanca prilično odudara od one u starosedelaca. U većini slučajeva venčali su se meštani, svega se u tri slučaja dogodilo da su supružnici sa strane. Neoženjeni su se venčali sa neudatim, dok je sklapanje braka udovca i udovice veoma redak slučaj. Za razliku od rimokatolika, Jevreji su sklapali brak uglavnom u avgustu i septembru. Odnos ženskih i muških novorođenčeadi se takođe razlikuje od katolika, jer se rodilo mnogo više muške dece. Najviše porođaja je bilo u maju mesecu. Porodice su obično tročlane. Odrasli Jevreji su duže živeli od katolika. Muškarci su duže živeli od žena. Najčešći uzrok smrti je bila neka zarazna bolest i staračka iznemoglost. Glavni uzroci smrti dece su takođe zarazne bolesti, ali znamo i o takvim slučajevima, da se dete ugušilo ili je umrlo od rahitisa.

 

Ključne reči: Jevreji, sklapanje braka, natalitet, mortalitet, uzrok smrti.

Uvod

O istoriji Jevreja postoji bogata literatura (Beljanski, 1995, Gazda, 1991, Moess, 1968, Šosberger, 1998, Zsidó lexikon, 1929, itd.). Cilj našeg rada nije bio ispitivanje pojave Jevreja u Malom Iđošu, već izmene etnikuma ovog naroda. U Malom Iđošu, kao i na drugim prostorima naše zemlje, oni su posle Drugog svetskog rata praktično nestali i njihova istorija je tada završena.

Na Balkanu Jevreji se nalaze već više od dve hiljade godina. U Vojvodini su živeli Jevreji koji su poreklom od etničke grupe „Aškenazi”. U Čelarevu su nađeni predmeti, koji su sa jevrejskim simbolima, a poreklom iz 7. (10?) veka (Šosberger, 1998). Pouzdano se zna, da je na teritoriji Ugarske kraljevine bilo Jevreja već i krajem 9. veka.

Nakon poraza i povlačenja Turaka sa ovih prostora počinje znatnije prisustvo Jevreja u Vojvodini. Na novooslobođene teritorije počelo je naseljavanje pojedinih naroda iz drugih krajeva Austrijske carevine. U to vreme teritorija Vojvodine je bila nenaseljena; carske vlasti su forsirale naseljavanje novih doseljenika. Srbi su se doselili 1690, Mađari 1718, Nemci 1712-1716, a prvi Jevreji 1693. (Racko Selo, današnji Novi Sad). Intenzivno naseljavanje Jevreja u Vojvodini počelo je donošenjem zakona o ograničavanju sklapanja brakova kod Jevreja (Familietatengesetz) 1726. godine (Šosberger, 1998).

Popisom Jevreja u Bačkoj (1779) registruje se samo jedna porodica u Malom Iđošu. Po Thirringu (1938) na teritoriji tadašnje Mađarske, 1787. godine 1,23% stanovnika su bili Jevreji. Uglavnom su živeli  u selima, ali su bili masovno prisutni i u Novom Sadu, Subotici i Segedinu. Živeli su zajedno sa ostalim narodima, delili sa njima dobro i zlo. Zajednički život, međusobno poštovanje, a nekad i netolerancija, otpor neprijatelju, zbližili su narode u Vojvodini. Prisustvo Jevreja u Vojvodini prihvaćeno je negde sa manje ili više simpatija, a često sa izvesnim predrasudama.

U istorijskim istraživanjima Jevreja, demografska ispitivanja su novijeg datuma. U 5. tomu Encziclopaedia Judiaca (1930) se ne govori o njihovoj demografiji; pogotovo o Jevrejima u našim predelima ima malo podataka.

O Jevrejima Malog Iđoša se zna da su se pojavili nakon ponovnog naseljavanja sela nakon najezde Turaka (1769). U odnosu na rimokatolike njihova brojnost je manja, ali ipak su u znatnom broju. Antal Bene (1859) u prvoj monografiji naselja, u Etnografisch-topografische Beschreibung navodi, da „…u Malom Iđošu živi 3911 rimokatolika, 77 Jevreja… Jevreji su se doselili nekoliko godina kasnije od Mađara…”.

Njihov broj se zna na osnovu popisa stanovništva. Drugi svetski rat je značio kraj Jevreja u ovom naselju. Nestao je jedan bogat narod, koji je imao svoju kulturu, sinagogu, školu i groblje. Dvadeset i četvoro su žrtve Holokausta.

Materijal i metode

Ispitivanja su izvršena u periodu od 1992-2000. godine u Matičarskoj kancelariji Skupštine opštine Mali Iđoš i Bačka Topola, odnosno u Istorijskom arhivu u Kaloči (Kalocsa, R. Mađarska). Bile su pregledane rimokatoličke, jevrejske i državne knjige venčanih, rođenih i umrlih za period od  1853-1945. godine.

Pri analizi venčanih, obradili smo sklapanje brakova po godinama i mesecima, po starosti supružnika, mestu njihovog rođenja, veri i familijarnom stanju venčanih. Zbog malog broja venčanja, odustali smo od  određivanja indeksa homogamije (Lepage, 1979).

Iz broja novorođenčadi prema polu je izračunat sekundarni odnos polova, koji predstavlja broj muške novorođenčadi na 100 ženske novorođenčadi.

Iz broja umrlih osoba prema polu, određena je proporcija umrlih prema polu. U nekim slučajevima smo ustanovili i vreme (čas) nastupa smrti, kao i uzrok smrti. Zbog malog broja ispitanika, iz broja rođenih i broja umrlih osoba nije izračunat prirodni priraštaj u pojedinim decenijama.

Sklapanje braka

Sklapanje braka po godinama i mesecima

U navedenim dokumentima smo našli podatke za 28 godina. Najranije zabeleženi brak je sklopljen 1897. godine. Do ove godine u matične knjige nisu beležili veru mladenaca. Trgovac brašnom Folé Schlengen (star 26,4 godina ) je 17. avgusta 1897.   sklopio brak sa 27,1 godišnjom Reginom Rein iz Malog Iđoša. Ukupno smo registrovali 46 brakova. Godišnji i mesečni raspored venčanja je prikazan na tabeli 1.

  1. i 1907. godine su bila po 4 venčanja. Najčešće su brakovi sklapani u avgustu mesecu. U januaru nije bilo venčanja.

 

1.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Sklapanje brakova po godinama i mesecima.

Sklapanje braka po godinama i mesecimA

God. Meseci Ukup
I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII
1897. 1 1
1898. 1 2 1 4
1899. 1 1
1900. 1 1 1 3
1901. 1 1
1902. 1 1 1 3
1903. 1 1 1 3
1904. 1 1 2
1907. 1 2 1 4
1908. 2 2
1909. 1 1
1910. 1 1
1912. 2 2
1913. 1 1
1914. 1 1
1918. 1 1
1919. 1 1 2
1921. 1 1
1924. 1 1 2
1925. 1 1
1926. 1 1
1930. 1 1
1932. 1 1
1935. 1 1
1937. 1 1
1938. 1 1
1939. 1 1
1940. 1 1 2
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. Ukupno:
Ukupno 0 1 5 3 4 5 4 9 7 2 5 1 46

Godine života mladenaca

Prosečna starost mladoženje je 31,5 godina, a mlade 24,2. Najmlađi venčani muškarac je imao 21,3; odnosno 17,5 godina žena. Najstariji su imali 67,5 i 56,9 godina i oboje su bili udovci. Najstariji, koji su se prvi put venčali , imali su 56,6 i 50,8 godina. Odstupanje od aritmetičke sredine, standardna devijacija je kod mladenaca veća (9,14) od standardne devijacije mlade (7,92).

Prosečna razlika u starosti venčanih je 6,9 godina. Standardna devijacija je čak 6,52. U četiri slučaja je mlada bila starija (najveća razlika je 6,8 godina). U ostalim slučajevima su mladoženje bile starije. Najveća razlika u starosti je  33,6  godina. Udovac star 52,2 godina venčao se sa devojkom starom svega 18,6 godina. Inače, u 10 slučajeva je razlika u starosti venčanih veća od 10 godina.

Mesto rođenja mladenaca

 

2.tabela.Jevreji u Malom Iđošu. Mesto rođenja mladenaca.

Mesto porekla mladenaca

Mesto rođenja

Sklapanje braka

broj %
Oboje su meštani 22 47,83
Samo je mladenac meštanin 4 8,70
Mladenac je sa strane 17 37,00
Oboje su sa strane 3 6,52

Ukupno

46 100,05

Slično rimokatolicima, i Jevreji, najčešće meštani, su se međusobno venčavali.  Više je bilo mladoženja sa strane nego nevesta. Svega u tri slučaja i mlada i mladoženja su iz različitih mesta, a venčali su se u Malom Iđošu. Oni su iz Bajmoka-Bácsföldvár (Bačkog gradišta), Mola-Bečeja i Szeghegy (Lovćenca)-Kule.  Mladi su bili poreklom iz različitih mesta. Mladoženje su došli iz Ade, Bácsmartonos-a (Martonoša), Bajmoka, Budimpešte, Bačke Topole, Čantavira, Makoa, Mola, Monostorszeg-a (Bački Monoštor), Nagy Perkát-a (Perkata, Rumunija), Ókér-a (Zmajeva), Óverbász-a (Vrbasa), Szeghegy-a (Lovćenca), Splita, Szilbás-a (Silbaša), Temerina, Novog Sada i Vesprema. Mlade su iz Bácsföldvár-a (Budisave), Bajše, Óbecse (Bečeja) i Kule.

Maritalna distanca venčanih

Maritalna distanca predstavlja razdaljinu između rođenja mladenaca. Podaci su prikazani na tabeli 3.

3.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Maritalna distanca venčanih.

Maritalna distanca venčanih

Maritalna distanca u km Mladoženja je sa strane % Mlada je sa strane %
-4 26 56,52 39 84,78
5-9 / / / /
10-19 5 10,87 5 10,87
20-29 1 2,18 / /
30-49 5 10,87 2 4,35
50-99 4 8,70 / /
100-199 1 2,18 / /
200-499 3 6,52 / /
500- 1 2,18 / /
Svega 46 100,02 46 100,00

Vera venčanih

Našli smo 36 slučaja da su oboje bili Jevreji. Pet mladoženja nisu bili ove vere (evangelističke, pravoslavne, reformatske i 2 rimokatoličke vere). Pet nevesta – rimokatolikinja se udalo za mlade Jevreje.

Zanimanje i porodično stanje venčanih

Neveste su bez izuzetka bile domaćice, ali najčešće nije ni naznačeno zanimanje. Muškarci (27) su trgovci. Trgovali su sa živinom, žitaricama, brašnom, jedan mešovitom robom. Ostala zanimanja su: limar, firmopisac, bravar, knjigovođa, kamenorezac, pisar, komisionar, poreznik, administrator, mesar, krojač, predstavnik parfimerije, glumac, staklar. Stariji Iđošani se sećaju još i danas krčmara Karolja Štajnera i sudskog pripravnika Jožefa Hekmana.

4.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Porodično stanje venčanih.

Porodično stanje venčanih

Broj venčanja Neoženjen-neudata Udovac-udovica Udovac-neudata Neoženjen-udovica
N % N % N % N %
46 43 93,48 1 2,18 1 2,18 1 2,18

Najčešće su se venčali još nevenčani. Samo jedan udovac se venčao sa udovicom. U četiri slučaja je došlo do razvoda, i to nakon 2,2;  12,2;  16,1 i 16,6 godina zajedničkog života.

Izonimi brakovi

Brakovi sa istim prezimenom među Jevrejima u Malom Iđošu su bili zastupljen u relativno velikom procentu i (6,52%, što je kod rimokatolika 0,35%):

Krishaber Simon i Krishaber Júlia
Stern Leopold i Stern Júlia
Stern Moritz i Stern Mimi

Porođaji

U raspoloživim matičnim knjigama Herman Herczl je prvo novorođenče. Rodio se 13. maja 1854. godine. Znamo još o 223 porođaja. Najviše njih se rodilo u maju (više od 13% novorođenčadi ), a najmanje u oktobru (5,36%). Rezultate našeg ispitivanja smo prikazali na dijagramu 1

1.dijagram

Jevreji u Malom Iđošu. Mesečni raspored porođaja.

1 DIJAGRA

 

5.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Godišnji i mesečni raspored porođaja.

Broj porođaja po mesecima

God

Meseci

Ukupno
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.
1854. 1 1 2 1 5
1855. 1 2 1 4
1856. 2 1 1 2 1 7
1857. 1 1 1 1 1 5
1858. 2 1 1 4
1859. 1 1 1 3
1860. 1 1 1 1 4
1861. 1 1 1 3
1862. 1 1 1 1 1 1 6
1863. 2 2
1864. 1 2 1 1 1 1 7
1865. 1 1 2 1 5
1866. 1 1 1 1 4
1867. 1 2 3
1868. 2 1 2 1 1 7
1869. 2 1 1 4
1870. 2 1 1 4
1871. 1 1
1872. 3 1 1 1 6
1873. 1 1 1 3
1874. 1 1 2 1 1 1 7
1875. 1 1 1 2 5
1876. 0
1877. 0
1878. 0
1879. 0
1880. 0
1881. 0
1882. 0
1883. 0
1884. 1 1
1885. 0
1886. 2 2 1 1 1 2 9
1887. 1 1 1 1 1 1 2 1 9
1888. 1 1 1 1 1 1 2 8
1889. 1 1 1 1 1 1 1 7
1890. 1 1 2 3 1 8
1891. 1 1 1 1 1 1 6
1892. 1 1 2 4
1893. 3 1 2 1 1 1 9
1894. 1 1 2
1895. 1 1 2 1 1 6
1896. 1 1 1 1 2 6
1897. 1 2 3
1898. 1 1 1 3
1899. 2 2
1900. 1 1 2
1901. 1 1 2
1902. 1 1 2
1903. 1 1 1 3
1904. 1 1
1905. 1 1
1906. 1 1 2
1907. 1 1
1908. 1 1 2
1909. 0
1910. 1 1 1 3
1911. 1 1 2
1912. 1 1
1913. 0
1914. 1 1 1 3
1915. 1 1 1 3
1916. 0
1917. 2 2
1918. 1 1
1919. 0
1920. 1 1 2
1921. 1 1
1922. 0
1923. 1 1
1924. 1 1 2
1925. 1 1
1926. 0
1927. 0
1928. 0
1929. 0
1930. 0
1931. 1 1
1932. 0
1933. 0
1934. 0
1935. 1 1
1936. 0
1937. 1 1
1938. 0
1939. 1 1
 

 

Meseci

Ukup.
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.

Ukup

27 24 17 16 31 12 16 16 19 12 16 18 224
% 12,0 10,7 7,6 7,1 13,8 5,4 7,1 7,1 8,5 5,4 7,1 8,0 99,8

Podaci raniji od 1895. godine su veoma nepotpuni. Ni u jednoj godini nije bilo više porođaja od devet (1886, 1887 i 1893). Godine 1890. se rodilo osmoro dece, dok se 1856, 1864, 1868, 1874. i 1889. godine rađa po sedmoro dece.

Sekundarni odnos polova

Biološki je veoma važno utvrditi sekundarni odnos polova na rođenju, odnosno procentualno rađanje dečaka na 100 devojčica. Rezultati tih ispitivanja su sledeći: od 224 novorođenčeta bile su 103 devojčice, 120 dečaka, a jedno je nepoznatog pola. Mrtvorođenih je bilo dvoje, jedna devojčica i jedno nepoznatog pola. Odnos polova je u korist muških, jer procenat muških iznosi 53,81%, odnosno na 100 devojčica je rođeno 117,65 dečaka. Među rimokatolicima je ovaj odnos 105,75

Blizance su imali samo Simon Kertész  i Lujza Stern Lujza (Terézia i Imre) koji su se rodili 13. maja 1917.

Čas porođaja

 

U 31 slučaju zabeležili su i sat porođaja. Prema ovim podacima četrnaestoro se rodilo tokom dana (između 6 i 20 sati), a sedamnaestoro tokom noći. Najfrekventnije vreme je bilo posle ponoći i oko 16 časova.

Bračni parovi Jevreji su najčešće imali samo po jedno dete (5.tabela). Porodice sa više dece su veoma retke. Najviše dece su imali Ignatz Stern i Fanni Adler. Oni su između 6. marta 1859. i 7. januara 1875. dobili čak sedam dečaka i dve devojčice.

6.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Broj dece unutar jedne porodice.

Broj dece u jednom braku

Br. dece po brakovima N %
1 71 61,2
2 18 15,5
3 13 11,2
4 4 3,4
5 4 3,4
6 3 2,6
7 1 0,9
8 1 0,9
9 1 0,9

 Broj umrlih osoba

Matične knjige umrlih su veoma oskudne. Najraniji podaci su poreklom iz decembra 1853. godine. U periodu od 1876 – 1894. godine nemamo nikakve podatke. Od semptembra 1895. godine, otkad se vode državne matične knjige, podaci postoje kontinuirano (6.tabela). Godišnje je najčešće bio jedan smrtni slučaj; najviše  šest smrtnih slučajeva je zabeleženo 1900. godine.

Analizom 7.tabele se zaključuje da je u decembru najveći broj smrtnih slučajeva tri puta veći nego u avgustu.

 

7.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Godišnji i mesečni pregled broja preminulih.

Broj smrtnih slučajeva po godinama i mesecima

God.

Meseci

Ukupno
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.
1853. 2 2
1854. 0
1855. 1 1 1 3
1856. 0
1857. 1 1 1 3
1858. 0
1859. 2 2
1860. 0
1861. 0
1862. 1 1 1 3
1863. 1 1
1864. 0
1865. 1 1 2
1866. 0
1867. 1 1
1868. 1 1 1 3
1869. 1 1 2
1870. 0
1871. 0
1872. 1 1
1873. 0
1874. 1 1
1875. 2 2 4
1896. 1 2 1 4
1897. 1 1
1898. 1 1 1 3
1899. 1 2 3
1900. 1 1 1 2 1 6
1901. 1 1 2
1902. 1 1
1903. 1 1
1904. 1 1
1905. 2 1 3
1906. 1 1 1 3
1907. 1 1 2
1908. 1 1
1909. 1 2 1 4
1911. 1 1
1912. 1 1 2
1913. 1 1
1914. 1 1
1915. 1 1 2
1916. 1 1
1917. 1 1
1918. 1 1
1919. 1 1 2
1920. 1 1
1922. 1 1
1923. 1 1 2
1924. 1 1 2
1925. 1 1 2
1927. 1 1
1928. 1 2 3
1929. 1 1
1931. 1 1
1932. 1 1
1933. 1 1 2
1934. 1 1
1935. 1 1
1937. 1 1 2
1938. 1 1 2
1939. 1 1
 

 

 

Meseci

Uk.
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.
Ukup.
10 7 10 5 11 6 11 4 10 7 6 12 99
%
10,1 7,1 10,1 5,0 11,1 6,1 11,1 4,0 10,1 7,1 6,1 12,1 100,0

 

Od registrovanih preminulih bilo je 54 muškaraca (55,7%), i 43 žene (44,3), dok su dvoje nepoznatog pola.

Prosečna starost muškaraca je 38,70, a žena 42,47 godina. Smrtnost muške odojčadi je bila veća (18,52%) u odnosu na devojčice (11,63%). Smrtnost muške dece je takođe bila veća. Od Jevreja u Malom Iđošu, dosta njih je doživelo duboku starost (8.tabela). Najstariji muškarac, Simon Krusz  je umro u starosnoj iznemoglosti januara 1901. u svojoj 97-oj godini. Eszter Lőbl je živela  104 godine, takođe je preminula u starosnoj iznemoglosti oktobra 1924. godine.

8.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Prosečna starost po starosnim kategorijama.

Prosečna starost preminulih u %

Starosne kateg. (god.)

Prosečna starost

M F
0-14 2,72 3,69
15-59 40,25 38,33
60- 67.43 75,43
preko 14 god. 64,24 57,48

Odrasli muškarci su u proseku 4 godine živeli duže od žena. Međutim, žene iznad 65 godina života su duže živele od muškaraca. Uopšteno gledano, muškarci stariji od 14 godina su mnogo duže živeli od žena.

Od 98 osoba, čiji se pol zna, 36,73% je umrlo do 14. godine života, tj. u doba odojčeta ili detinjstva.  Osobe preminule posle šesdesete godine života čine takođe 36,73%. Odraslo (zrelo) stanovništvo je činilo svega 26,53%  jevrejske populacije.

U odnosu na rimokatolike, Jevreji su u proseku mnogo duže živeli: muškarci čak za 16, a žene samo 11 godina duže.

Prirodni priraštaj

Prirodni priraštaj ukazuje na odnos rođenih i umrlih. Zbog nedovoljnog broja ispitanika podatke nismo prikazali po decenijama, već do uvođenja državnih matičnih knjiga i nakon toga (9.tabela). U prvom periodu je prirodni priraštaj Jevreja pozitivan. U drugom je negativan, jer je više umrlih osoba nego što se rađa dece u ovom bačkom selu.

9.tabela.

Jevreji u Malom Iđošu. Prirodni priraštaj.

Uzrok smrti

Uzrok smrti

M

F Ukupno %
I Zaraze i paraziti 9 9 18 22,78
II Tumori 1 2 3 3,80
IV Endokrini s., ishr. i metabol. 1 1 1,27
V i VI Duševne traume, porem. u ponaš., bolesti nervnog sistema 2 4 6 7,59
IX Bolesti krvnog sistema 1 4 5 6,33
X Bolesti disajnih organa 4 4 8 10,13
XI Bolesti organa za varenje 5 1 6 7,59
XIV Bolesti org. za izlučivanje i polnih organa 3 3 3,80
XVI Perinatalni morbid. i  mortalitet 4 2 6 7,59
XVIII Simptomi, znaci 1 1 2 2,53
XIX Nesrećni slučajevi, trovanja, prisilna smrt 1 1 1,27
XX Bolesti i smrt prouzrokovani spoljašnjim faktorom (saobr. nesr., rat, itd.) 1 1 2 2,53
„A” Starosna iznemoglost 11 7 18 22,78

 

Čas nastupanja smrti

2.dijagram.

Jevreji u Malom Iđošu. Čas nastupanja smrti (M+Ž).

 

Vreme (sati) nastupa smrti

 

U matičnim knjigama umrlih kod 70 osoba smo našli i čas nastupanja smrti. Tokom dana (6-18h) je umrlo dvadeset i devetoro njih, dok je noću umrla četrdeset i jedna osoba (58,57%).  Najviše njih je umrlo u zoru, između 4 i 5 sati.U podne i predveče niko nije preminuo.

Razlozi smrti

 

U 9 slučajeva imamo informaciju i o razlogu smrti. Ove razloge smo svrstali na osnovu međunarodne (WHO) klasifikacije u 13 kategorija. Od procentualnog iskaza po polovima smo odustali zbog malog broja ispitanika. Najfrekventiji uzrok, bez obzira na pol, su zarazne bolesti i starosna iznemoglost. Kod muškaraca na prvom mestu je difterija, a potom zarazna žutica, šarlah, TBC, tifus, i u jednom slučaju trovanje krvi. Među ženama je registrovana samo difterija i TBC. Tri žene su umrle od raka.

Mátyás Szemző je novembra 1917 na ratištu je preminuo u svojoj dvadeset i četvrtoj godini života. P. Belu (33) su ubili. Margitka Grabinszki je živela svega 16 meseci – ona se udavila u vodi leta 1909. Józsika Kriszháber, takođe šesnaestomesečno dete preminulo je od rahitisa.

Jevreji u Malom Iđošu. Uzroci smrti.

Uzrok smrti

Uzrok smrti

M

F Ukupno %
I Zaraze i paraziti 9 9 18 22,78
II Tumori 1 2 3 3,80
IV Endokrini s., ishr. i metabol. 1 1 1,27
V i VI Duševne traume, porem. u ponaš., bolesti nervnog sistema 2 4 6 7,59
IX Bolesti krvnog sistema 1 4 5 6,33
X Bolesti disajnih organa 4 4 8 10,13
XI Bolesti organa za varenje 5 1 6 7,59
XIV Bolesti org. za izlučivanje i polnih organa 3 3 3,80
XVI Perinatalni morbid. i  mortalitet 4 2 6 7,59
XVIII Simptomi, znaci 1 1 2 2,53
XIX Nesrećni slučajevi, trovanja, prisilna smrt 1 1 1,27
XX Bolesti i smrt prouzrokovani spoljašnjim faktorom (saobr. nesr., rat, itd.) 1 1 2 2,53
„A” Starosna iznemoglost 11 7 18 22,78

Zaključak

Jevreji su se pojavili u Malom Iđošu krajem 18. veka. Uglavnom su to bile trgovačke porodice. Kraj Drugog svetskog rata je značio i prestanak njihovog postojanja kao etničke grupe u ovom naselju.

Venčavali su se mladenci iste vere, meštani. Najfrekventniji meseci za to su bili je bio avgust i septembar.

Prosečna starost mladoženja je 31,1; a nevesta 24,2 godine

Našli smo tri izonimna braka.

Najveći broj porođaja je u mesecima maju i januaru.

Od registrovanih 224 novorođenčeta 103 je devojčica, a 120 dečaka. Sekundarni polni odnos je 117,65.

Za razliku od rimokatolika, svega u jednom slučaju smo ustanovili porođaj blizanaca.

Model porodice je bilo jedno dete.

Mortalitet dece je veoma visok. U proseku muškarci su duže živeli.

Uzrok smrti je neka zarazna bolest ili starosna iznemoglost. O nasilnoj smrti nema podataka. z

Matične knjige su oskudne, broj ispitanika je mali, i zbog toga je teško izvući adekvatne zaključke. Tek  uvođenjem državne administracije sistematski je registrovana i vera dotične osobe.

Literatura

A Magyar Korona országainak helységnévtára. Országos Magyar Királyi Statisztikai Hivatal, Budapest, 1892.

Beljanski M. : Jevreji u Somboru, Sombor, 1995.

Biacsi A. (1994): Kis délvidéki monográfia. Életjel könyvek 57. Szabadka.

Borovszky S. (1896): Bács Bodrog vármegye, I. Budapest.

Fényes E. (1851): Magyarország geográphiai szótára. II. kötet. Pest.

Gazda A. (1991): Zsinagógák és zsidó községek Magyarországon. MTA Judaisztikai Kutatócsoportja, Budapest.

Gyetvai P. (1978): Kishegyes újratelepítése Békésszentandrásról 1769-ben. Békési Élet, XII. évf. 2. sz., 224-234., Békéscsaba.

Gyetvai P. (1984): Kishegyes lakóinak származási helye az anyakönyvi adatok alapján. Hungarológiai Közlemények, XVI. évf. 60. sz., 939-1040., Újvidék.

Katona T., Kéry A. (1984): A népesség-nyilvántartás múltja, jelene és jövője. Állam és Kovacsics J.(szerk.) (1963): Magyarország történeti demográfiája. KJK, Budapest.

Lepage, Y. (1979): Mobilité prénuptiale et homogamie. Bull. Soc. Roy. Belge, Anthrop. Prehist. 90, 135-139, Bruxelles.

Maronka J.(1994): A ballagó idő nyomában. In: Maronka J. – Virág G.: Kishegyes 225 éves. Szemelvények a falu történetéből. Üzenet, XXIV. évf. 5-6. sz., 329-364.

Moess A. (1968): Pest megye és Pest Buda zsidóságának demográfiája 1749-1846.

Protić D. : Opština Mali Iđoš – geografska monografija, PMF, Institut za geografiju, Novi Sad, 1987.

Rédei J.  (1960): A születések és a halálozások alakulása a XIX. és a XX. században Európában és Magyarországon. KJK, Budapest.

(-) Schematismus venerabilis cleri arch. dioecesis Colocensis et Bacsiensis (1828, 1835,1839,1847, 1855, 1861, 1872-74, 1976-79, 1881-82, 1886, 1890-91).

Šosberger P. : Jevreji u Vojvodini, Prometej, Novi Sad, 1998.

(-) Stanovništvo Bačke prema popisu Ludovika Nađa iz 1828.god, Zbornik Matice srpske za istoriju br.42., Novi Sad, 1992, 143-149.

Thirring G. (1938): Magyarország népessége II. József korában. MTA, Budapest.

(-) Zbornik Matice srpske za istoriju br.42., Novi Sad, 1992, 143-149.

Zsidó lexikon. Pallasz, Budapest, 1929.

 

Summary

The biodemographic characterization of the Jews from Kishegyes

Cekuš Geza Teacher’s Training Faculty – Sombor  – Subotica, 24000 Subotica, Banijska 67.

Mali Iđoš is a settlement in North Vojvodina (Serbia et Montenegro). Its register of births, marriages and deaths is kept from 1769. Their comprehensive study, and biodemographical analyze has taken place. Within the scope of that, we processed the Jews’ biodemographic analysis, from their appearance in 1853 up until 1945. Our work included their marriages, births and deaths. Besides the statistical data, a graphical analysis has been made. We found out their causes of death, too.  The family reconstruction has happened, too. The marital distance is greatly differing from original inhabitants’. Most frequently, locals married, and we know of only 3 cases, when both of them were from the country. Usually a bachelor married a maiden, widow with widower rarely married. Differing from the Catholics, most of them got married in August and September. The proportion of the newborn baby boys and baby girls also differ from the Catholics, a lot more baby boys had been born. The most of the deliveries took place in May. Usually the families contained four members. Grown ups lived longer than the catholicons in Mali Iđoš. Men lived longer than women did. The most frequent causes of death were contagious diseases, or senile decay. Children usually died in contagious diseases, some of them drowned and one died of rickets.

Adresa autora:

Dr. Cekuš Geza

24000 Subotica

Dinarska 3.

czekusg@yunord.net

Emil Libman

POKUŠAJI OSNIVANJA BOLNIČKE SLUŽBE U SUBOTICI I NJEN RAZVOJ TOKOM XIX VEKA

            Prva Građanska bolnica u Subotici je otvorena 1841. godine. Međutim, već na prelazu XVIII u XIX vek postoje pokušaji da Uboški dom postane zdravstvena ustanova.

Rasformiranjem Potiske vojne granice ukinuta je 1743. godine vojna uprava i uvedena civilna uprava u Subotici, koja je tada proglašena za Privilegovanu kraljevsku komornu varošicu Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) i u kojoj je Magistrat imao nadležnost u svim oblicima varoškog života, bio je organ političke, pravne i sudske vlasti.

U to vreme manastirsku medicinu – medicinu milosrđa (sveštena lica su pružala duhovnu, manje fizičku pomoć obolelima), tradicionalnu medicinu prastarih običaja i verovanja, kao i medicinu travara i vračara punu sugestija i hipnoza – zamenjuju, iako ne u potpunosti, 1746. godine ranari-berberi koji se vode kao hirurzi i pored svoje skromne stručne kvalifikacije i ograničenja u radu (1) i zaklete babice (Obstetrices Adjurata) 1752. godine (2). Susrećemo se dakle, sa prvim nastojanjima boljeg pružanja zdravstvene pomoći bolesnima, a otvaranjem Uboškog doma 1766. godine i sa prvim pokušajima zbrinjavanja prosjaka i beskućnika nesposobnih za rad (3). Dom je po svojoj nameni odgovarao sličnim ustanovama toga doba koje su se nazivale Hospitalium, Hospitium, Xenodochium. Na osnovu opisa kuća u dokumentima kasnijeg perioda možemo zaključiti da je Dom bio od nabijanice, premazan mešavinom blata i pleve te pokriven trskom, da je imao dve sobe i kuhinju bez patosa i dvorište bez bunara i zahoda, a nalazio se u prigradskom naselju Ker (Rókus külváros) (4,5).

Neki oskudni podaci govore, da je 2. januara 1770. godine u požaru izgorela “Bolnica” (3) što bi ukazivalo da je ona i ranije postojala. Čini se da je i ova kuća bila slična onoj Uboškog doma i da je služila kao azil za bolesne siromahe.

Iako primitivan, Uboški dom je kao jedna od prvih ustanova socijalnog karaktera bio korak unapred u zbrinjavanju ugroženih pa i bolesnih, bio je izraz ekonomskog i kulturnog dostignuća naše tadašnje sredine i u izvesnom smislu osnov bolničke službe u nas.

Pri kraju XVIII veka nema, međutim, reči o postojanju Uboškog doma iako je 1783. godine evidentirano 60 prosjaka i 57 prosjakinja (6). Ni gradski fizikus Emerik Gogolak (Gogolák Franciscus Emericus) ne spominje 1785. godine u svom polugodišnjem Izveštaju o zdravstvenoj situaciji u gradu (juli-decembar 1784) nikakvu socijalno-zdravstvenu ustanovu (7). Inače o zdravlju stanovništva grada, koji ima 18 730 duša, osamdesetih i devedesetih godina XVIII veka brinu diplomirani lekari -fizikusi: dr E. Gogolak i dr Joan Bernard Gregori (Bernardus Gregorius Joannes), diplomirani hirurzi dr Johan Sibenburger (Siebenburger Johanneus) i dr Georgije Semetskei (Szemetskey Georgius, ? – 1846), te četiri majstora-hirurga (ranari-berberi), četiri pomoćnika-hirurga (sodales), dva početnika-hirurga (tirones) i dve ispitane babice (Examinatis Obstetrices): Terezija Pincerin (Pinczerin Theresia) i Cecilija Rajzin (Reisin Cecilia) (6,8,9). Gradski fizikusi su kontrolisali zdravstvene prilike u gradu, ranare-berbere, pa i diplomirane hirurge, apotekare i babice. Tako nalazimo da gradski fizikus J. Bernard Gregori obaveštava Magistrat 1792. godine da se hirurg G. Semetskei ne pridržava propisanih  obaveza i dužnosti (10).

Iz jednog dokumenta doznajemo, da je 1786. godine među kućama, koje su u vlasništvu grada, bila i “Bolnica” (Domus Hospitalis), ali u ruiniranom stanju. (11). No, sledeće godine ponovo se ne spominju ni “Bolnica” ni Uboški dom (12). Neki podaci međutim, ukazuju da je Antun Franković (Frankovics Antonius), pomoćnik u sudbenom stolu Bačke županije, poklonio svoju kuću u susedstvu Pavla Perčića (Percsics Pál) da se  koristi kao Uboški dom i da je fizikus J. Bernard Gregori molio 1792. godine da mu Magistrat poveri rukovođenje ovim Domom (Nosocomium) (13).

Sve ove protivurečnosti teško je shvatiti jer je Magistrat bio obavezan da u Subotici, koja je 1779. godine postala Slobodni kraljevski grad Marija Tereziopolis (Libera Regiaque Civitas Mária Theresiopolis), uspostavi u skladu sa Opštim normativnim aktom o organizaciji zdravstvene službe (Normativum Generale in re Sanitatis ( iz 1770. godine ) (14) i sličnim Uputstvom iz 1778. godine (15), bolničku službu, a pogotovo Uboški dom (Institutio pauperum ( radi besplatnog smeštaja i lečenja siromašnih i ugroženih.

Početkom XIX veka nalazimo često u pojedinim spisima nazive Domus Hospitalis i Nosocomium za Uboški dom. Tako se 1813. godine prvi gradski fizikus (Physicus Civitatis primarius) dr Anton Štrobl ( Strobl Antonius, 1765 – 1830), koji radi u Subotici već devedesetih godina XVIII veka, potpisuje kao “upravnik Bolnice” (Strobl Antonius Loci ordinarius et Nosocomii Civici Dirigens Medicus ) (16) jer vrši i “bolničku službu”. On kaže, da u “Bolnici” nema odgovarajućeg materijala za lečenje bolesnika koji imaju ili čireve ili rane (in  Nosocomio nullus exstat qui exinde summe esset necessarius quia omnis aegri vel ulceribus aut vulnerabus affecti sunt), nema ni bolničara koji bi previjao rane, okretao i menjao položaj teških bolesnika u cilju prevencije dekubitusa (16,17). On je 1815. godine imenovan za upravnika “Bolnice” (18) iako je prema nekim aktima vršio ovu dužnost već 1809. godine (Antonius Strobl, Physicus Loci senior et ordinarius nec non Nosocomii Civici curens et dirigens Medicus) (19), odnosno 1811. godine (20). Sačuvana je specifikacija lekova apoteke “Mađarska kruna” (Magyar korona) sa potpisom apotekara Mihajla Arnoa (Arno Mihály) izdatih za “Građansku bolnicu” 1811/12. godine, kao i nekoliko recepata koje je dr A. Štrobl ispisao bolesnicima koji su se lečili u “Bolnici”(21).

Uboški dom je tako sve više davao utisak i zdravstvene a ne samo humanitarne ustanove. No, Uputstvo o bolnicama (Spitals Instruction) iz 1811. godine kaže, da su to ustanove za lečenje povremeno obolelih lica, a ne socijalne ustanove za staranje o nemoćnim osobama. Slične naredbe su i one iz 1815. i 1825. godine koje upozoravaju da se u bolnice ne mogu primati neizlečivi siromasi – bolesnici, jer o njima treba da vodi brigu Uboški dom (22).

Veoma aktivan dr A. Štrobl upozorava Magistrat da se po ulicama susreću mnogi oboleli prosjaci i siromasi sa deformitetima ekstremiteta, slepi, gluvi i često sa zaraznim bolestima, a svima njima trebao je smeštaj i medicinska pomoć (23). Zamenik gradonačelnika Jovan Popović predlaže da se radi kvalitetnijeg ophođenja sa korisnicima Uboškog doma primi jedna bolničarka (negovateljica) sa godišnjom platom od 30. forinti, dok zgrada bolnice, čiji su temelji postavljeni 1818. godine kod Kalvarije (današnji prostor ispred Železničke stanice i zgrade GP “Panonija”), ne bude podignuta (24). Bolničarka (Curatrix aegrotorum in gremiale Nosocomio) je primljena, no nema nagoveštaja da se bolnička zgrada gradi. Gradski fizikusi A. Štrobl, Jožef Mitermiler (Mittermüller Josephus, Physicus Civitatis secundarius, 1771 – ?)  i gradski hirurg G. Semetskei obilazeći Dom ukazuju da je Dom i dalje u zapuštenom stanju, još uvek bez zahoda i vode pa nema mogućnosti za pranje zavoja, veša i drugih stvari, a nedostaju i mnoga sredstva za svakodnevnu upotrebu. U Domu je sedam obolelih koji se godinama leče zbog veneričnih oboljenja, katarakte, kontraktura gornjih ili donjih ekstremiteta “…Svi su oni neizlečivi i  u tako teškom stanju da ne postoji nikakva nada za njihovo ozdravljenje”, navode lekari (25, 26).

I u sačuvanom Izveštaju o zdravstvenim prilikama u gradu iz 1826. godine u poglavlju “O bolnici i drugim zdravstvenim institucijama” (De Nosocomio aut aliis Instituti sanitatis) dr A. Štrobl piše da već godinama postoji “Građanska bolnica” (Exstat in ambitu Cittis hujus, a multi annis, sic dictum: Hospitale Civicum) sa dve sobe, kuhinjom i ostavom a da izgradnja bolničke zgrade prema postojećem planu miruje. “Bolnica” raspolaže sa nekoliko čistih instrumenata za manje hirurške zahvate i seciranje (obdukciju) (27).

U dopisu pisanom decembra 1826. godine obaveštava dr A. Štrobl da je život mnogih siromaha u “Bolnici” ugrožen, pa je petoro izneto u moribundnom stanju, a mnogi su tokom godine umrli od  starosti, troje zbog skrotalne kile, jedan od pupčane kile, jedan zbog krvavog ispljuvka, dvoje od upornog povraćanja, troje zbog tuberkuloze pluća, jedan zbog upale pluća i jedan zbog inkontinencije mokraće (28).

Kako Magistrat ništa ne preduzima za izgradnju Bolnice to se za vreme epidemije kolere 1831/32. godine podiže privremena “Bolnica” od dasaka radi smeštaja i izolacije obolelih od kolere (29).

U Subotici tridesetih godina XIX veka rade tri lekara: dr Antun Kovač (Kovács Antonius, 1804-1880), dr Vince Zomborčević (Zomborcsevics Vincentius, 1810-1900) i dr Jakob Miler (Müller Jacobus, 1809 – ?), pet hirurga: dr Johan Heniš (Hönisch Joannes) – vojni hirurg, dr Stefan Semetskei (Szemetskey Stephanus) i dr Eugen Sibenbureger (Siebenburger Eugenius) – gradski hirurzi, dr Ferenc Romančik (Románcsik Franciscus, 1814-1855) – honorarni hirurg, dr Jakob Štajn (Stein Jacobus) – hirurg, kao i veći broj babica (30). U “bolničkoj službi” su dr A. Kovač, koji je gradski fizikus (Physicus Civitatis primarius) od 1832. do 1872. godine i honorarni hirurg dr F. Romančik.

U svom Izveštaju o zdravstvenoj situaciji u gradu iznosi dr A. Kovač da u periodu od 1. januara do 30. juna 1837. godine u “Bolnici” leči šest bolesnika zbog sifilisa, upale pluća, napada astme, ozlede ruke i dr. (31), a u drugom sličnom Izveštaju u “Bolnici” (kórház) je bilo na lečenju osam bolesnika u drugoj polovini 1838. godine zbog luetične kaheksije, otoka jetre i slezene, čira na nozi, ludila usled upotrebe alkoholnih pića i dr (32).

“Građanska bolnica” koja više godina postoji u gradu, a u kojoj su tretirani ovi bolesnici, je verovatno, Uboški dom (Exstat in ambitu Civitatis ab compluribus annis sic dictum: Hospitale Civicum ), gde u jednoj sobi sa šest kreveta fizikus i hirurg leče bolesnike sa unutrašnjim i hirurškim oboljenjima, a u drugoj sobi sa 12 kreveta su nemoćni i za rad nesposobni siromasi o kojima brine Magistrat. U ovim prostorijama živi bolničar sa ženom (Parabolanus cum uxore) pa su tako izloženi infekcijama (33). Iako su pod istim krovom, dobija se utisak da je ispunjen zahtev naredbama iz 1811, 1815. i 1825. godine o odvajanju bolesnih od iznemoglih i neizlečivih. Članovi Magistrata, ipak, razmišljaju o osnivanju posebne ustanove za one koji se posle lečenja mogu vratiti poslu. Pokušaj iz 1835. godine da se od dobrovoljno sakupljenog novca podigne zgrada Bolnice rezultirao je izgradnjom novog Uboškog doma 1836. godine na periferiji grada (Dom se i danas nalazi na Karađorđevom putu br. 96) (3). Zato članovi Magistrata 1837. godine predlažu kupovinu i adaptaciju kuće naslednika Antuna Trančika (Tráncsik Antonius), bivšeg ovdašnjeg mesara koja se nalazila na mestu gde je sada Dom vatrogasaca (34), jer su došli do zaključka da je ovo jeftinije nego izgradnja nove bolničke zgrade i pored već postavljenih temelja. Naime, kuća je raspolagala sa više prostorija, mogla se kupiti za 5000. forinti i adaptirati za još 2000. forinti, čime bi se uštedelo oko 20.000. forinti i kuća bi mogla da služi kao Bolnica sledećih 30-40 godina (35).

Gradonačelnik Josip Sarić (Szárity József( traži 1839. godine od viših vlasti u Pešti saglasnost za kupovinu ove kuće. Istu dobija i aprila 1841. godine počinje adaptacija (36). Bolnica sada ima dugačak hodnik, predsoblje, dve sobe za bolesnike, sobu za odmor (dnevna soba), sobu za rekovalescente, sobu za negovateljicu, kuhinju, ostavu, veliko dvorište sa bunarom i podrum koji se može koristiti (37). Nije spomenut ali pretpostavljam da je ovako velika kuća imala zahod. Bolnica je opremljena sa potrebnim nameštajem i krevetninom za 20 kreveta (38), sačinjen je Pravilnik o radu Bolnice tzv. Sistem rukovođenja bolnicom koja se podiže u slobodnom kraljevskom gradu Subotici (Szabad királyi Szabadka városában felállítandó kórháznak Igazgatási rendszer) (39), postavljen je dr A. Kovač za upravnika i prvi bolesnici su primljeni 1. oktobra 1841. godine (40). Od dana otvaranja do 31. decembra te godine lečeno je 11 bolesnika zbog Febris biliosa cum Hydrops univ., Ascites, Bubo et Cancer syphiliticus, Ambliopia amaurotica i dr. (40). O njima su brinuli lekar – fizikus dr A. Kovač i honorarno zaposleni hirurg dr F. Romančik.

Već sledeće godine nabavljeni su novi špricevi, posude od bakra za držanje špriceva i lekarski sto (41) da bi se dopunio inventar “ranije Bolnice” koji se, prema sačuvanim izveštajima gradskih fizikusa iz 1834, 1836. i 1840. godine, sastojao od instrumenata za normalni porođaj i dovršenje patološkog porođaja, za obdukciju i trepanaciju, zatim od nekoliko katetera, skalpela, igala, sondi, špatula, makaza i dr. (42, 43). Za bolje obavljanje obdukcije tražio je dr A. Kovač još 1840. godine jedan poluokrugli sto sa otvorom u sredini i olukom za odlivanje tekućine, čeličnu cev za odvod vode i otpadnih materija i jedan par plavih kecelja (44).

Radi poboljšanja rada bolničke službe primljen je na raspisani konkurs u stalni radni odnos dr Đerđ Sep (Szép György), doktor medicine i hirurgije i magistar obstetricije, koji je radio na klinikama u Beču (45). Primljena je i jedna negovateljica (bolničarka, ápolónő) (46).

Tokom 1842. godine je prema tri sačuvana tromesečna izveštaja (april-decembar) lečeno u Bolnici 76 bolesnika sa dijagnozama: Malaria, Arthritis urica, Orchitis, Vulnus lacero-contusum reg. frontalis, Hernia ing. i dr. (47,48,49), a iz tri tromesečna izveštaja za 1843. godinu doznajemo da su bolnički lečena 83 bolesnika (50,51,52). Iste godine bolnički lekari predlažu, da se Uboški dom u prigradskom delu Ker proda, jer već ne odgovara svojoj nameni i da se u dvorištu Bolnice podigne novi Dom i pored toga što je 1836. godine već izgrađen Uboški dom. Ova zgrada bi imala tri sobe, kuhinju, ostavu i dve posebne sobe za umobolne bolesnike (5). Bolnički lekari su, verovatno, već sada imali nameru da na ovakav način prošire Bolnicu radi smeštaja psihijatrijskih bolesnika a što se kasnije pokazalo i kao veoma aktuelan problem. Ostalo je samo na predlogu.

Analizirajući dostupne izveštaje o lečenim bolesnicima u dva tromesečja (januar-mart, juli-septembar) iz 1844. godine vidimo da je za šest meseci lečeno 36 bolesnika (53,54) i da su hirurzi izvršili amputaciju leve podkoljenice Demeteru Vaciju (Váczy Dömötör), mesnom šeširdžiji, a Magistrat mu je odobrio izradu drvene noge i dodelio podpazušne štake (55). Iste godine izvršene su i prve obdukcije u Bolnici. Po nalogu sudske vlasti obduciran je leš 32-godišnjeg Petra Budinčevića (Budincsevics Petrus) zbog sumnje da je smrt posledica trovanja. Analizom želudačnog soka na arsen, bakar i živu isključeno je trovanje, a zaključak je bio da kvartovni lekar nije prepoznao upalu žučne kesice (56). Jula 1844. godine obducirana su i dva umrla bolesnika lečena u Bolnici. I kod umrlog Friđeš Vilingera (Villinger Frigyes), starog 19 godina i kod umrle Rozalije Polenka (Polenka Rozália), stare 10 godina nađene su tuberkulozne promene na plućima kao primarni uzrok smrti (53).

Raniji predlog bolničkih lekara o premeštaju Uboškog doma u dvorište Bolnice nije prihvaćen ali se čini da je, ipak, jedna zgrada u blizini Bolnice preuređena za Dom. Naime, prema karti grada iz 1884. godine, taj Uboški dom se nalazio iza Bolnice na uglu današnjih ulica Marka Oreškovića i Harambašićeve (57,58). Uz zgradu ovog Doma dograđena je prostorija koja je služila kao mrtvačnica a u kojoj su bolnički lekari vršili i obdukcije (57). Stara zgrada Uboškog doma u Keru i pored izvesnih popravki, koje su izvršene tokom 1828. godine, nije mogla više da se koristi (59).

Za šest meseci (maj-oktobar) 1846. godine lečeno je u hospitalnim uslovima 90 bolesnika  a od toga 24 zbog sifilisa (60).

Nakon odlaska dr Đ. Sepa za glavnog hirurga Bačko-bodroške županije u Bolnici radi od 1847. godine kao hirurg dr Petar Stojković (Stojkovics Petrus, 1817-1892) (61) koji posle nekoliko godina (1851.) odlazi na dužnost banjskog lekara na Palić.

U gradu je 1854. godine medicinsku službu obavljalo: šest lekara, četiri hirurga i četiri babice (62), a samo jedan lekar – dr A. Kovač i jedan hirurg – dr F. Romančik rade u Bolnici; ostalo medicinsko osoblje je raspoređeno po gradskim ambulantama: dr Tomaš Kertveleši (Körtvélesy Thomas, 1819 – ?) – hirurg, dr Leopold Milko (Milko Leopoldus, 1819-1888), dr Ignac Mihalik (Mihálik Ignácz, 1814 – ?) – hirurg, dr Vince Zomborčević, dr Friđeš Paher (Pacher Frigyes, 1816 – ?) – hirurg, dr Jakob Miler, dr Petar Stojković – banjski lekar, dr Josip Klajn (Klein József, 1826 – ?) i babice: Ana Čilag (Csillag Anna, 1814 – ?), Marija Čik (Csik Mária, 1792 – ?), Antonija Mađarodi (Magyarody Antonia, 1790 – ?) i Paulina Elinger (Ellinger Paulina, 1806 – ?) (63).

Zbog javljanja sve većeg broja bolesnika radi stacionarnog lečenja, Vojna komanda u Subotici je bila zainteresovana već nekoliko godina za proširenje Građanske bolnice koja ima ograničeni broj fonda kreveta (64). Ona je, međutim, voljna da u hitnim slučajevima odobri prijem bolesnika u Vojnu bolnicu – koja se spominje u Subotici još 1768. godine (65) a i kasnijih godina (66) – jer i 1859. godine postoji mišljenje Gradske uprave da nema potrebe da se Građanska bolnica proširi (67).

Godine 1861. postavljen je za upravnika Bolnice dr Lipot Milko, doctor medicinae, magister chirurigae et obstetritiae a primljena je i negovateljica Jelena Sarić (Szárits Ilona). U Bolnici radi sada samo jedan lekar koji leči veliki broj bolesnika, vrši  manje hirurške intervencije i ukazuje  pomoć trudnicama i porodiljama (68). Primaju se i bolesnici iz drugih pa i udaljenih mesta (Osijek, Novi Sad, Bratislava), verovatno iz finansijskih razloga i pored toga što nema dovoljno bolesničkih kreveta (69). Ovo govori da Građanska bolnica u Subotici nije samo jedna neophodna ustanova lokalnog karaktera, već i poznata institucija po kvalitetu zdravstvenih usluga i van granica grada. Povremeno se vrše obdukcije ali samo na zahtev sudsko-policijske vlasti (70).

Bolničke prostorije su nedovoljne da omoguće prijem svakim danom sve većeg broja bolesnika radi lečenja, pa drugi gradski fizikus (Physicus Civitatis secundarius) dr Tomaš Kertveleši predlaže 1862. godine radi poboljšanja bolničke službe da se Bolnica proširi sa četiri sobe za bolesnike sa unutrašnjim i hirurškim bolestima i sa još dve sobe za umobolne bolesnike jer, kako navodi, po dva bolesnika leže u jednom krevetu, šta više jedan pored drugog su oni sa akutnim i hroničnim oboljenjima i oni koje pate od veneričnih i drugih zaraznih bolesti. On, takođe, traži da se podigne nova mrtvačnica u kojoj bi se obavljale obdukcije (71). Nije, međutim, došlo do realizacije ovog predloga.

Bolnička služba je prema podacima iz 1867. godine vodila nadzor i lečenje nad 320 bolesnika (72). I pored toga se ne preduzima ništa za proširenje Bolnice pa čak ni za vreme ponovne epidemije kolere 1866. godine (73) kada je lekar bolničke službe predlagao da se u prazan oficirski stan u blizini same Bolnice unese deset kreveta radi prijema i izolacije obolelih od kolere (74).

Do povećanja broja kreveta dolazi tek 1868. godine zalaganjem dr Đerđa Kiša (Kiss György, 1819-1890), hirurga-oftalmologa koji je došao u Suboticu 1865. godine (75). Počeo je kao lekar opšte prakse, a jula iste godine podnosi molbu Gradskom savetu za rad u Bolnici u kojoj, između ostalog, kaže: “… u interesu varoških siromaha koji su izgubljenog vida a operacijom se vid može povratiti… potrebno je odrediti jednu sobu u Bolnici ili bilo gde a ja ću ih besplatno lečiti… ” (75). Augusta iste godine šalje dopis Gradskom savetu u kojem iznosi da soba za očne bolesnike treba da ima poveće prozore, zidove plavo ili zeleno obojene, zavese na prozorima od plave ili svetlo zelene tkanine, “španski zid” između kreveta od plavog ili zelenog materijala, odnosno da je presvučen papirom takvih boja i sl. (76). Nije dobio nikakav odgovor, pa je 1868. godine uputio novu molbu za prijem u Bolnicu. Dobija ovog puta pozitivan odgovor i aprila iste godine se otvara Odeljenje za očne bolesti nazvano Privremena bolnica za očne bolesti sa sedam kreveta smeštena u jednoj sobi spomenutog Uboškog doma u blizini Bolnice (76). Sledeće godine ovo odeljenje dobija Status bolnice na osnovu mišljenja jedne komisije koja je ocenila rad dr Đ. Kiša veoma uspešnim, jer je operativnim zahvatima mnogima vratio vid (77).

Subotica je, tako,bila među prvim gradovima u zemlji koja je imala lekara – oftalmologa i stacionar za lečenje bolesnika sa očnim bolestima.

Dr Đ. Kiš napušta Suboticu 1878. godine. Prema nekim podacima razlog njegovog odlaska je bio taj što nije naišao na razumevanje kod Gradske vlasti za traženu materijalnu pomoć oko nabavke potrošnog materijala i obnavljanja instrumenata koje je upotrebljava već deset godina (78).

Usled brzog razvoja zanatstva, industrije i trgovine te sve veće urbanizacije u drugoj polovini XIX veka, primećuju se psihički poremećaji kod većeg broja stanovnika grada. Bolničkoj službi se javljaju duševno oboleli građani kojima je potreban bolnički smeštaj. I dok se krajem XVIII veka samo konstatovalo da u gradu ima umobolnih lica (79), to se 1871. godine navodi da su četiri psihički poremećene osobe smeštene u jednoj sobi Gradske kuće, da su bez lekarskog nadzora i da gradonačelnik moli Gradski savet da nađe neki prikladniji smeštaj za ove bolesnike (80).

Ovo je, verovatno, bio povod da se ponovo razmatra mogućnost proširenja Bolnice. Arhitekta Mihajlo Tot (Tóth Mihály) iznosi 1875. godine plan izgradnje jedne sporedne zgrade sa tri sobe  (ćelije) za umobolne, sa praonom, mrtvačnicom i salom za obdukcije odnosno 1878. godine drugi plan – izgradnju zgrade sa pet soba (ćelija) i ostalim spomenutim prostorijama. Prema ovom drugom planu izvršena je dogradnja Bolnice, pa se Gradska uprava mogla hvaliti da i ona pored vlasti u Pešti brine o ovim osobama (81).

Nakon odlaska u penziju dr L. Milka konkursom je 1881. godine izabran za upravnika Bolnice dr Josip Antunović (Antunovics József, 1852-1942) koji je od 1881. do 1884. godine bio na toj funkciji (82). Dr J. Antunović i dr Ignac Vajs (Weisz Ignácz, 1849-1894), bolnički lekar od 1878. do 1884. godine, izvršili su 1883. godine uspešno ispiranje želudca u dva dečaka (od 13 i 14 godina) koji su se trovali koristeći u vodi rastvorene fosforne glavice šibica. Dečaci su, zatim, zadržani u Bolnici radi posmatranja zbog tegobe u želucu (83). Isti lekari su kod jednog bolesnika, koji se duže vreme gušio i lečio zbog upale plućne maramice, odstranili punkcijom gnojni sadržaj iz pleuralne šupljine nakon čega se bolesnik oporavio (84). Ne znamo kakve je lekove bolesnik primao ni pre ni posle ove intervencije.

Posle odlaska dr Đ. Kiša lečenje bolesnika sa očnim bolestima u Bolnici preuzeo je dr Bela Hideg (Hidegh Béla, 1834-1885), tadašnji gradski fizikus (1872 – 1884). Kako je broj bolesnika sa očnim oboljenjima, naročito sa trahomom, bio u porastu, a Bolnica za očne bolesti imala veoma mali broj kreveta, Gradske vlasti su donele odluku da 1884. godine otvore posebnu Bolnicu za očne bolesti (Szemkoroda) u blizini Vojne bolnice na Senjaku (Szénatér) u privatnoj kući Antala Biroa (Biro Antal) – danas prostor sa zgradama Vojvođanske banke i Opštinskog suda – koja je popravkama prilagođena za bolničku službu. Ova Bolnica je imala 30 bolesničkih kreveta i bila je snabdevena potrebnim nameštajem, aparatima i instrumentima za preglede i intervencije (85). Za upravnika je imenovan dr Natan Fojer (Feuer Náthán, 1844-1902), profesor oftalmologije na Medicinskom fakultetu u Pešti a već 1885. godine izabran je na to mesto dr Adolf Vilhajm (Wilheim Adolf, 1853-1933) koji u Subotici radi od 1881. godine kao privatni lekar-oftalmolog i hirurg (86).

Iz Izveštaja bolničke službe za 1885. godinu saznajemo da su u Bolnici za očne bolesti lečena 164 bolesnika, a ambulanto je pregledan i lečen 941 bolesnik. Od operativnih intervencija spominju se operacije sive mrene, glaukoma, operacije angioma i anomalija korena trepavica i dr. (87).

Krajem osamdesetih godina XIX veka javlja se  epidemija variole, pa je 1886. godine podignuta u jugoistočnom delu grada Gradska bolnica za epidemijske bolesti sa 48 bolesničkih kreveta (88). Ova Bolnica će se povremeno koristiti kada se 1891. godine javi epidemija difterije, 1892/93. epidemija influence i 1893. godine kada budu smešteni oboleli od kolere, te 1895/96. godine kada se ponovo pojavi epidemija variole (88). Bolnička služba Građanske bolnice je bila angažovana u toku ovih epidemija da vodi brigu o obolelima. Razlog zašto se ova Bolnica nije stalno koristila (bile su i druge zarazne bolesti) je, verovatno, nedostatak bolničkog medicinskog kadra i dosta  velika udaljenost od Građanske bolnice. Naime, bolničku službu su obavljali 1887. godine četiri lekara: dr Šandor Kertes (Kertész Sándor, 1844-1908), upravnik Bolnice od 1885. do 1888. godine, dr Pal Bruk (Bruck Pál, 1860-?), sekundarni bolnički lekar, dr A. Vilhajm, bolnički lekar i upravnik Bolnice za očne bolesti i dr Antal Barta (Barta Antal, 1860-1935), sekundarni bolnički lekar od 1. maja 1887. do 1. maja 1889. godine (89).

Dolaskom dr I. Vajsa (radio je kao kvartovni lekar od 1. XI 1884. do 30. I 1888. godine) na mesto upravnika Građanske bolnice 1888. godine, energičnije se pokreće pitanje poboljšanja bolničke službe. U svom Izveštaju o situaciji u Bolnici iz 1889. godine iznosi dr I. Vajs, između ostalog, da je broj bolesničkih kreveta povećan (misli na Odeljenje za umobolne bolesnike i na Bolnicu za očne bolesti) ali je, ipak, nedovoljan jer od 1. januara do 31. decembra 1888. godine lečen je u Građanskoj bolnici 3361 bolesnik (707 stacionarno, 2654 ambulantno) i izvršeno je 8643 ponovnih pregleda (90,91). Broj lekara je, takođe, mali pa poteškoće nastaju u radu bolničke službe posebno onda kada se veći hirurški zahvati moraju istovremeno uraditi – jedan u Građanskoj bolnici, a drugi u Bolnici za očne bolesti – i pri tome su potrebna dva lekara, a bolnice su prilično udaljene jedna od druge (90,91). A tokom 1889. godine (od 1.I do 31.XII) lečena su 6123 bolesnika (982 bolnički i 5141 ambulantno), pa siromašni bolesnici koji nisu primljeni na bolničko lečenje zbog nedostatka mesta dobili su besplatne lekove od Gradske vlasti, a ambulantno tretiran hirurški bolesnici slabijeg imovnog stanja snabdeveni su zavojnim materijalom preko Bolnice (90,91,92).

Da bi se zadovoljili etički i humani zahtevi ali i zakonske obaveze potrebno je povećati broj lekara u bolničkoj službi – kaže dalje dr I. Vajs. Jer pored svakodnevnih obaveza na odeljenjima, lekari su dužni da korisnicima Uboškog doma ukazuju pomoć u hitnim slučajevima, da u vangradskim naseljima vrše vakcinaciju i revakcinaciju. Osim toga oni su morali da prate medicinsku nauku, da čitaju stručnu literaturu i da na stručnim sastancima iznose zapažanja o povoljnim i nepovoljnim rezultatima svoga lečenja (92,93).

Kao pomoć bolničkoj službi dodeljen je, posle svega iznetog, jedan lekar, pa 1889. godine u Bolnici radi pet lekara: dr I. Vajs, – upravnik Građanske bolnice i odeljenski lekar, dr A. Vilhajm – upravnik Bolnice za očne bolesti, dr Đerđ Šnir (Schnier György) – sekundardni bolnički lekar, dr A. Barta – gradski lekar i zamenik bolničkog lekara u honorarnom svojstvu i od 28. maja 1888. do 1. maja 1891. godine dr Jene Večei (Vecsei Jenő, 1863 – ?) – počasni bolnički lekar (92).

Iz svega ovoga možemo zaključiti, da je dr I. Vajs smatrao da moderna bolnička služba zahteva veću bolnicu izgrađenu prema savremenim medicinsko-tehničkim dostignućima sa većim brojem bolesničkih kreveta i osposobljenog bolničkog osoblja (94).

Konačno, februara 1890. godine obrazovana je Komisija za izgradnju Bolnice, a juna iste godine odlučeno da se nova Bolnica gradi na zemljištu između tzv. Šandorske kapije i naselja Šandor (Aleksandrovo), gde se i danas nalazi. Izgradnja bolničkih paviljona završena je tek 1897. godine kada su i prvi bolesnici primljeni na lečenje. Bolnica je raspolagala sa 160 kreveta a u bolničkoj službi je bilo šest lekara: dr A Vilhajm – upravnik Bolnice i odeljenski lekar, dr Đ. Šnir – odeljenski lekar, dr Đerđ Šanta (Sántha György, 1863 – 1947) – hirurg i odeljenski lekar, dr Adolf Klajn (Klein Adolf, 1863 – ?) – odeljenski lekar i dva pomoćna (sekundarna) lekara. Negu bolesnika je obavljalo 17 časnih sestara, jedna babica na Odeljenju za porođaje, dve bolničarke na Odeljenju za kožno-venerične bolesti i dva bolničara na Odeljenju za duševne bolesti.

Drugo i treće poglavlje u knjizi dr E. Libman “Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara” (Subotica, 1997( sada su dopunjena novim podacima. Rad je u nešto izmenjenom obliku uz skromnu pomoć Zdravstvenog centra Subotica čitan na Naučnom sastanku Društva za istoriju zdravstvene kulture Vojvodine u Novom Sadu dana 13. decembra 2003. godine.

Literatura i izvori

  1. Mađar L. O popisu domaćinstava privilegovanog komorskog  grada Sent Marija 1765. godine. Koreni – svedočenje vekova. Subotica, 1991: 191-226.
  2. Prva Matična knjiga rođenih, vinčanih i krizmanih. Subotica 1686-1755. Knjiga je u Župnom uredu crkve Sv. Terezije u Subotici.
  3. Iványi I. Szabadka szabad királyi város története, II rész. Szabadka, 1892: 564-566.
  4. Istorijski Arhiv Subotica (u daljem tekstu IASu), Magistrat slobodnog kraljevskog grada Subotica 1779-1849 (u daljem tekstu F:272), pred. br. 11-A-37/pol. 1815.
  5. IASu, F:272, pred. br. 19-B-116/aec. 1843.
  6. IASu, F:272, pred. br. 15-A-26/pol. 1783.
  7. IASu, F:272, pred. br. 18-A-11/pol.1785.
  8. IASu, F:272, pred. br. 9-A-49/pol. 1790.
  9. IASu, F:272, pred. br. 7-B-53/pol. 1792.
  10. IASu, F:272, pred. br. 11-B-51/pol. 1792.
  11. IASu, F:272, pred. br. 15-A-29/pol. 1786.
  12. IASu, F:272, pred. br. 7-A-23/pol. 1787.
  13. IASu, F:272, pred. br. 11-A-40/pol. 1792.
  14. IASu, Magistrat povlašćene kraljevsko-komorne varoši Sent Marija 1743-1779 (u daljem tekstu F:261), pred. br. 23/1771.
  15. Popov K, Higijenske prilike i zdravstveno zakonodavstvo XVIII veka u Bačkoj i Bodroškoj županiji. Zbornik radova XIX Naučnog sastanka Društva za istoriju zdravsvene kulture Jugoslavije. Novi Sad, 1968:33-40.
  16. IASu, F:272, pred. br. 12-A-11/pol.1813.
  17. Ulmer Gaspar, Prosjaci u Subotici krajem XVIII i u prvoj polovini XIX veka. Subotica, 1994,63.
  18. IASu, F:272, pred. br. 11-A-37/pol. 1815.
  19. IASu, F:272, pred. br. 11-A-48/pol. 1809.
  20. IASu, F:272, pred. br. 11-A-7/pol. 1811.
  21. IASu, F:272, pred. br. 1-A-1/aec. 1812.
  22. Savić Lj, Stvaranje socijalnih i zdravstvenih ustanova u Vojvodini. Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija SAP Vojvodine. Subotica, 1969,182-187.
  23. IASu, F:272, pred. br. 12-B-89/pol. 1816.
  24. IASu, F:272, pred. br. 11-B-82/pol. 1819.
  25. IASu, Ferenc Sculteti, kraljevski komesar 1819-1823 (u daljem tekstu F:013), pred. br. 12-C-83/Scult. 1821.
  26. IASu, F:013, pred. br. 9-D-140/Scult. 1820.
  27. IASu, F:272, pred. br. 12-D-279/pol. 1826.
  28. IASu, F:272, pred. br.12-A-13/pol. 1827.
  29. Pančić I, Kolera u Subotici 1873. godine. Subotica, 1991.
  30. IASu, F:272, pred. br. 12-A-14/pol. 1841.
  31. IASu, F:272, pred. br. 18-C-13/aec. 1837.
  32. IASu, F:272, pred. br. 16-A-22/aec. 1839.
  33. IASu, F:272, pred. br. 12-A-37/aec. 1837.
  34. IASu, F:272, zapisnici Ekonomskog odeljenja iz 1837. godine, odluka br. 296 od 17. marta 1837.
  35. IASu, F:272, pred. br. 13-A-11/aec. 1840.
  36. IASu, F:272, zapisnici Ekonomskog odeljenja iz 1841. godine, odluka br. 512 od 16.IV 1841.
  37. IASu, F:272, pred. br. 16-A-5/aec. 1841.
  38. IASu, F:272, zapisnici ekonomskog odeljenja iz 1841. godine, odluka br. 478. od 16.IV 1841.
  39. IASu, F:272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841.
  40. IASu, F:272, pred. br. 6-A-2/pol. 1842.
  41. IASu, F:272, zapisnici Ekonomskog odeljenja iz 1842. godine, odluka br. 49. od 14.I 1842.
  42. IASu, F:272, pred. br. 12-A-36/pol. 1834.
  43. IASu, F:272, pred. br. 12-A-55/pol. 1840.
  44. IASu, F:272, pred. br. 16-A-27/aec. 1840.
  45. IASu, F:272, pred. br. 1-C-131/pol. 1842.
  46. IASu, F:272, pred. br. 16-A-23/aec. 1842.
  47. IASu, F:272, pred. br. 12-D-265/pol. 1842.
  48. IASu, F:272, pred. br. 20-B-125/aec. 1842.
  49. IASu, F:272, pred. br. 16-A-2/aec. 1843.
  50. IASu, F:272, pred. br. 16-B-93/aec. 1843.
  51. IASu, F:272, pred. br. 16-B-129/aec. 1843.
  52. IASu, F:272, pred. br. 20-A-16/aec. 1844.
  53. IASu, F:272, pred. br. 16-A-24/aec. 1844.
  54. IASu, F:272, pred. br. 16-A-93/aec. 1844.
  55. IASu, F:272, zapisnici Ekonomskog odeljenja iz 1844. godine, odluka br. 25 od 5.I 1844.
  56. IASu, F:272, pred. br. 11-C-93/pol. 1844.
  57. IASu, F:272, pred. br. 16-A-76/aec. 1844.
  58. Iványi I, Szabadka szabad királyi város története, II. rész. Szabadka 1892. – v. prilog: karta Subotice iz 1884. godine.
  59. IASu, F:272, pred. br. 18-C-164/pol. 1828.
  60. IASu, F:272, pred. br. 16-B-107/aec. 1846.
  61. IASu, Gradsko načelstvo Subotice 1850-1861 (u daljem tekstu F:273), pred. br. 1686/Bürgm. 1851.
  62. IASu, Gradsko veće Subotice 1861-1918 ( u daljem tekstu F:002), zapisnik izbora gradskih službenika (tisztújítási) iz 1861. godine br. 29(12.
  63. IASu, F:272, pred. br. 4378/Bürgm. 1854.
  64. IASu, F:272, pred. br. 4-A-75/pol. 1849-I.
  65. IASu, F:261, pred. br. 78/1768.
  66. IASu, F:272, pred. br. 5-A-78/pol. 1847.
  67. IASu, F:273, pred. br. 7/Bürgm. 1859.
  68. IASu, F:002, pred. br. 192/polg. 1861.
  69. IASu, F:002, pred. br. 1912/polg. 1866.
  70. IASu, F:273, pred. br. 5971-6007/Bürgm. 1859.
  71. IASu, F:002, pred. br. 482/polg. 1862.
  72. IASu, F:002, pred. br. 1426/polg. 1868.
  73. IASu, F:002, pred. br. 4978/polg 1866.
  74. IASu, F:002, pred. br. 4551/polg 1866.
  75. IASu, F:002, pred. br. 3621/polg. 1865.
  76. IASu, F:002, pred. br. 1423/polg. 1868.
  77. IASu, F:002, zapisnici Skupštine iz 1869. godine, odluka br. 160.
  78. Magyar L, A régi szabadkai „Szemkóroda”. In: Iratvallató, egy levéltáros írásaiból. Szabadka 1999, 138-140.
  79. IASu, F:272, pred. br. 18-A-11/pol. 1783.
  80. IASu, F:002, pred. br. 5392/polg. 1871.
  81. IASu, F:002, pred. br. 10476/polg 1878.
  82. IASu, F:002, pred. br. 11229/polg. 1881.
  83. Gyomor mosása a kórházban. Bácskai Ellenőr, 1883.VI.24.
  84. Hirdetmény. Bácskai Ellenőr, 1883.IX.16.
  85. IASu, F:002, pred. br. I 24/1885 i zapisnici Skupštine iz 1884. godine, odluka br. 313 od 5.XI 1884.
  86. Köznépünk egészségi állapota. Bácskai Ellenőr, 1883.X.23.
  87. Kimutatás a szabadkai szemkórház működéséről. Szabadkai Közlöny, 1888.VII.19.
  88. Frankl I, Szabadka szabad királyi város ismertetése. Szabadka, 1899.
  89. IASu, F:002, pred. br. 2961/polg. 1887.
  90. IASu, F:002, pred. br. 307/tan. 1888.
  91. Weisz I, A szabadkai városi kórház. Bácskai Ellenőr, 1889.III.24.
  92. IASu, F:002, pred. br. 3953/tan. 1890.
  93. IASu, F:002, pred. br. 2118/tan. 1890.
  94. IASu, F:002, pred. br. 5127/tan. 1890.

slike

Sl. 1. Izveštaj dr A. Štrobla o stanju u “Bolnici” sa potpisom “upravnik bolnice” (IASu, F:272, pred. br. 11-A-48/pol. 1809)

Sl. 2. Spisak lekova izdatih iz Građanke apoteke za Građansku “bolnicu” 1811/12. (IASu, F:272, pred. br. 1-A-1(aec. 1812)

Sl. 3. Recept dr A. Štrobla za bolesnika u “Bolnici” (IASu, F:272, pred. br. 1-A-1/aec. 1812)

Sl. 4. Prva strana rukopisa prvog pravilnika Građanske bolnice u Subotici iz 1841. godine (IASu, F:272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841)

Sl. 5. Zadnja strana rukopisa prvog pravilnika Građanske bolnice u Subotici iz 1841. godine (IASu, F:272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841)

Sl. 6. Opis sobe za bolesnike sa očnim bolestima u dopisu dr Đ. Kiša (IASu, F:002, pred. br. 3621/polg. 1865)

Sl. 7. Delovi Izveštaja dr I. Vajsa o stanju bolničke službe 1889. godine (IASu, F:002, pred. br. 2118/tan. 1890)

ÖSSZEFOGLALÁS

Emil Libman: A kórházi szolgálat létrehozására tett első kísérletek Szabadkán, majd ennek fejlődése a 19. században

A szerző újonnan feltárt adatokat tett közzé a szabadkai kórház és a kórházi szolgálat megalakulásának kezdeteiről a 18. század végén és a 19. század folyamán. Ebben a munkájában kibővíti  A szabadkai kórház –  a szegényháztól a korszerű gyógyintézetig (Szabadka, 1997.) című könyvének második és harmadik fejezetében közzétetteket.

ZUSAMENFASSUNG

Gründung und Entwicklung des Krankenhausdienstes im XIX. Jh. in Subotica

Diese Arbeit enthält neue Angaben zur Geschichte des Krankenhauses und Krankenhausdienstes in Subotica am Ende des XVIII. und  während des XIX. Jh.-s. Auf diese Weise hat der Autor zur Ergänzung des zweiten und dritten Kapitels seines Buches ” Das Krankenhaus in Subotica- von Armenhaus bis zu einer modernen Anstalt” (Subotica,1977.) beigetragen.

 

 

Korhecz Papp Zsuzsanna

A szabadkai Ferences templom néhai főoltára (Hajek Gothard pater emlékének)

 

A századelő Szabadkájának nagy építkezési és felújítási láza a Szt. Mihály ferences templomot sem kerülte el. Az 1741-ben befejezett barokk főoltárt és a többi mellékoltárt is szétszedték, helyébe, az egész templomot egységesítő neoromán berendezést csináltattak, fehér carrarai márványból, öntött, festett, aranyozott szobrokkal. Így a templom külső és belső megjelenése azonos stílust képviselt, a kissé megkésett historizmus szokása szerint, amely Magyarország-szerte alakította a templomokat. 1909-ben szentelték fel a mai templomot.

Vajon mi lett a barokk főoltárral? A festmények egy része a rendház falait díszíti, a másik része eltűnt, mint ahogy a főoltár faragott, aranyozott építménye is elkallódott, ezzel a várost nagy kár érte, hisz a legkorábbi, pótolhatatlan barokk együttesét veszítette el. A ma is látható, szintén nagy műértéket képviselő ún. sándori ikonosztázt 1766-ban készítették.001

Sajnos a századfordulón a barokk művészet divatjamúlt stílusnak számított, s mivel az anyagi fedezet megvolt rá, lecserélték az egészet, hisz bizonyára már kopott és piszkos is volt. Milyen lehetett fénykorában? Arról csak elképzeléseim vannak, hisz amikor a munkálatok megkezdődtek, akkor a váci ferences templom / Szt. István vértanú főoltárának /1735/ mintájára rendelték meg[1], amely még ma is sértetlenül áll és lenyűgöz impozáns méreteivel, gazdag faragásával, aranyozott, ezüstözött, lüszterezett díszítésével és magas színvonalú festményeivel. Sajnos a váci ferences templomban dolgozó mesterekkel kapcsolatban semmilyen forrásanyagot nem sikerült fellelnem.

001 – Szt. György, átvételi állapot / Zatečeno stanje

002 – Szt. Mihály, a restaurált kép / Restaurirana slika

003 – Szt. Mihály, az eredeti kovácsoltvas szögek / Originalni ručno kovani ekseri

004 – Szt. Mihály, átvételi állapot, hátoldal / Zatečeno stanje, poleđina

005 – Szt. Mihály, részelt, tisztító próba / Probno čišćenje

006 – Szt. Mihály, átvételi állapot / Zatečeno stanje,

007 – Szt. Cecília és Szt. Lúcia, a rendház ebédlőjében / Sv. Cecilija i Sv. Lucija u Franjevačkom refektorijumu

008 – A rekonstruált főoltár /  Rekonstruisani barokni oltar

009 – Szt. Cecília, átvételi állapot a keretben / Zatečeno stanje u ramu

010 – Szt. Lúcia, átvételi állapot / Zatečeno stanje

011 – Szt. Cecília, átvételi állapot / Zatečeno stanje

012 – Szt. Lúcia, átvételi állapot a keretben / Zatečeno stanje u ramu

013 – Szt. Lúcia, részlet, tisztítás után / Detalj posle čišćenja

014 – Szt. Lúcia, részlet, tisztítópróba / Detalj, probno čišćenje

015 – Szt. Lúcia, részlet, átvételi állapot / Detalj zatečeno stanje

016 – Szt. Lúcia, a restaurált kép / Restaurirana slika

017 – Szt. Cecília, részlet, tisztítás után / Detalj posle čišćenja

018 – Szt. Cecília, részlet, tisztítópróba / Detalj, probno čišćenje

019 – Szt. Cecília, részlet, átvételi állapot / Detalj, zatečeno stanje

020 – Szt. György, átvételi állapot, hátoldal / Zatečeno stanje, poleđina

021 – Szt. György, a restaurált kép / Restaurirana slika

022 – Szt. Lúcia, kitömített állapot / Kitirano stanje

023 – Szt. György, kitömített állapot / Kitirano stanje

024 – Szt. Cecília, részlet, kitömített állapot / Kitirano stanje

025 – Lumineszcens felvétel a Szt. Cecília kezéből vett 1. számú minta rétegcsiszolatáról, melyen jól elkülöníthetők a felvitt festékrétegek: 0. az eredeti vörös alapozás 1. eredeti,  2. a megsárgult eredeti lakkréteg, 2. a. olajos tömítés, 3. szennyeződésréteg, 3. a. gyantás átfestés, 4. a. olajos átfestés (a tisztítópróba alkalmával e rétegek előtűntek) / Luminescentni snimak makroizreza, uzorka uzetog iz Sv. Cecilijine ruke, na kojem se dobro mogu videt naneti slojevi: 0. originalna bolus podloga, 1. originalni bojeni sloj, 2. originalni oksidirani vernir, 2. a. uljani kit, 3. naslage, 3. a. preslikavanje smolnim vezivom, 4. a. uljnano preslikavanje (u toku probnog čišćenja ti slojevi su se razotkrili)

026 – Szt. Cecília a restaurált kép / Restaurirana slika

027 – Szt. Cecília, tisztítópróba / Probno čišćenje

001002003004005006007008009010011012013014015016017018019020021022023024025026027

1900-ig a szabadkai ferencrendi kolostor a Szent Megváltó szerzetesi tartományhoz tartozott, melynek központja Budán volt. Valószínűleg a tartományfőnökségnek köszönhető, hogy a későbbi építési és belsőépítészeti, valamint festészeti munkákat mind budai mesterek végezték. A ferencesek hosszas huzavona után, királyi rendelet érvényével 1723-ban kapják meg az erődítményt. A várban már korábban is létezett egy Szt. Mihály kápolna –sajnos a belső berendezése, a védőszent főoltárképével szintén elkallódott-, ezt felszámolva 1729-ben kezdődtek meg az átépítési munkálatok, melyeket a budai illetőségű Matthias Kaier építőmester tervei alapján végeztek. A töröktől felszabadított területeken beindult nagy újjáépítési feladatok megkezdésének ideje ez. A munkálatok 1736-ban fejeződtek be, az új templom az erődítmény külső falaira épült rá, a szentély felől egy kicsit meghosszabbítva azt, a vár déli tornya lett a templomtorony, homlokzata sima, dísztelen, egy központi ablakkal. A templom melletti kolostor 1736-76 között épült fel. A tervezett 3-3 jobb és bal oldali mellék oltárt csak a XIX. században sikerült megvalósítani egységesen, ezeket Pesky József pesti festő készítette (Fájdalmas Krisztus, Krisztus színeváltozása, Piéta, Mária mennybemenetele, Nepomuki Szt. János, Szt. Ferenc).[2] 1736-ban elkészült a főoltár építménye, faragványai és szobrai, melyet Anton Hörger (?-1765) kismartoni születésű kiváló budai fafaragómester -szobrász készített 900 rajnai forintért[3] és 150 mérő[4] búzáért, ami összeadva 2100 forintot, vagyis 525 aranyat jelent.[5] A korabeli viszonyokról tudni kell, hogy egy tehén 60-80 forintba került vagy, hogy egy lovas katona havi zsoldja 3 forint volt[6]. A művészt a szabadkai polgárok adományaiból fizették ki. Ennek értékét mutatja a budai oltárral történő összehasonljtás is a lentiekben. A főoltár kb. 10-12 m magas, 5 m széles lehetett, és a kor szokása szerint valószínűleg teljesen betöltötte a szentélyt. Gyakorlati kérdést vet fel, hogy vajon hogy bonyolították le az anyagbeszerzést akkoriban, hiszen nagy mennyiségű, jó minőségű száraz hársfára volt szűkség a faragott részek elkészítéséhez, a díszkeretek fenyőből készültek. A rossz útviszonyok miatt a szobrász valószínűleg Pest-Budáról hozatta le a fát a Dunán hajóval Bajáig, amint azt még az 1860-as években is tették. Helyben épületasztalos működhetett, aki nem használt hársfát. A fenyőt valószínűleg Erdélyből hozatták. A mester feltehetően több segédet is alkalmazott.

Az oltárt a szabadkai 1739-es nagy pestisjárvány után fejezték be. Az adományozók a XVII-XVIII. század  folyamán Szabadkára telepedett bunyevác földbirtokosok, polgárok, várkapitányok és családjuk voltak. A főoltár aranyozási és festési munkálatait Sebastian Stettner budai festő-aranyozó mester végezte el 1000 rajnai forintért és 350 mérő búzáért, ez együttesen 3800 forintra rúgott, ami 950 aranyat tett ki. A pénzt Vojnich Máté adományozta, amiért családjával megmenekült a pestistől. Ezen munkába beletartozott a fafaragások, szobrok, oszlopok, szóval az egész oltárépítmény alapozása, aranyozása, ezüstözése, festése, márványozása. A művész bizonyára több segédet is alkalmazott. Ezen nagy összegek is az oltár kivételesen nagy méreteiről tanúskodnak, s ez tűnik ki az összehasonlításokból is.

A reneszánsztól kezdődően szinte élesen különválik az aranyfüst készítés és a festészet tanulása. Az istenített művészek festményeket festettek, melyekhez iparművészeti remeknek számító díszkereteket készítettek a fafaragók és aranyozták be az aranyozók, akik készen vásárolták az aranyfüstöt az aranyművesektől. S ez ma is így van, azzal a különbséggel, hogy nem az aranyművesek készítik, kalapálják az aranyfüstöt, hanem külön üzemek szakosodtak erre és a helyettesítő anyagok előállítására. A középkorban és a barokk idején egy dukátból (3,49 g, ebből 3,44 g arany) 120-150 lapot vertek. Manapság tízszer annyit, tehát tízszer vékonyabb az aranylap-aranyfüst. Egyes peremvidékeken azonban még a barokk korban is egy személy végezhette a művészi alkotómunkát és a mai szemmel nézve művészi szintű aranyozást. Akkoriban úgy tartották, hogy “csak jól” végezték mesterségüket. Kiváló munkáját dicsérik a főoltár még megőrzött darabjai. A jó minőségű aranyak egy részét valószínűleg aranyfüstre váltotta be egy aranyverő mesternél még Budán, de lehet, hogy ő maga verte az aranyfüstöt, amely folyamat úgy mehetett végbe, ahogy Teophilus presbiter (XI. sz.) leírta: Végy görög pergament, melyet len szálakból készítettek, vagy egy papírlapot és az előzőleg finoman megtört és szárított vörös okkerben forgasd meg. Finoman polírozd föl hód, medve vagy vadkan agyarával, amíg fényes nem lesz. Majd négy ujj hosszú és széles darabokra vágd fel a lapod. Csinálj borjúbőr pergamenből egy ekkora méretű erszényt, és erősen varrd körbe, de úgy, hogy könnyen bele tudj tenni több ilyen festett lapot. Végy egy aranyrögöt, és kalapáccsal lapítsd szét egy üllőn, vigyázva, hogy meg ne törjön. A lemezt vágd hüvelyk nagyságúra, majd az erszénybe tedd minden lap közé középre, addig míg az meg nem telik. Végy egy széles, sima fejű öntött rézkalapácsot és egyenletesen ütögesd a sima kőre helyezett erszényt. Többszöri ellenőrzéssel nézd meg elég vékony lett-e az aranyfüst. Ha az arany kezd kibújni az erszényből, akkor vágd körül a lapokat egy erre szolgáló kis ollóval. Így kell aranyfüstöt készíteni, s ha tetszés szerint vékonyítottad és felvagdostad, díszítsd vele a szentek feje körüli dicsfényt, a ruhaszegélyeket és minden mást, amit kívánsz4.

A ma már nem létező, de a leírásokból ismert budai Szt. Katalin templom berendezésének költségeivel egybevetve -ahol Stettner Sebestyén Schervitz Mátyás festőtársával együtt dolgozott, 570 forintért készítették el a patróna főoltárát, 6 szoborral, több angyalkával és a főoltárképpel5-, következtethetünk nagyságára. Az oltártöredékekből ítélve, melyek Szabadkán megmaradtak, a szobrász és az aranyozó is jó minőségű munkát adtak át, s ha az utókor hozzá nem értő kezei nem tették volna tönkre, -itt az átfestésekre és az átfestések durva eltávolítására gondolok-, a mai napig is kitartott volna épségben a főoltárépítmény, mert a nedvesség és a farontó bogarak nem tettek benne kárt. Csak a szennyeződésréteget kellett volna eltávolítani róla. De mivel a századelőn sikeresen kidobták a templomból, nagy része elveszett, csak a négy aranyozott puttófej, a megőrzött festmények keretei bizonyíthatják a jó munkát, valamint a tavalyi év folyamán, a rendház padlásán fellelt oromdísz és íves díszkeret darab segíthetnek a néhai főoltár rekonstruálásában.

Szerencsére a nagy méretű (300 x 157 cm) főoltárkép nem kallódott el, sőt az 1997-es restaurálás óta újult erővel ragyog.[7] A bájos arcú Szt. Mihály védőn emeli szárnyait Szabadka fölé, mint ahogy azt tette a török kiűzése óta, amikor is a korabeli lakosság fő védelmezőjének választotta. E választás az új lakosság biztonságkeresésével is összefügg. A festményt a dorsti születésű /1699/ budai illetőségű Stettner Sebestyén festette 1740- 1741 között[8]. Valószínűleg osztrák földön szerezhette tudását egy ott tevékenykedő híresebb festőművésztől, mert tehetsége szerint inkább középszerű, s főleg akkor az, ha az igazán nagyokhoz, a vele egyídőben alkotó Krackerhez, Dorfmeisterhez vagy Maulbertschhez hasonlítjuk.

Az 1730-as évek voltak az a fordulópont, amikor a Habsburg birodalom legnagyobb mecénásai is az addig keresett itáliai mesterek helyett az olcsóbb és egyre közkedveltebb dél-német, morva vagy osztrák származású művészek első generációját kezdik foglalkoztatni. Hogyne lett volna ez így egy kisebb város esetében, ahol a mecénások maguk a polgárok és kapitányok voltak. Bizonyára a kialkudott ár és a ferences kapcsolatok határozták meg a választást, mely a másodvonalbeli Stettner Sebestyénre s komájára a fafaragó-szobrász Anton Hörgerre esett. Stettner Sebestyén művei csak Szabadkán maradtak fenn, a nevéhez fűződő budai munkák megsemmisültek, így ópusza a magyarországi művészet történetírás előtt még ismeretlen, s ezért az előző, kissé lekicsinylő szavak után mégis műveinek jelentőségét hangsúlyoznám, s ez kiváltképp az igazán jól sikeredett főoltárképre vonatkoztatható. S most egy pár szó magáról a művészről, aki már 1727-ben a budai városi tanácshoz folyamodik a polgárjog elnyeréséért, s amelyet a városatyák a budai festőtársak Georg Falconer és Caspar Landtrachtiger beleegyezésétől tesznek függővé, mert ők is alig tudják megkeresni munkájukkal a kenyérrevalót. 1732-ben megegyezvén Falconerrel és annak fiával, újra folyamodik, de a másik festő valószínűleg 1736-ig nem adta beleegyezését a polgárjog elnyerésébe 6. Stettner Sebestyén 1738-ban házasságot köt özvegy Obergruber Mária Teréziával (aki Obergruber Keresztély építőmester özvegye volt), 1741-ben fia, 1743-ban leánya születik. 1740-ben már háza van Budán. Tagja volt a budai polgári gyalogos gárdának Matthias Schervitz és Schultz (Jan Fridrich Schultz 1711-61, X. F. Falconer mestere volt) festőtársával együtt. 1743 előttről Budán csak apróbb kisegítő munkáiról (zászlófestés, zászlórúd és gombaranyozás) van adat, akkor fest portrét is a halott Kleiss Antal temesvári tanulóról. A fent említett, XIX. sz. elején leégett Szt. Katalin templomban 1747-ben és 1756-ban dolgozik. Vidéki munkásságát a jövő művészettörténeti kutatása bizonyára felfedi. Minden esetre az bizonyos, hogy több komoly vidéki megrendelése is lehetett, mert házat Budán már akkor sem lehetett akármiből venni. Tüdősorvadás következtében hal meg 1758-ban. Özvegye fél év elmúltával özvegye Gabriel Kronavetter (Bécsben tanult, + 1774) festővel lép házasságra. Vezetékneve Stettner, Stattner, Gstetter Stöttner változatokban fordul elő7.

A szabadkai ferences rendház története, a Historia Domus az oltárkészíttetés minden adatát tartalmazza. Szt. Mihály arkangyalt (54 rajnai forintért Antunovich Simon rendházfő adományából), Szt. Györgyöt (21 forint és 10 arany, Matulchich György adományából), Szt. Luciát (10 forintért, Kubatusich Lúcia adományából) és Szt. Ceciliát (IO forintért Gabricsevichek adományából) készítette a festő. Ezek a festmények ma is megvannak. Boldogságos Szűz Mária (15 forintért, Szucsich György volt várkapitány adományából), Xavéri Szt. Ferenc és Szt. Alexius (20 forintért, Kopunovich Miklós adományából) oltárképek ma már nincsenek meg8. Az adományok értékéből arra következtetek, hogy azok nem fedezhették az oltárképek teljes értékét, inkább ráadásként vehetők számba, a lehetséges ikonográfiai változatok szereplőit erősíthették meg.

Stettner Sebestyén Szt. Mihály arkangyal festménye a Közép- európai barokk festészet méltó képviselője, megfestése egy jó, könnyű kezű mesterre vall, s ha maga a mű nem is a barokk művészet csúcsa, de a Délvidék egyik szép, korabeli emléke. A festmény Szt. Mihály arkangyalt ábrázolja frontális beállításban, amint lendületesen előrelép jobb lábával a kavargó felhőkön. Ő a mennyei seregek fejedelme. Jobb kezének felemelt mutatóujjával a kép felső ívében lévő Szentháromság szimbólumra mutat / Mihály- mika el /héber/- olyan mint Isten, ki fogható Istenhez. Bal kezében az imádságot jelképező kapcsos, fekete imakönyv és az ében rózsafüzér többet nyom, mint a súlyos malomkő. Szt. Mihály körül kilenc szárnyas, aranyos puttófej bukkan elő a gomolygó felhők közül. Az arkangyalt római katonaöltözetben ábrázolja a festő, ragyogó-kék, arany nyak szegélyes páncélinget, valamint az alatta egy hosszú és egy combközépig érő tunikát visel. Bal vállára fodrozódó vörös köpeny tekeredik. Fején keresztes arany homlokpánt, derekán aranyöv. Lábán nyitott orrú csizmát visel. Szárnyait széttárja. Alakja sudár, izmos, arca lenyűgözően tiszta és szép, bőre gyöngyházszínű, haja barna, hullámos. A festő barokkosan komponál, csupa kavargó drapéria és gomolygó felhő, melyeket a mennyei sugarak fénye von be. A szürkés, semleges háttér jól kiemeli az élénk, tiszta, piros, sárga és kék szín ragyogását.

Szent Mihály arkangyal a hét arkangyal, a legmagasabb mennyei fejedelmek egyike, az Egyház oltalmazója, küzdelmeinek pártfogója. Ősi hagyomány szerint patrónusa a keresztény katonáknak is, főleg ha a pogányság ellen, a hitért küzdenek, ezért választotta a török alól frissen felszabadult vidék szabadkai első egyháza patrónusának.

A festményt 1997-ben restauráltam. Méreteinél fogva és a kezdetleges technikai felszereltség miatt igen nehéz feladattal küzdöttem meg, mindent kézi erővel végeztem. A festmény hordozója kézzel szőtt len vászon, négy 80 cm széles darabból lett összevarrva és egy gyenge vakkeretre volt felfeszítve kovácsoltvas szögekkel. A vászon szélei kirojtosodtak. A festményt a művész itt helyben festette, az alapozás -mely egyébként vörös, úgynevezett bóluszos krétaalapozás-, a vakkeret oldalaira nem került. A hordozón 20 db kisebb-nagyobb (a legnagyobb 20 cm és 10 x 8 cm hosszú mechanikai sérülés) hasadás, lyuk volt, amelyeket hátulról különböző anyagokkal foltoztak meg: vászon, viaszos vászon, papír, újságpapír. A vászon idővel megereszkedett és a foltozások helyén megráncosodott. Az alapozó és pigmentréteg stabil, nem pereg, kemény, erősen kagylósodott és az egész felületen (a vakkeret takarását kivéve) repedéshálóval borított, melyek repedései különböző méretűek. A pigmentréteg a felső ívben, az Istenszemnél nagy felületen károsodott, valamilyen erős vegyszer folyhatott rá, a lefolyás nyomai a hátoldalon megmaradtak, a festett felület pedig lemaródott, kisebb helyen az alapozó réteg is eltűnt. A festményt fedő lakkréteg oxidálódott, megsötétedett, az egész felületet szennyeződésréteg fedte és a sérüléseknél átfestetették. A festmény fototechnikai vizsgálatai, a lumineszcens felvételek kimutatták az átfestések helyeit, az infra-kamerával történő vizsgálat viszont nem igazolta a festménnyel kapcsolatos kedves kis anekdotát, melyet a rendház története leírt, miszerint Stettner S. az ördögön taposva festette meg először az égi harcost, de mivel az adományozó sokallta az ördögöket, ezért kénytelen volt azon változtatni. Valószínűleg egy újabb képet festett, mert a vizsgálat nem mutatta semmi nyomát az átfestésnek. A festményt megtisztítottam a szennyeződésektől és régi lakkrétegtől, valamint a hátoldalt is a foltoktól, majd kiegészítettem a hordozó hiányait és élbe ragasztottam a hasadásokat. A viasz-gyantás konzerválások közben kiegészítettem az alapozás hiányait (vörös okkerrel szinezett zselatinos kréta tömítésekkel) és az esztétikai rekonstrukcióval fejeztem be munkámat. A festményt új vakkeretre feszítettem fel, mert a régi hevenyészett volt, bizonyára egy helyi mester készítette és nem Hörger Antal.

A Szt. Györgyöt ábrázoló oltárképet 1999-ben restauráltam. Ez a festmény volt a legmegviseltebb állapotban. Szt. György a keleti és nyugati egyházban egyaránt a legnépszerűbb és a leggyakrabban ábrázolt szentek közé tartozik. Katonaszent, mint Szt. Mihály és 303-ban halt vértanúhalált. A kép középpontjában, római katonai öltözetben, rövid fehér tunikában, kék, aranyszegélyes mellvértben, piros és fehértollas sisakban ül a rövidke mellső lábaival ágaskodó fehér paripáján, mely kissé apró a jó izomzatú, kerekded, pirospozsgás Szt. Györgyhöz viszonyítva. A háttérben a jobb oldalon a királylány imádkozik. A festmény hordozója a fentivel egy végből való (azonos számú lánc és vetülék fonal) két darabból összevarrt lenvászon, mely iszonyatos mechanikai sérülésen ment keresztül, valamire rázuhanhatott, vagy felszabdalták. A felső ív harmadában összeroncsolt képet hátulról egy nagyobb darab vászonnal befoltozták, a szétszakadozott eredetik több helyen felcserélődtek. A sérülés következtében az eredeti alapozó és pigmentréteg nagyon hiányos volt, ami csak a nagy felületű átfestés eltávolítása után került napvilágra. A vásznon még egy kisebb lyuk tátongott a sárkány hasa alatt. A roncsolt felület kivételével a pigmentréteg kemény, stabil, de nagyon kagylósodott, valamint repedéshálóval borított. A festményt megsötétedett lakk és szennyeződésréteg borította, a hátoldalt is sajnos olajfestékkel átkenték. A festményt letisztítottam, puhítás után viasz-gyantával konzerváltam és kiegészítettem, a felület egy részét rekonstruálni kellett. Ez a kép is a dublírozás után új vakkeretre került, mert az eredeti hevenyészett volt.

A néhai főoltár két legnagyobb képe a restaurálás után visszakerült a templomtérbe. A két szépséges, széles díszkeretet a tisztítás után újra aranyoztam, valamint ezüstöztem.

A másik két megmaradt festmény a rendház ebédlőjét díszíti és 1995-ben lettek restaurálva. A barokk főoltár szétszedése után a képeket XX. századi modern csavarokkal szerelték össze a két faragott, aranyozott, csigavonalas, akantuszleveles díszkerettel, melyek szintén a főoltár részei lehettek, ám semmiképpen nem voltak e képek díszkeretei, mert 10 cm szélességben takarják körben a festményeket és falcuk sincs. Az összecsavarozás után festették feketére a faragott keret külső díszeit, a fekete festéket, később egy öreg barát lekaparta egy pénzérmével Gothard pater elbeszélése szerint, így történt ez a többi oltárkép keretével is. Szt. Mihály vonásai visszaköszönnek a két ovális formájú, pandan kép esetében, mely a két bájos vértanú szüzet ábrázolja. Szt. Cecília magas támlájú széken ülve, jobb oldalával felénk fordulva orgonán játszik. A XV. századtól kezdve a muzsika védőszentjeként jelenítik meg. Halványkék, fűzött ruhaderekat és fehér gazdag ujjú inget visel. Hátára élénk cinóberpiros palást omlik. Barna haja kontyba van tűzve, benne kék szalagon csüngő gyöngy az ékszer. E kék szalag az átfestés után vált láthatóvá. Tőle jobbra az ujjával a kottára mutató angyalka röpdös. E festmény volt a legjobb állapotban, néhány kisebb mechanikai sérülés, lyuk, pergés és átfestés kivételével más gond nem nehezítette a rendbetételt. Érdekes viszont megemlíteni, hogy elölről lett bronzporos kartonnal befoltozva a szent feje fölötti 6 x 2 cm-es hiány, amit aztán átfestettek. A felület stabil, kemény és kagylósodott, mindkét ovális kép esetében. Besötétedett lakk és szennyeződésréteg fedi. A két festményt tisztításuk, konzerválásuk és kiegészítésük után a díszkerettel sérülésmentesen erősítettem össze, nem úgy mint az átvételi állapotban, amikor is csavarok lyukasztották át a festett felületet, így erősítették hozzá az ún. díszkeretükhöz.

Szt. Lúciát, a szirakúzai származású vértanú szüzet kék háttér előtt, a festmény középpontjában állva ábrázolja, rajta fehér ing és pirosas ruha. Barna haja kontyba van összefogva, fejéről fátyol tekeredik ruhakivágására. E részlet csak az átfestés eltávolítása után vált láthatóvá. Lesütött tekintetével a tőle jobbra röpdöső puttó kezében lévő kardra néz, mellyel -a legenda szerint- a torkát átdöfték, baljában a vértanúság pálmáját tartja, melyet egy piros terítővel letakart asztalra helyez. Tőle jobbra tűzcsóva lobog, melyből füstfelhő gyűrűzik. Kínzatásának ezen motívumát takarja a díszkeret. Komolyabb méretű hiány és lyuk a szent bal kezénél volt, ahol is törmelékkel teli olajos és gyantás masszával elölről és a kép hátoldaláról is vastagon át kenték a sérült felületet, az eredetit is lefedve. A rétegcsiszolatról készült lumineszcens felvételen jól elkülönülnek a rétegek. Ezzel megegyező anyagú javítások voltak a Szt. Cecíliát ábrázoló festményen is. A két kép valószínűleg a főoltár szétszerelése alatt sérült meg. Azóta egy párnak tekintették őket és a hozzájuk kapcsolt díszkereteket is, melyeket szintén feketére festették, mint a többi kép díszkeretét, azzal a különbséggel, hogy a belső levélkoszorút újraaranyozták. Az átfestés és aranyozás eltávolítása után egy kissé kopott, de egységes felületű eredeti aranyozás került a napvilágra, amelyet a konzerválás és a kisebb kiegészítések után nem tartottam szükségesnek újraaranyozni.

A Xavéri Szt. Ferencet, a missziós hittérítőt és a Szt. Alexiost remete- koldust ábrázoló festményeket a váci oltár példájából és az értük kifizetett összegből kiindulva a vértanú szüzekével megegyező formájúnak és méretűnek képzeltem el. A rekonstrukciót ikonográfiai forrásokra hagyatkozva készítettem.

Az oltár legfelső festménye a Boldogságos Szűz Máriát ábrázolta és a fellelt keretív alapján lehetett a méretére következtetni, amely szerintem sokkal nagyobb volt, mint amit a megrendelő által adományozott összegből képzeltem el. Színvilágában valószínűleg a Szt. Mihály festmény ragyogására és mozgalmasságára felelt. S hogy hová kerülhettek el múltunk ezen becses emlékei, azt ma még sűrű homály fedi, de remélem egyszer még találkozom e festményekkel és ha restaurátori segítségre szorulnak, akkor örömmel fogom őket rendbe hozni, mint ahogyan azt is tervezem, hogy a rendházban szunnyadó többi barokk és múlt századi nagyon rossz állapotban lévő művet is sikerül majd az utókor számára megmenteni.

Irodalom:

Babić, Gordana 1983   Ikone   Narodna knjiga – Vuk Karađžić.   Beograd.

Bálint Sándor 1977  Ünnepi kalendárium II.   Szent istván Társulat.  Budapest.

Cvekan, Paškal 1977  Subotički franjevački samostan i crkva. Plamen.    Slavonski brod

Kaplár László 1984   Ismerjük meg a numizmatikát.  Gondolat.  Budapest.

Schoen Arnold1929   Schervitz Mátyás budai festő. Magyar művészet. 5. sz.         Budapest.

Szentek Lexikona 1994   Dunakönyv Kiadó.    Budapest.

Köszönet Vadnai Erikának a rétegcsiszolatok és fotóik elkészítéséért és Gerlovics Szilveszternek, a korabeli pénzek értékének meghatározásában nyújtott segítségéért.

Fotók: Korhecz, Hevér M. (ebédlő), Vukelić Ž. (Szt. Cecília, Szt. Lúcia átv. áll. keretben), Vadnai.

 

 

 

SAŽETAK

 

Žužana Korhec Pap  (Korhecz Papp Zsuzsanna)

Nekadašnji oltari subotičke franjevačke crkve

(U spomen na patera Gotharda Hajeka)

Subotički franjevci su 1723. godine dobili subotičku tvrđavu, u kojoj su uredili jednu kapelu posvećenu Sv. Mihovilu. Tvrđava je pregrađena 1736. godine u baroknu crkvu po planovima budimskog arhitekte Matijasa Kajera. Te godine je Anton Herger, budimski kipar izrezbario barokni oltar. Posle kuge godine 1739. nastavljeni su radovi na oltaru.  Budimski pozlatar i slikar Sebastijan Štetner je pozlatio rezbarije i naslikao 6 oltarnih slika. Taj čuveni barokni oltar koji je rađen po uzoru na oltar iz franjevačke crkve u Vacu (1735) je početkom XX veka rastavljen i zamenjen neoromanskim unutrašnjim uređenjem koji i danas ukrašava Franjevačku crkvu. Od baroknog oltara su sačuvane četiri slike i tri anđelčića i dva dela (vrh ukrasnog rama i oltara). Rad govori o okolnostima nastanka oltara, o slikaru i o restauraciji postojećih sačuvanih slika.

ZUSAMENFASSUNG

Der ehemalige Altar der franziskaner Kirche in Subotica (Zur Erinnerung auf den Pater Hajek Gothard)

Im Jahre 1723 erhielten die Franziskaner in Subotica die Festung, wo sie eine dem Sankt Michaelis gewidmeten Kapelle eingerichtet haben. Die Festung wurde im Jahre 1736 nach den Entwürfen des Architekten Mathias Kaier in eine barocke Kirche umgebaut. Der barocke Altar wurde von dem Bildhauer aus Budim Anton Herger geschnitzt. Die Schnitzereiarbeit wurde nach der Pest-Epidemie im Jahre 1739 fortgesetzt. Der Vergoldner und Maler Sebastian Stetner vergoldete die Schnitzereien.und malte 6 Altargemälde. Dieser bekannte barocke Altar, welcher nach der Muster  der franziskaner Kirche in Vac (1735) gemacht wurde, wurde am Anfang des XX. Jahrhunderts auseinandergelegt und durch neoromanische Einrichtung ersetzt, welche auch heute noch die franziskaner Kirche verziert. Von dem barocken Altar sind 4 Gemälde und 3 Ängelchen in zwei Teilen aufbewahrt. Die Arbeit enthält Angaben über die Verhältnisse unter denen der Altar entstanden ist, über den Maler, über die Restauration der bestehenden Gemälde.

[1] P.Cvekan. 1977. 32. – a továbbiakban minden a templomraés az oltárképekre vonatkozó adat is tőle származik. Könyve a háztörténet kivonataként kezelhető.

[2] P. Cvekan. 1977.35.

[3] ezüstpénz (14,03 gr, ebből 11,69 gr a színezüst ), 4 forintot ért 1 dukát vagy arany

[4] űrmérték, 1 mérő kukorica 40-50 kg, 1 mérő búza ára 1740-ben 6-8 forint volt

[5] ma ez 18 ezer eurónak felel meg.

[6] Káplár. L. 1984. 98.

4 Babić, G. 219. old.

5 A.Schoen, 1929. 265.

[7] A festményrestaurálásokra Gothard pater kezdeményezésére került sor a refektórium olaj falképeinek felújítása után, melyben mint segédrestaurátor vettem részt 1995-ben.

[8] egyik festmény sincs szignálva, a szerzőség a háztörténet adataiból bizonyítható.

6 A sokkal tehetségesebb Falconer neve nem ismeretlen a Délvidéken, Bácson és Szerémségségben is dolgozott, Futakon Mária Terézia híres generálisának, Hadik Andrásnak néhai birtokán ma is őrzik a régi templom oltárképeit, melyeket unokája Xaver Ferenc festett.

7 Az MTA Művészettörténeti Kutatócsoportjának adattára.

8 P. Cvekan, 1977. 33.

 

Olga Kovačev Ninkov istoričar umetnosti, Gradski muzej Subotica

VITRAŽISTA MIKŠA ROT U SUBOTICI

kratak prikaz dosadašnjih istraživanja

 

Kada su stručnjaci otkrili secesiju i istoricizam kao ravnopravne istorijske stilove u umetnosti, počela je revitalizacija umetničke baštine vezana za njih. Takođe je nakon mogućnosti nastanka spomen kuće – muzeja Mikše Rota (Róth Miksa, 1865-1944) u Budimpešti 1987. godine –  pa do njenog zvaničnog osnivanja i otvaranja 1999. godine[1], počelo  pojačano interesovanje za delo i život velikog majstora vitraža i mozaika. Iako je Rot imao brojna i značajna realizovana dela u zemlji i inostranstvu, a publikovao je stručne tekstove i memoare, prva bogato ilustrovana monografija o njemu nastala je tek 1993. godine.[2] O njegovim vitražima u Subotici se pisalo već 1978. godine prilikom revitalizacije Gradske kuće kao izuzetnog spomenika secesije[3], ali je pažnju subotičke javnosti  na njih ponovo skrenula prošlogodišnja serija, emitovana na kanalu mesne televizije. Publikovani su i pojedini tekstovi nastali tokom snimanja ili nakon snimanja emisija.[4]  Zbog pojačanog interesovanja šire stručne javnosti autor ovog teksta je bio uključen u istraživanja vezana za Suboticu. Povodom 60 godina od smrti Mikše Rota, jednog od stvaralaca subotičke Gradske kuće – u kojoj se danas nalaze Istorijski arhiv, Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, te Gradski muzej, mesto naše delatnosti, kartko ćemo sumirati naša saznanja vezana za njegovu delatnost u Subotici. Tim pre što se aktivnost pomenute tri institucije ponekad ne može oštro razdvojiti ako je Subotica u pitanju, a pogotovo ne u pogledu secesije, koja je i sama bila primer “Gesamtkunst”-a. Neka ovo bude ujedno i skroman dodatak istraživanju i prezentaciji, tj. budućoj stručnoj monografiji i izložbi o Gradskoj kući, koja će 2008. slaviti sto godina od početka svoje izgradnje.

Prvi pokušaj da se sagleda veza te uticaji umetnika i umetničkih škola za izradu vitraža na području Vojvodine, do sada je učinio istoričar umetnosti Bela Duranci pišući o vitražima subotičke Gradske kuće[5] – kaže Donka Stančić u svojoj knjizi o novosadskim vitražima.[6] Bio je to deo realizacije plana sekcije istoričara umetnosti Društva muzejskih radnika Vojvodine, po kome je Duranci 1965. godine počeo sa izradom studije o Gradskoj kući. Stoga je radi upoznavanja secesije, došlo do njegovog plaćenog studijskog boravka u Beču, Pragu i Mađarskoj.[7] “Sticajem prilika, počeli smo se baviti secesijom baš onda kada se Evropa ponovo počinje zanimati za secesiju” – veli Duranci.[8] Na osnovu njegove studije, subotička Gradska kuća je 14. marta 1967. godine proglašena spomenikom kulture.[9] Iste godine je u nju iz Rajhlove palate preseljen Gradski muzej, čiji je kustos tada bio Duranci. Vitraža u svečanoj većnici Gradske kuće tada nije bilo, jer su bili izvađeni u dva maha, posle Prvog i posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući svom istrorijsko-političkom programu. Međutim 29. januara 1968. godine oni su prenešeni iz podruma Gradske kuće u restauratorsku radionicu Stevana Stanišića u Somboru. Na svoje prvobitno mesto su konačno vraćeni tek 26. septembra 1977. godine.[10] Posle toga je Duranci publikovao tekst o njima, u kome im se približava iz ugla stručne valorizacije secesije uopšte. Pišući o vitražima i njihovim autorima Mikši Rotu i Šandoru Nađu (Nagy Sándor), Duranci ostavlja otvoreno pitanje tačne granice između njihovog autorstva.[11] Razmatra njihove moguće veze sa raznim grupama umetnika i uticajima koje su na njih vršile tada aktuelne likovne kolonije. U donjem desnom uglu vitraža sa prikazom carice Marije Terezije utvrđuje signaturu Mikše Rota “carskog i kraljevskog dvorskog vitražiste”, a navodi i kartone – skice Šandora Nađa za neke od vitraža,[12] te iskaz Mikše Rota iz njegovih memoara, da je “vitraže subotičke Gradske kuće delimično radio sa Šandorom Nađem”.[13]  (U svojim sećanjima, pri tome Rot ne spominje vitraže subotičke sinagoge – koje mu neki takođe pripisuju. U zadnje vreme direktor spomen kuće Mikše Rota Tibor Fenji tvrdi da ih je izradio brat Mikše Rota). Duranci iznosi da su mu crteže, skice Šandora Nađa, jednog od čelnika umetničke kolonije u Gedeleu (Gödöllő), dostavili njegovi prijatelji, saradnici mađarskog Državnog nadzorništva za spomenike kulture (OMF).[14] Zapravo je u godini vraćanja subotičkih vitraža Mikše Rota na prvobitno mesto, 1977. godine, istoričar umetnosti iz Budimpešti Katalin Geler, publikovala svoja istraživanja na temu vitraža Šandora Nađa.[15] Suprotno drugoj stručnoj literaturi[16], ona je tačno datirala i subotička dela (1911), a nakon dve godine je objavila tekst o radu Mikše Rota, kao zlatnom periodu umetnosti mađarskog vitraža.[17] Katalin Geler je utvrdila da je Mikša Rot bio jedan od mađarskih vitražista koji je dobijao najveći broj narudžbi i najznačajnije narudžbe[18], te da je bio u kontaktu sa skoro svim značajnim projektantima vitraža u Mađarskoj, kao npr. sa slikarom Ronai Riplom (Rippl-Rónai József)[19].  Najduže i najplodonosnije je sarađivao sa predstavnicima   likovne kolonije u Gedeleu, umetnicima Aladarom Kriš-Kerešfeijem (Körösfői-Kriesch Aladár) i Šandorem Nađem. Njihova saradnja je bila vrhunac stvaralaštva Mikše Rota.[20] Istovremeno, te godine – naročito 1910-te, je bio vrhunac i vitražne umetnosti Šandora Nađa.[21] Konkretno, po nacrtima Šandora Nađa Mikša Rot je u tom periodu izveo sledeće vitraže: za Nacionalni salon (Nemzeti Szalon) sa Aladarom Kriš-Kerešfeijem (1907.), za Mađarsku kuću u Veneciji (Velecei Magyar Ház, 1909.), za subotičku  Gradsku kuću (1911), za katoličku gimnaziju u Satmarnemediju (Szatmárnémeti, 1912), za Palatu kulture u Marošvašarhelju (Marosvásárhelyi Kultúrpalota, 1913), za kapelu u Lipotmezeu (Lipótmezei kápolna, 1913.), za semenište u Temišvaru (Temesvári papnevelde, 1915), za vilu Druker (Drucker villa, 1920).[22]  Katalin Geler, kao i mnogi drugi, za najimpresivnije, umetnički zrelo komponovano delo smatra vitraže Palate kulture u Marošvašarhelju (danas Tirgu Mureš, Rumunija). Subotičke vitraže posebno ne obrađuje.

Miksa Roth
Mikša Rot

Bela Duranci u svojoj studiji saopštava da je autor šest vitraža dveju bočne niše čeonog zida svečane većnice subotičke Gradske kuće Šandor Nađ, a četiri vitraža centralne niše i šest vitraža na bočnim zidovima Mikša Rot.[23] Dodajmo da je autor vitraža stepeništa i hodnika isto Rot. O tome, kao i drugim interesantnim podacima govore nam dokumenti subotičkog Arhiva, čije istraživanje je od tada vršeno u više navrata i od kojih je tri prikazao arhivista Laslo Mađar.[24]

Hronološki, prvi dokument vezan za Mikšu Rota koji Laslo Mađar iznosi u javnost je Rotov predračun, pisan 16. novembra 1909. godine. On predviđa troškove izrade vitraža subotičke Gradske kuće na sledeći način:“ 1) 27 prozora u većnici u dekorativno ornamentalnom izvođenju, po komadu u proseku 340, ukupno 9180 kruna

  • Aternativa: Istih 27 prozora, u gornjem delu dekorativno ornamentalna, u donjem bogato figurativna: 12 prozora sa ornamentikom po komadu 340 – ukupno 4080, 15 prozora sa figurama po komadu 700 – ukupno 10500. Sveukupno 14580 kruna.
  • 7 prozora u maloj sali, srednje bogao, ornamentalnih po komadu 200, ukupno 1400.
  • 11 velika prozora u sobama gradonačelnika i glavnog župana, kao i u sali za venčavanje, srednje bogato, ornamentano, po komadu 470, ukupno 5170.
  • 00 m srednje bogata vitraža za prozore stepeništa, po komadu 120, ukupno 3600
  • 00 m jednosavnijih vitraža za prozore vestibila, po komadu 80, ukupno 5600
  • 2 vitraža sa prizorom stare i nove gradske kuće za dva prozora vestibila, po komadu 500, ukupno 1000 kruna.

Ukupan trošak 25.950 kruna.”[25]

Očito da je predračun sastavljen na osnovu odrednica projektanata zdanja Dežea Jakaba i Mercela Komora. Mi smo izvršili pregled danas postojećih vitražnih prozora u Gradskoj kući, na osnovu čega se vide  odstupanja od startnih predviđanja, npr. u svečanoj većnici se nalazi 17 figurativnih i 13 ornamentalnih, ukupno 30 vitraža od predviđenih 27. Ne nalazimo vitraže u nekadašnjim malim salama gradonačelnika i Velikog župana, a nalazimo kako je i bilo planirano, u hodniku gornjeg dela stepeništa na ulazu u predvorje svečane većnice  3 sa jedne i 3 sa druge strane ornamentalna uska dekorativna venca, ukupno 6 vitraža; u gornjem delu stepeništa 1 sa jedne strane i 1 sa druge strane ornamentalne prozore sa figurativnim simboličnim amblemama, te nešto niže u stepeništu 3 po 3 ornamentalna vitraža različite veličine, ukupno 8 vitraža. U prizemlju stepeništa od svečanog ulaza, sa dve strane nalaze se vitraži sa prikazom stare i nove Gradske kuće, te 3 po 3 ornamentalna vitraža sa lučnim prozorima i 1 po 1 rozeta, ukupno 10 vitraža. U prostoru prvog sprata koji gleda na stepenište nekadašnjeg žandarmerijskog ulaza nalazimo 4 ornamentalna uzana vitraža. Krajnju i tačnu procenu predviđenih i izvedenih vitraža bi mogli dati stručnjaci Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Subotički arhiv čuva izveštaj Komora i Jakaba nastao 2. novembra 1911. godine, u kome saopštavaju Đuli Valiju da je vitražista Mikša Rot prihvatio izvedbu radova na Gradskoj kući za 21.000 kruna:

“…U prilog Vam šaljemo akta koja ste nam poslali i imamo zadovoljstvo obavestiti Vas kako je Mikša Rot prihvatio uraditi stavke I – XII za 21000 kruna, te da će kartone dati gradu na raspolaganje. Portrebno mu je 5 meseci i smeštaj, a termin početka radova je – odmah. Iduće nedelje će doputovati dole jedan njegov čovek, uzeti tačne mere i moli da mu tom prilikom pružite neophodnu pomoć. On će se, gospodine kolega, obratiti Vama. Molimo Vas da tom prilikom i pismenim putem sa njim ozvaničite dogovor.”[26]

Od pomenutih kartona Mikše Rota u Subotici do sada nije nađen ni jedan. U Budimpešti je sredinom 70-tih godina nađeno nekoliko skica Šandora Nađa koje potrvrđuju njegovo učešće u projektovanju vitraža sa šestoricom mađarskih kraljeva.[27] Osim toga, među podacima Instituta za istraživanje  istorije umetnosti Mađarske akademije nauka – u zaostavštini Mikše Rota, Andraš Hadik je pronašao nacrt veličine 150 x 154 cm za vitraž koji pokazuje novosagrađenu Gradsku kuću.[28]

Za nešto više od šest meseci od prihvatanja narudžbe, Mikša Rot upućuje pismo Đuli Valiju datirano  25. maja 1912. godine u Budimpešti: “Sa zahvalnošću sam primio 2 poslate fotografije, te sam sada već napravio i dva prozora sa figurama paževa. Iako je jedna od fotografija snimljena naopačke, mislim da ću uspeti i ovu prepreku savladati. / Jedan deo gotovih vitraža sam na adresu senata poslao upakovano u 11 sanduka. Molim prilikom njihovog pristizanja za pažnju i da se sanduci transportuju na lice mesta samo u uspravnom položaju. Ujedno Vas molim, da me obavestite o prisitizanju pošiljke, da bih mogao odmah poslati moje saradnike za montiranje. Ovi sanduci sadrže gornje prozore stepeništa, hodnika i velike sale.”[29]

Sadržaj pisma potvrđuje činjenicu da su lica dva paža modelovana na osnovu poslatih fotografija (!) koje su predstavljale, kćerke dvojice čelnika grada, župana Šandora Purglija, te gradonačelnika Karolja Biroa.[30] Drugi važan momenat je datum slanja pisma i pošiljke (25. maj 1912. god.) iz čega se vidi da je do pristizanja vitraža na lice mesta došlo samo tri meseca pre svečanog otvaranja Gradske kuće (15. septembar 1912. god.).

Kako se u tim trenutcima Mikša Rot mogao osećati, saznajemo iz njegovih memoara: “Moju profesiju sam odano voleo i rado sam izdržao uzbuđenje, koje je išlo uz zanos stvaranja. Naime, vitražista svoje delo nikada ne može pripremiti na licu mesta, nego uvek u radionici. Znači radim transponujući, slika vitraža mi za to vreme živi samo u mislima. Tokom procesa rada uglavnom vidim samo delove vitraža, ali ni njih u pravom, prosvetljenom stanju, u perspektivi, iz čega proizlazi da nemam mogućnost sagledavanja konačne celine. Posle svega ovoga ne može se ni zamisliti do krajnosti napeto uzbuđeno iščekivanje, koje prethodi trenutku u kome moje delo, na kome sam možda mesecima radio, konačno mogu da vidim dovršeno na licu mesta.”[31]

O tome kada, koliko puta i kako je zapravo Mikša Rot došao u Suboticu nemamo tačne podatke. Kao što smo iz njegovog prethodnog pisma mogli videti, prilikom pristizanja vitraža u Suboticu planirao je poslati svoje montere.[32] Takođe je nađeno njegovo pismo, odgovor na poziv subotičkog gradonačelnika povodom svečanog otvaranja Gradske kuće. Pismo je pisano  11. septembra 1912. godine  sa adrese svog stana i radionice (koji je danas muzej) u ulici Nefelejcs br. 26. Pisano je pisaćom mašinom, a u sredini zaglavlja se nalazi pozlaćeni amblem. U njemu se Rot srdačno zahvaljuje i najavljuje svoje prisustvo.[33] Do svečanog otvaranja Gradske kuće je došlo 15. septembra 1912. godine. Gradonačelnik, Karolj Biro je na vreme uputio poziv predsedniku vlade, ministrima,  gradonačelnicima, mesnim čelnicima, ali i vodećim firmama i majstorima koji su učestvovali u izgradnji i uređivanju zdanja. Tekst pozivnice i mnogi odgovori sa svojeručnim potpisima, se čuvaju u subotičkom Arhivu. Među njima smo našli i odgovor Mikše Rota.

Povodom završetka radova i otvaranja Gradske kuće u Subotici je 1912. godine izašla iz štampe i lepo ilustrovana sveska u izdanju Henrika Brauna pod naslovom „Városháza” (Gradska kuća). Po uputsvu gradonačelnika, ona je poslata na 111 priloženih adresa. Na listi se pod brojem 108 nalazi i ime Mikše Rota.[34] U samom izdanju njegovo ime susrećemo na više mesta. Prvo se na njega osvrće u okviru svoga teksta projektant Deže Jakab: “… Sa velikom umetnošću naslikani vitraži  Mikše Rota biće večni ukrasi velike sale i mađarske primenjene umetnosti. Ova dela, kako svojim bojama, tako i crtežom predstavljaju retkost. Svako se trudio da Gradska kuća bude lepa, da u srazmeri sa žrtvovanim sredstsvima grad dobije rad za sva vremena i takvo nešto, zbog čega će stranac  moći doputovati da se divi…”.[35] Interesantno je da se Šandor Nađ uopšte ne navodi. Potom se o Rotu piše pri predstavljanju izvođača radova, u odnosu na druge, mnogo[36]. Više i od Mikloša Žolnajia, koji je pripadao sličnoj klasi učesnika. Istini za volju, opisuju se i vitraži sa kraljevskim i drugim figurama – što je bilo, s obzirom na njihov značaj, opravdano. Ipak, iz svega se čini da je Rot, a verovatno i tehnika kojom je vladao punih 26 godina, uživao veliki ugled među izvođačima i naručiocima. Naime, svoju radionicu i atelje je otvorio 1885. godine. Do naše Gradske kuće, radio je između ostalog za kraljevski dvor, Parlament, palatu princa Jozefa, milenijsku Vajdahunjad tvrđavu; za zdanja u Italiji i Norveškoj, za Operu u Meksiku, a od 1900. godine je učestvovao na svim značajnim međunarodnim izložbama, te je bio dobitnik brojnih priznanja. Pored navedenih, mogli smo ustanoviti da se ime Mikše Rota ne pojavljuje na listi firmi i majstora koje su dale svoje ponude uoči izgradnje Gradske kuće 1908. godine,[37] što potvrđuje činjenicu da su on i njegov zanat svakako uživali drugačiji tretman.

Da se ime Mikša Rot, kao i prezime Rot u Subotici pojavljivalo u više slučajeva potkrepljuju sledeći podaci. Tako u jednom dokumentu iz fonda Gradskog velikog beležnika nalazimo ime Mikše Rota, soboslikara poreklom iz Vinkovaca, koji 1919. godine moli za dozvolu napuštanja Subotice. [38] U Subotici postoji i objekat koji su zvali “Crvena Rotova kuća”. Projektovan je 1932. godine za Margitu Rot, kćerku Armina Rota, koji je bio bogati industrijalac. Posedovao je prodavnicu cipela “Bali” i fabriku šešira.[39]  Dalja istraživanja ovdašnjih jevrejskih porodica bi pokazala moguće veze sa porodicom Rot iz Budimpešte, kao što za Dežea Jakaba danas već znamo da je oženio  pripadnicu ovdašnje bogate jevrejske porodice, Irenu Tausig.

ÖSSZEFOGLALÁS Kovačev Ninkov Olga:Róth Miksa üvegablakfestő

A szöveg Róth Miksa Szabadkához kötődő tevékenységének kutatástörténetét mutatja be röviden, a szerző halálának 60.évfordulója alkalmából. Bela Duranci művészettörténész írt elősször a szabadkai Városháza színes üvegablakairól (1978). Párhuzamossan ezzel, Magyarországon Gellér Katalin művészettörténész foglalkozott Róth üvegablakűvészetével és történeti előzményeivel (1977, 1980). A szabadkai Történelmi Levéltár idevonatkozó anyagából elsőként Magyar László levéltáros tett közzé fontos adatokat (1997). A jelenlevő szöveg ezeket helzezi egy bővebb tartalmi környezetbe, új levéltári adatok ismertetésével.  

ZUSAMENFASSUNG Der Vitragemaler Miksa Róth

Im Text ist die Forschungsgeschichte Miksa Roths Tätigkeit in Subotica kurz vorgestellt anlässlich des 60 jährigen Jubiläums nach dem Tode des Autors. Die Vitragen des Rathshauses in Subotica hat als erster der Kunsthistoriker Bela Duranci beschrieben (1978). Paralell damit befasste sich mit der Geschichte der Vitragemalerei und ihrer Vorgeschichte die Kunsthistorikerin Gellér Katalin in Ungarn (1977,1980). Wichtige Angaben dazu aus dem Material des historischen Archivs in Subotica  publizierte bei uns als erster  László Magyar (1997). In diesem Text sind neben diesen auch neue archivarische Angaben eingehender bearbeitet.

 

[1] Fényi Tibor: Budapest. Róth Miksa Emlékház. Tájak Korok Múzeumok Kiskönyvtára 712. Budapest, str. 1.

[2] Varga Vera: Róth Miksa művészete. Helikon, Budapest 1993.

[3] Bela Duranci: Vitraži Gradske kuće u Subotici. In: Građa za proučavanje spomenika kulture, Novi Sad 1978, str. 309-316.

[4] Autor emisije: novinar Smiljan Njagul, Rukovet, br.8-12. 2003. “Sjaj i tama subotičkih vitraža”.

[5] Bela Duranci, 1978.

[6] Donka Stančić: Vitraži – Novi Sad, Petrovaradin, Sremski Karlovci, Futog. Opštinski zavod za zaštitu spomenika kulture N.S. Novi Sad 1997, str. 19.

[7] Izveštaj istoričara umetnosti Gradskog muzeja Subotica za godinu 1965. Rukopis. Umetničko odelenje GMS

[8] Bela Duranci o spostvenom otkriću vitraža: Vitraži kao kruna secesije. In: Rukovet, br.8-12. 2003, str. 6.

[9] Odluka Skupštine Srbije, Službeni glasnik RS br.16.

[10] B. Duranci, 1978, str. 309.

[11] B. Duranci, 1978, str. 310.

[12] B. Duranci, 1978, str. 309-310.

[13] Róth Miksa: Egy üvegfestő emlékei, Budapest 1943, str. 83.

[14] Duranci, B. 2003, str. 7.

[15] Gellér Katalin: Nagy Sándor üvegablakművészete és történeti előzményei. In: Ars Hungarica 1977/2, str. 251-265.

[16] Varga, V. 1993, str. 75.

[17] Gellér Katalin: Róth Miksa (1865-1944) a magyar üvegablakművészet fénykora. In: Művészettörténeti Értesítő 1980 (XXIX)/2, str. 148-153.

[18] Gellér K. 1980, str. 149.

[19] Gellér K. 1980, str. 150.

[20] Gellér K. 1977, str. 253.

[21] Gellér K. 1977, str. 255.

[22] Gellér K. 1977, str. 265.

[23] Duranci, B. 1978, str. 313-314..

[24] Magyar László: Tovatűnő évszázadok. Egy levéltáros írásaiból. Életjel, Szabadka 2001, str. 182-183. Dokumenti su prije toga objavljeni 1997. u časopisu Híd, br. 2. Novi Sad

[25] Istorijski arhiv Subotica (u daljem tekstu IAS), Gradsko veće – Városi Tanács XV.87/1906.

[26] Laslo Mađar: “…Po stilu naš je projekat sasvim orginalan”. In: Rukovet, br. 4-6. oktobar 1998, Subotica, str. 33.  (IAS Gradsko veće – Városi Tanács XV.87/1906.)

[27] B. Duranci 1978. 310.

[28] (inventarski bt. MKCS-C-I-58/419) Hadik Andraš: Mađarska izložba u Japanu. In: Rukovet, broj 4-6. oktobar 1998. Str. 83-84.

[29] IAS Gradski senat – Városi Tanács XV.87/1906.

[30] B. Duranci 1978, 309.

[31] Róth Miksa: Az üvegfestő. In: Róth Miksa vallomásai. A szerző kiadadása, Budapeset 1942, str. 35.

[32] IAS Gradski senat – Városi Tanács XV.87/1906.

[33] IAS F: 002. XV. 87/1906. III kutija

[34] IAS F: 002. XV. 87/1906. II kutija

[35] Braun Henrik: Városháza, 1912, str. 20.

[36] Braun H. 1912, str. 25-26.

[37] IAS F: 002. XV. 87/1906, IV kutija

[38] IAS F:47. I. 59/1919. Na taj podatak uputio nas je viši arhivist Stevan Mačković.

[39]  G. Pečić Vujnović – V. Aladžić – M. Grlica: Gradotvorci I – Városteremtők I. Subotički stambeni objekti od baroka do modernizma – Szabadkai lakóépületek a barokktól a modernizmusig.  Subotica – Szabadka, 2004, str. 251.

Mile Tasić

KATALOG VENECIJANSKOG BIJENALA IZ 1928. GODINE

Gradska biblioteka u Subotici[1] za 113 godina postojanja razvila se u značajnu kulturnu instituciju sa gotovo 300.000 knjiga, respektabilnom periodikom, te velikim brojem raznog nekonvencionalnog štampanog materijala i vrednom zbirkom umetničkih dela. Od samog osnivanja svoje mesto na policama Biblioteke nalazile su knjige na mnogim jezicima. Tako pored srpskog i mađarskog, ova institucija poseduje publikacije na svim svetskim jezicima – engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom, španskom, italijanskom, ali i na poljskom, flamanskom, bugarskom, češkom i slovačkom, arapskom, rumunskom, rusinskom, turskom, švedskom, danskom, te na esperantu, grčkom i latinskom jeziku.

Ovog puta ćemo se upoznati sa fondom italijanskih monografskih publikacija koje su u posebnoj knjizi inventara evidentirane 1947. godine u ukupnom broju od 295 bibliotečkih jedinica.  Publikacija iz pomenutog fonda koja nosi signaturu I 64 je zapravo katalog Bijenala u Veneciji, šesnaestog po redu iz daleke 1928. godine. U 2003. godini, ovo internacionalno umetničko okupljanje održano je po pedeseti put u kontinuitetu, što potvrđuje da se može smatrati jednim od najznačajnijih u svetu. Mnogi svetski pa i naši umetnici izlagali su svoja umetnička ostvarenja na venecijanskom Bijenalu, a katalog o kojem ovde govorimo otkriva nam da je pre 77 godina svoje slike, kao predstavnik Pariske škole[2], izlagao i naš Milo Milunović. Pored našeg majstora te godine su u Venciji ispred Pariske škole, čiji su rodonačelnici bili Pikaso i Modiljani, izlagali i Mark Šagal, Maks Ernst, Andre Lot i još tridesetak vrsnih umetnika.

Milo Milunović je rođen na Cetinju 1897. godine. Slikarstvo je učio upravo u Italiji i Francuskoj. Z aživota je govorio:«Sezan je na mene imao presudan uticaj. Preko njega i samo preko njega ušao sam u suštinu umetnosti koja se zove slikarstvo…«. Milunović se 1926. godine već po drugi put obreo u Parizu gde intenzivno stvara, upoznaje plejadu velikih umetnika toga doba, izlaže. Njegovo prisustvo na umetničkom polju  svetske kulturne prestonice – Parizu, toliko je snažno da ga tamošnji umetnički bard Antoan Burdel[3] predlaže da sa drugim značajnim umetnicima predstavlja Parisku umetničku školu na XVI venecijanskom Bijenalu 1928. godine.IlustKorice kataloga sa gravurom Venecije

Milunović je u Beogradu 1937. godine, zajedno sa Tomom Roksandićem i Petrom Dobrovićem jedan od utemeljitelja Akademije likovne umetnosti. Pored slikarstva bavio se pozorišnom scenografijom, ilustracijama, mozaikom. Preminuo je 1967, a 1997. godine, na stogodišnjicu rođenja i tridesetogodišnjicu smrti, priređena mu je u Galeriji SANU u Beogradu, monumentalna retrospektivna izložba na kojoj je bilo izloženo preko 130 njegovih radova. Bio je član SANU i CANU.

Katalog koji prikazujemo je nevelikog formata (16,5 x 12 cm) i ima 28 nepaginiranih stranica. Prednja stranica korica u gornjem levom uglu ima vinjetu Gradske biblioteke na kojoj je signatura prvog formata I i numeurs curens tj. broj publikacije po redosledu – 64. Na koricama tamno braon boje kojom je odštampan kompletan katalog, dominira drvorez veličine 14×10,5 cm koji je u gornjem delu naslovljen sa LA BIENNALE, dok u donjem levom uglu anđeo sa leđima ribe nosi zastavu na kojoj piše VENEZIA 1928. Na središnjem delu grafičkog otiska je karta Venecije okružene morem po kojem plove brodovi, dok su nad pučinom oblaci a ispod njih jata galebova. Stilizovan izgled Venecije otkriva najznačajnije građevine u kojima su zapravo paviljoni zemalja izlagača na Bijenalu. Sama grafika ostavlja utisak srednjovekovne gravure. Na zadnjoj stranici korica po sredini, na zakrivljenoj traci, stoji natpis XILOGRAFIE DI BRUNO BRAMANTI, što nam govori o autoru drvoreza, dok je u donjem delu stranice tekst EDIZIONI D’ ARTE – ZANETTI – VENEZIA, što nam otkriva umetničkog izdavača Zanetija iz Venecije. Prva stranica kataloga je bez teksta, sa brojem 5235 u gornjem desnom uglu. Treća stranica kataloga nam otkriva da je to inventarski broj publikacije. Po sredini druge stranice je ornament u obliku lozice i lozovog lišća, dok je pri dnu tekst STAMPERIA ZANETTI – VENEZIA, koji nam govori o štampariji. Pošto se pod imenom ZANETTI pojavljuje i umetnički izdavač i štampar, verovatno je da je ovaj katalog iz 1928. godine delo potomaka mletačkog majstora pod imenom Camillio Zanetti[4] koji je još u drugoj polovini 16. veka radio kao kaligraf i prepisivač, crtao i rezao kalupe, između ostalog i za potrebe Srpskih pokretnih manastirskih štamparija, u štampariji svoga oca Bartolomea. Zanimljivo je da je Kamilo kao prepoznatljiv ornament iz štamparije svoga oca uteo lozicu sa lišćem koji se upravo i u ovom katalogu pojavljuje kao ornament.Pariska skolaprva stranica BijPrva stranica

Naslovna stranica kataloga daje nam potpunu informaciju o Bijenalu. U gornjem delu je tekst XVI ESPOSIZIONE BIENNALE INTERNAZIONALE, koji ističe da je ovaj skup umetnika mađunarodni. Po sredini je tekst ispisan najvećim slovima, što upućuje da označava naslov smotre i glasi UN SECOLO DI PITURA, tj. vek slikarstva. Odmah ispod nastavlja se tekst DALLA MOSTRA RETROSPETTIVA DELLA PITTURA ITALIANA DELL’ 800 ALLA SCUOLA DI APARIGI, koji govori o retrospektivi italijanskog slikarstva kao i Pariskoj školi. U dnu stranice je tekst VENEZIA, III MAGGIO – III NOVEMBRE, MCMXXVIII, iz kojeg otkrivamo da se Bijanale odrđavalo od 3. maja do 3. novembra 1928. godine. Po sredini stranice gde se nalazi već pomenuti inventarski broj, nalazi se prvi pečat Biblioteke nakon Drugog sv. rata, kružnog oblika, prečnika 4 cm, u kojem je u spoljnom krugu natpis GRADSKA BIBLIOTEKA, dok je u unutrašnjem delu tekst N.O.O. ZA SUBOTICU, ispod kojeg ge veća zvezda petokraka. Tekst je ispisan latiničnim pismom.

Naredni list kataloga po sredini nosi tekst QUACHE ARTISTA, tj. nagoveštava da su u nastavku navedena imena nekih od umetnika, ispod kojeg se ponovo javlja ornament lista loze. Na preostalim stranicama kataloga koji je štampan na kvalitenoj hartiji sa vodenim znakom, smenjuju se paviljoni pojedinih zemalja učesnika, sa stilizovanim grafičkim otiskom građevine, dok se ispod toga navode imena umetnika. Na samom početku je paviljon domaćina Italije, a potom slede Francuska, Velika Britanija, Holandija i konačno LA SCUOLA DI PARIGI (Pariska škola) koju između ostalih predstavlja i Milo Milunović. Koliko je značajno bilo to šesnaesto okupljanje na venecijanskom Bijenalu govori i činjenica da su među izlagačima bila i takva imena kao što su Pol Gogen, Henri Matis, Pjer Bonar, Paul Kle, Mondijan i mnogi drugi.

Ova nevelika publikacija iz prve polovine prošlog stoleća koja se čuva u italijanskom fondu pri naučnom odeljenju Gradske biblioteke, pruža nam je zanimljivu priču, ne samo za ljubitelje likovne umetnosti  već i pisane reči uopšte, doprinoseći potpunijem i sistematičnijem uvidu u obimno bibliotečko blago.

 

ÖSSZEFOGLALÁS

Mile Tasić:Az 1928-as Velencei Biennále résztvevőinek jegyzéke

A szabadkai Városi Könyvtár 113 éves fennállása alatt olyan jelentős kultúrális intézménnyé nőtte ki magát, mely közel 300 000 könyvet, folyóiratot, különféle nem mindennapi kiadványt és a műalkotások sokaságát mondhatja magáénak. A könyvtári állomány minden világnyelven, de más nyelven írt könyveket is tartalmaz. Ezen alkalommal az olasz nyelvű anyagból mutatunk be egy munkát. Az 1928-as, a sorrendben  16. Velencei Biennále résztvevőinek jegyzékéről van szó. A katalógus jelentősége abban rejlik, hogy a világhírű alkotók mellett – mint amilyenek Marc Chagall, Max Ernst, André Lhote, Paul Gouguin, Henri Matisse, Pierre Bonnard, Paul Klee, Mondrian – a párizsi iskola képviselőjeként Milo Milunović festőnket is megemlíti a kiállítók között. Ez a múlt század első felében megjelent szerény kiadvány is segít bennünket abban, hogy teljesebb és behatóbb képet alkossunk a könyvtári állomány gazdagságáról.

 

ZUSAMENFASSUNG

Biennale in Venedig 1928.- Katalog

Mit einer Zahl von fast 300 000 Bücher, wertvoller Periodik und einer grossen Zahl verschiedenen unkonventionellen Materials und einer Sammlung von Kunstwerken entwickelte sich die Stadtbibliothek während ihres 113 Jahre lang dauernden Bestehens in eine Kulturinstitution von grosser Bedeutung. Es gibt Bücher in allen Welt- aber auch in anderen Sprachen. Hier stellen wir eine Publikation aus der italienischen Sammlung vor. Es handelt sich von dem Katalog der 16. Kunstbiennale in Venedig im Jahre 1928. Die Bedeutung bei dieser Publikation gilt der Tatsache, dass neben den Namen weltbekannter Maler – Marc Chagal, Max Ernst, André Lhote, Paul Gaugin, Henri Matisse, Pierre Bonnard, Paul Klee, P.C. Mondrian – als Vertreter der Pariser Schule  der Name von Milo Milunović steht. Diese kleine Publikation aus der ersten Hälfte des vorigen Jh.-s hilft uns ein kompletteres Blick in den umfangreichen Schatz der Bibliothek zu gewinnen.

                                                                                                         

[1] Sto godina Gradske biblioteke u Subotici, 1890-1990, Subotica 1991, st. 19

[2] Enciklopedija likovnih umjetnosti 2, Zagreb 1962, st. 169

[3] Enciklopedija likovnih umjetnosti 1, Zagreb 1959, st. 470-471

[4] Enciklopedija likovnih umjetnosti 4, Zagreb 1966, st. 601

 

GRAĐA

ISTORIJSKA  GRA\A – FONDOVI I ZBIRKE

 

Zorica Mandić :

          PROTOKOL MAGISTRATA POVLAŠĆENE KRALJEVSKE     PRIVILEGOVE VARO[I SENT MARIJE   – PRE ZVANA    SABATKA  1743-1756.          REGESTA   ZA   1745. GODINU (PROTHOCOLLUM OPPIDI  CAMERALIS REGIO – PRIVILEGIATI SZENT MARIA , ANTEHAC SZABATKA VOCATI… )

ISTORIJSKA GRA\A – FONDOVI I ZBIRKE
Zorica Mandi} :
PROTOKOL MAGISTRATA POVLA[]ENE KRALJEVSKE
PRIVILEGOVE VARO[I SENT MARIJE – PRE ZVANA
SABATKA 1743-1756.
REGESTA ZA 1745. GODINU
(PROTHOCOLLUM OPPIDI CAMERALIS REGIO – PRIVILEGIATI
SZENT MARIA , ANTEHAC SZABATKA VOCATI… )
Poveljom ugarske kraljice Marije Terezije, izdate 7.maja 1743. godine u
Pragu , dotada{nje vojno-grani~arsko naselje Sabatka dobilo je na molbu svojih
stanovnika status varo{i (latinski oppidum). Tom istom poveljom varo{ je stekla
i novo ime Sent Marija (Szent Maria) , kao i odre|ena prava i slobode sa kojima
kao vojni komunitet (” Comunitas Loci Militaris Szabatka”) ranije nije raspolaga-
la. Varo{ Sent Marija , pored varo{kih privilegija i ekonomskih koncesija, dobija
gra|anski status umesto dosada{njeg vojnog sa odgovaraju}om , ograni~enom
lokalnom samoupravom. U upravnim stvarima bila je podre|ena Ba~koj `upaniji,
a u vlastelinsko- gospodarskim Ugarskoj kraljevskoj komori. Organi lokalne uprave
su , po tim dokumentima, Magistrat ili Unutra{nji savet i Izabrana op{tina ili Spoljni
savet.
U nadle`nost varo{i spadali su svi poslovi unutra{nje uprave i pravosu|a. Varo{
je bila prvostepena nadle`na vlast u odnosu na svakog svog stanovnika, kako obi~nih
gra|ana (ignobiles) tako i plemi}a (nobiles). Unutra{nja uprava odnosila se na eko-
nomske i gra|anske poslove u u`em smislu. Ekonomskim poslovima smatrani su
svi oni predmeti koji su se odnosili na imovinu varo{i, na njeno kori{}enje
i plodou`ivanje, kao i predmeti u vezi prohoda i rashoda, razreza i prikupljanja
dr`avnog poreza (contributio), feudalne rente (census) i takse (taxa). Gra|anskim
poslovima smatrani su : personalni, personalno-imovinski, redarstveni, siro~adski ,
ostavinski i komunalni poslovi. Sloboda varo{i se odnosila i na pravo su|enja u
gra|anskim parnicama, prekr{ajima i krivi~nim predmetima, kao i pravo izricanja
i izvr{enja smrtne presude ( ius gladii).
Sednicama Magistrata je predsedovao sudac , a zborovima Izabrane op{tine narodni
tribun (tribunus plebis) od 27.aprila 1749.godine. Na sednicama Magistrata su birani,
imenovani, suspendovani ili po potrebi oslobo|eni slu`benici i pomo}no osoblje varo{i:
notar, blagajnik, komornik i ostala lica koja su primala platu iz blagajne varo{i ( hajduci,
redari, ~uvari, pastiri, mesari…). Me|u slu`benicima najzna~ajniji je bio bele`nik (notarius)
koji je na sednicama bele`io odluke (presude) Magistrata, odnosno vodio zapisnik kod
posebnog stola. On je vodio zvani~ne evidencije gra|ana, popise imovine i poreza, sas-
tavljao zvani~ne dopise varo{i pravnim i fizi~kim osobama, i kona~no sve te spise
pohranio i ~uvao. Bele`nik je odgovarao za celokupno poslovanje varo{i tako da je on
i stvorio prvobitni registraturski poredak arhive varo{i.
Registraturski sistem arhive varo{i je bio sasvim jednostavan: zapisnici o sedni~kim
odlukama za (Prothocollum) pisani su na arcima hartije koji su kasnije bili uvezani u
volume, i to posebno upravni, a posebno sudski. Poreske knjige razreza i naplate arhivi-
rani su serijski u hronolo{kom poretku. Spisi: naredbe i uputstva Namesni~kog ve}a,
Ugarske komore, `upanije Ba~, dopisi susednih gradova i varo{i i drugi, signirani pri
ulazu teku}im arapskim brojevima unutar svake kalendarske godine po~ev od broja jedan
su odlo`eni u godi{nje fascikle, a unutar fascikli po hronolo{ko – numeri~kom postupku.
Regeste protokola za 1745. godinu fonda 261. Magistrata povla{}ene kraljevsko-
komorske varo{i Sent Marije se direktno nadovezuju na regesta za 1743. i 1744. go-
dinu koja su objavljena 2000. godine u ~asopisu “Ex Pannonia” (broju 3-4) . Uz ova regesta
postoje i imenski,predmetni i geografski indeksi koji ~ine protokol pristupa~nijim za
istra`ivanja.

F:261MAGISTRAT POVLAŠĆENE KRALJEVSKO-KOMORSKE VAROŠI SENT MARIJE (SZENT MARIA)  1743 – 1788

  1. GODINA

Broj analitičkog inventara : 83 – 130

  1. januar 4.
  2. Održana je redovna sednica Magistrata, kojoj su prisustvovali sudija Stevan Vojnić (Stephanus Vojnics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Grga Križanović (Gregorius Krisanovics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Andrija Pavle{anov (Andreas Pavlesanov), Mihajlo Bačin (MichaÍl Bacsin), Grga Vidaković (Gregorius Vidakovics) i Marko Skenderov (Marcus Szkenderov). Nikola Brnić (Nicolaus Brnics), stanovnik ovog grada podneo je tužbu protiv plemića Jakoba i Martina Sučića (Iacobus et Martinus Szucsics) jer su prilikom kupovine stoke uzeli od njega najbolju kravu u stadu, a ne onu za koju su mu platili. Oko nadoknade {tete uspele su se dogovoriti obe strane.

F:261.1.pag.49. 1/1745.

 

  1. januar 4.
  2. Na istoj sednici se raspravljalo o zahtevu Magistrata Segedina (Szegedinum) u vezi sa skitnicom Andra{om Poljom (Polya Andreas), u kome se traži njegovo hap{enje, ispitivanje i izručivanje .F:261.1.pag.49-50. 2/1745. (F:261.21.3. 1/1745)
  3. januar 4.
  4. Na istoj sednici Petar Josić (Petrus Iosics), zakleti beležnik izabran je na istu funkciju i za tekuću 1745. godinu sa godi{njom platom od 130 forinti.F:261.1.pag.50. 3/1745.
  5. januar 4.
  6. Na istoj sednici Magistrata Šime Romić (Simon Romics) izabran je za orgulja{a, a Jakov Mialtro (Iacobus Mialtro) za crkvenjaka (sakristana) i zvonara katoličke crkve za tekuću godinu. Odre|ena im je godi{nja plata u iznosu od po 52 forinte i 1/4 velikog merova žita, tj. 1 mirica (miricza), koju treba da podele me|u sobom. F:261.1.pag.50. 4/1745.
  7. januar 8.
  8. Magistrat bira Josipa Sapunčića (Iosephus Szapuncsics) za inspektora na pijaci (agoranomus) za tekuću godinu sa godi{njom platom od 20 forinti.F:261.1.pag.50. 5/1745.
  1. januar 8.
  2. Na istoj sednici Magistrat nalaže da se franjevcima dodele 4 holandska zlatnika povodom blagosiljanja Gradske kuće na praznik Epifanije (Epiphania). F:261.1.pag.50. 6/1745.
  3. januar 8.
  4. Istom prilikom primljeno je pismo Mihajla Kolera (MichaÍl Koller), sudije Baranjske županije (Comitatus Baranyiensis) u vezi sa istragom protiv uhap{enog Mihajla Ogrizovića (MichaÍl Ogrizovics), sa molbom da se pruži obave{tenje o njegovom vladanju, dok je boravio u Sent Mariji (Szent Maria). Svedočili su: Ivan Antunović (Ioannes Antunovics), Nikola Brnić (Nicolaus Brnics) i Petar Ergelečija (Petrus Ergelecsia), kod kojih je uhap{eni boravio, a koji su tvrdili da se ovaj kod njih časno pona{ao i da nisu imali sa njim nikakvih problema. F:261.1.pag.50-51. 7/1745. (F:261.21.3. 2/1745)
  5. januar 29.
  6. Magistrat je razmotrio tužbu Ane Bukvić (Anna Bukvics) protiv \ure Kopilovića (Georgius Kopilovics) zbog neizmirenih dugova.

F:261.1.pag.51. 8/1745.

  1. februar 1.
  2. Na zasedanju Senata trgovac Josip Tankorep (Iosephus Tankorep) je osu|en na novčanu kaznu od 6 forinti zato {to je protivno naredbi Magistrata otvorio svoju radnju u nedelju, pre nego {to je otkucalo podne. Svedočili su Ivan Novak (Ioannes Novak) i Antun Milakov (Antonius Milakov). Odlučeno je tako|e da se slični prestupi ubuduće kažnjavaju globom od 12 forinti.

F:261.1.pag.51-52. 9/1745.

  1. februar 12.
  2. Održana je sednica Magistrata u prisustvu sudije Stevana Vojnića (Stephanus Vojnics) i senatora: Grge Križanovića (Gregorius Krisanovics), Josipa Jaramazova (Iosephus Iaramazov), Ivana Vojnića (Ioannes Vojnics), Mihajla Bačina (MichaÍl Bacsin), Petra Mukića (Petrus Mukics), Josipa Kopunovića (Iosephus Kopunovics) i Mihajla Prčića (MichaÍl Prcsics). Razmatrana je tužba udovice Filipa Vidakovića (Phillipus Vidakovics), Stane Vidaković (Stana Vidakovics), protiv Stevana Antunovića (Stephanus Antunovics) zbog neisplaćenih dugova. Magistrat ga je oslobodio optužbe, jer je utvr|eno kao tačno njegovo tvr|enje da je novac već vratio pokojnom mužu Stane Vidaković.

F:261.1.pag.52. 10/1745.

  1. februar 12.
  2. Na istoj sednici Stana Vidaković podnosi tužbu protiv Josipa Sapunčića (Iosephus Szapuncsics) zbog neisplaćenih dugova. Prema presudi dužan joj je odmah isplatiti dug.

F:261.1.pag.52-53. 11/1745.

  1. mart 12.
  2. Albert Stipić (Albertus Stipics) i Petar Vujković (Petrus Vujkovics), stanovnici ovog grada, pred Magistratom izjavljuju da su razmenili svoje posede: Albert Stipić je Vujkoviću dao svoju livadu u pustari Šebe{ić (Szebesics), koja se nalazi pored imanja Ilije Stipića (Elia Stipics), a Vujković je njemu zauzvrat dao svoju livadu u pustari Tavankut (TavÄnkut), koja se nalazi izme|u poseda Ignacija Vukovića (Ignatius Vukovics) i Martina Evetovića (Martinus Evetovics).

F:261.1.pag.53. 12/1745.

  1. mart 15.
  2. Održana je sednica Magistrata kojoj su prisustvovali: zamenik sudije Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics) i senatori: Grga Vidaković (Gregorius Vidakovics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Andrija Pavle{anov (Andreas Pavlesanov), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Marko Skenderov (Marcus Skenderov), Mihajlo Bačin (MichaÍl Bacsin) i Mihajlo Prčić (MichaÍl Prcsics). Razmatrana je molba plemića Luke Bukvića (Lucas Bukvics) da mu se vrati iznos od 59 forinti i 52 dinara koji je njegov pokojni otac 1740. godine dao gradu u zajam. Svedočio je Ivan Vojnić, senator. Odlučeno je da mu se novac isplati u potpunosti.

F:261.1.pag.54. 13/1745.

  1. mart 22.
  2. Održana je sednica Magistrata u prisustvu zamenika sudije Ivana Vojnića (Ioannes Vojnics) i senatora: Josipa Kopunovića (Iosephus Kopunovics), Josipa Jaramazova (Iosephus Iaramazov), Marka Skenderova (Marcus Skenderov), Andrije Pavle{anova (Andrea Pavlesanov), Petra Mukića (Petrus Mukics) i Mihajla Bačina (MichaÍl Bacsin). Konstatovano je da je \urka Ma|ar (Magyar Gyurka) vratio pozajmicu u iznosu od 20 forinti Iloni Farka{ (Farkas Ilona), {to je potvrdio svedok I{tok Bajso{ (Bajszos Istok).

F:261.1.pag.54. 14/1745.

  1. mart 26.
  2. Franjo Kralj (Franciscus Kralï), gra|anin ovog grada, obavestio je Magistrat da je prodao svoju kuću koja se nalazila ispred kuće Jožefa Lakato{a (Iosephus Lakatos) za 21 forintu Johanu Georgu Šeleru (Ioannes Georgius SchÎller), pekaru. Istom prilikom je pomenuti Šeler primljen u red gra|ana Sent Marije (Szent Maria). Podaci koje je poslao o njemu segedinski Magistrat se čuvaju u fascikli pod slovom B br. 3.

F:261.1.pag.54-55. 15/1745.

 

  1. mart 26.
  2. Na istoj sednici pretresana je tužba udovice Marka Gr{ića (Marcus Grsics) Katarine (Catharina) protiv Ilije Dulića (Elias Dulics) zbog neisplaćenih dugova u vezi stoke. Tuženi je bio obavezan da iste podmiri.

F:261.1.pag.55. 16/1745.

 

  1. mart 26.
  2. Josip Sapunčić (Iosephus Szapuncsics) je izabran za inspektora pijace (agoranomus) sa godi{njom platom od 20 forinti.

F:261.1.pag.55. 17/1745.

 

  1. mart 28.
  2. Magistrat je izabrao \er|a Lakoa (Georgius LakÆ), Jano{a Ki{a (Ioannes Kiss) i I{tvana Kovača (Stephanus KovÄcs) za redare, sa zadatkom da gone lopove u gradskom ataru koristeći sopstvene konje, u skladu sa odlukom Bačke županije (Comitatus Bacsiensis), kao i da se u svakom mestu izabere odre|en broj konjanika i pe{aka za gonjenje razbojnika, da bi se suzbio kriminal u županiji. Odre|ena im je godi{nja plata u iznosu od 54 forinte , uključujući tu i odre|enu količinu hleba i hranu za konje. Dokumenti se čuvaju u fascikli pod slovom B br.4.

F:261.1.pag.55-56. 18/1745.(F:261.21.3. 3/1745)

 

  1. april 9.
  2. Franc Heler (Franciscus Heler) i Ivan Divjak (Ioannes Diviak) izabrani su za kasapine u gradskoj kasapnici sa godi{njom platom od 50 forinti i 20 libri loja.

Maksim Dovat (Maxim Dovat) izabran je za čuvara stada (hajkacs) sa platom od 55 forinti, 10 libri loja, 10 metreta zobi, dok je njegov konj bio sme{ten i hranjen u gradskoj {tali.

F:261.1.pag.56. 19/1745.

 

  1. april 25.
  2. Održana je sednica Magistrata u prisustvu: sudije Stevana Vojnića (Stephanus Vojnics) i senatora: Grge Križanovića (Gregorius Krisanovics), Josipa Kopunovića (Iosephus Kopunovics), Josipa Jaramazova (Iosephus Iaramazov), Andrije Pavle{anova (Andreas Pavlesanov), Mihajla Prčića (MichaÍl Prcsics) i Petra Mukića (Petrus Mukics), kao i 40 članova Zaklete op{ine. Za sudiju u tekućoj godini izabran je Grga Križanović (Gregorius Krisanovics), a istom prilikom Zakleta op{tina izabrala je umesto pokojnog senatora Ilije Bukvića (Elias Bukvics) Ignacija Vukovića (Ignatius Vukovics) za novog člana u tom organu uprave.

F:261.1.pag.56-57. 20/1745.

 

  1. maj 7.
  2. Održana je sednica Magistrata u sledećem sastavu: sudija Grga Križanović (Gregorius Krisanovics) i senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Andrija Pavle{anov (Andreas Pavlesanov), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Petar Mukić (Petrus Mukics), Mihajlo Bačin (MichaÍl Bacsin), Ivan Mačkov (Ioannes Macskov) i Ignacije Vuković (Ignatius Vukovics). Razmatrana je tužba Ivana Budimčevića (Ioannes Budimcsevics) protiv Marka Suba{ina (Marcus Szubassin), koji ga je, navodno, prevario prilikom trampe volovima, jer mu je ovaj u zamenu za zdravog dao bolesnog vola. Suba{in se branio pitajući za{to Budimčević nije odmah prijavio slučaj, nego mesec dana kasnije kada je vo uginuo. Sud je ovo uzeo u obzir, te po{to se krivica sada već nije dala utvrditi, potrebno je isplatiti Budimčeviću 15 forinti.

F:261.1.pag.57. 21/1745.

 

  1. maj 7.
  2. Na istoj sednici Magistrat je primio u službu gradskog slugu kočija{a Ivana Petruha (Ioannes Petruha) i odredio mu je godi{nju platu u iznosu od 20 forinti, 1 centa mesa, 7 metreta p{enice, 2 pari čizama i 2 kabanice.

F:261.1.pag.57. 22/1745.

 

  1. maj 10.
  2. Magistrat je za goniča stoke (hajkacs) izabrao Endrea Homorovskog (Andreas Homorovskï), sa godi{njom platom od 55 forinti, 10 libri loja, i 10 metreta zobi, dok je njegov konj bio sme{ten i hranjen u gradskoj {tali.

F:261.1.pag.58. 23/1745.

  1. maj 20.
  2. Na vanrednoj sednici Senata razmatrana je tužba senatora Ivana Mačkovića (Ioannes Macskovics) protiv Jakova Prčića (Jacobus Prcsics), koji ga je, navodno, vre|ao svakakvim pogrdnim imenima, nazivajući ga lažljivcem i govoreći da bi njegov konj bio bolji sudija nego on. Prčić se branio rečima da je bio pijan i da nije imao nameru da bilo koga vre|a. Kažnjen je novčanom kaznom od 2 zlatnika, a odlučeno je tako|e da ako se sledeći put ovo dogodi, kazna bude stroža.

F:261.1.pag.58. 24/1745.

  1. maj 21.
  2. Održana je sednica Magistrata u prisustvu zamenika sudije Ivana Vojnića (Ioannes Vojnics) i senatora: Josipa Jaramazova (Iosephus Iaramazov), Grge Vidakovića (Gregorius Vidakovics), Andrije Pavle{anova (Andreas Pavlesanov), Marka Skenderova (Marcus Skenderov), Mihajla Prčića (MichaÍl Prcsics), Ivana Mačkovića (Ioannes Macskovics) i Ignacija Vukovića (Ignatius Vukovics). Održano je su|enje Stevanu Budimcu (Stephanus Budimacz), koga tuže gradski čuvari (hajdones), jer je bez dozvole točio i prodavao rakiju, a {to su potvrdili i svedoci Stevan Delić (Stephanus Delics) i vojnik Ostoja Kantorov (Ostoja Kantorov),. Budimac je kažnjen sa 20 udaraca batinom i zaplenjena mu je roba.

F:261.1.pag.58-59. 25/1745.

  1. maj 21.
  2. Dopis sreskog načelnika Kere{kenjija (KereskÅnyi) u vezi sa tajnim preseljenjem Mihajla Radulića (Miailo Radulics), stanovnika sela Dantove (DÄvod u Ugarskoj) sa svojom imovinom u Sent Mariju (Szent Maria), nalazi se u fascikli pod slovom B broj 5.

F:261.1.pag.59. 26/1745. (F:261.21.3. 4/1745)

  1. maj 28.
  2. Magistrat je izabrao Iliju Poljakovića (Elias Polyakovics) za inspektora za krčme (inspectore educillorum ) sa godi{njom platom od 90 forinti.

F:261.1.pag.59. 27/1745.

 

  1. jun 4.
  2. Na sednici Magistrata odlučeno je da se odre|eni statuti grada čuvaju u fascikli pod slovom B brojem 6.

F:261.1.pag.59. 28/1745.

  1. jun 4.
  2. Na istoj sednici Bačka županija (Comitatus Bacsiensis) je limitirala cenu mesa; dokumenat se čuva u fasciklu pod slovom B broj 7.

F:261.1.pag.59. 29/1745.

  1. jun 10.
  2. Statuti grada (iz tačke 28. od ove godine) publikovani su pred ulazom u Gradsku kuću, a istovremeno su objavljene i razne kazne.

F:261.1.pag.60. 30/1745.

  1. jun 14.
  2. Josip Temunov (Iosephus Temunov) obave{tava Magistrat da je svoju kuću, koja se sa zapada graniči kućom Nikole Vukmanovića (Nicolaus Vukmanovics), a sa istoka kućom plemića Petra Setrova (Petrus Setrov), prodao za 41 rajnsku forintu.

F:261.1.pag.60. 31/1745.

  1. jun 25.
  2. Održana je sednica Magistrata u prisustvu zamenika sudije Ivana Vojnića (Ioannes Vojnics) i senatora: Josipa Kopunovića (Iosephus Kopunovics), Grge Vidakovića (Gregorius Vidakovics), Andrije Pavle{anova (Andreas Pavlesanov), Marka Skenderova (Marcus Skenderov), Mihajla Bačina (MichaÍl Bacsin), Mihajla Prčića (MichaÍl Prcsics), Ivana Mačkova (Ioannes Macskov) i Ignacija Vukovića (Ignatius Vukovics). Data je dozvola Marisi Ramskoj (Marisa Ramska) iz Šlezije (Silesia) da bude dadilja (tj. da brine za dojenje i odgoj) siročeta po imenu Marija (Maria), kćerke Vranja Cvijina (Vranye Cvijin). Odre|uje joj se godi{nja plata u iznosu 14 forinti i prinadležnosti (obuća, odeća, sme{taj, ishrana, higijenska sredstva).

F:261.1.pag.60-61. 32/1745.

  1. jul 2.
  2. Martin Misurai (Martinus Missuraï) obave{tava Magistrat da je svoj vinograd prodao Tomi ^oviću (Thoma Csovics) za 23 rajnske forinte. Vinograd se nalazio istočno, prema Segedinskom putu (Via Szegediensis), izme|u vinograda pomenutog Tome ^ovića i Jakova Neor{ića (Jacobus Neorsics).

F:261.1.pag.61. 33/1745.

  1. jul 5.
  2. Magistrat je odredio nadnice za kosače sena (boglya szÄmossak) i žeteoce-risare (rÅszÅs), kao i porcije hrane koje im sleduju. Kosači sena su primali za skupljeno seno ( {irine 7 i pola hvata visine ) 2 marija{a za celu nedelju rada, 3 parčeta hleba , jednu libru mesa i pola oke slanine. Za one koji su radili tokom celog leta sledovale su i čizme. @eteoci su primali 6-7 marija{a i dnevnu porciju hrane. Ostali radnici su dobijali po 28 forinti. Odre|ena je i cena rada za vreme praznika svetog Mihajla (S.MichaÍlis),kao i ona za zimski period.

F:261.1.pag.61. 34/1745.

  1. jul 5.
  2. Primljeno je pismo grada Kunhala{a (KÇnn-Halassiensium) u kome se zahteva da se reguli{u odnosi izme|u dva grada, te da se re{e sporovi oko pustare Balata (Balatha). Naime, plemić Luka Bukvić (Lucas Bukvics), već je jednom opomenut da ne napasa svoje stado na Balati, te da ne menja postojeće granice. Pismo se čuva u fascikli pod slovom B br.8.

F:261.1.pag.61-62. 35/1745. (F:261.21.3. 6/1745)

 

  1. jul 8.
  2. Primljena su pisma iz Kunhala{a (KÇnn Halasiensium) o tome da se prijateljskim dogovorom odrede i postave kameni me|a{i na granici izme|u dva grada. Dopis se nalazi u fascikli pod slovom B br. 9.

F:261.1.pag.62. 36/1745.

  1. jul 23.
  2. Cirkular Bačke županije (Comitatus Bacsiensis) zaveden je u fasciklu pod slovom B, broj 10, a u vezi sa regulisanjem nadnica za kosače i žeteoce, u vidu raznih količina žitarica koje dobijaju za svoj rad.

F:261.1.pag.62. 37/1745. (F:261.21.3. 7/1745)

  1. avgust 2.
  2. Magistrat je razmotrio tužbu Kristifora Rudića ((Christophorus Rudics), prema kojoj ga je Ivan Vuković, odnosno Glava{ (Ioannes Vukovics alias Glavas) javno opsovao i vre|ao, {to je posvedočio i senator Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov). Vuković je kažnjen sa 25 udaraca batinom, a u slučaju da ponovi ovakav izgred, slediće jo{ strožija kazna.

F:261.1.pag.62. 38/1745.

  1. avgust 5.
  2. Knez (Ober Knez) Vrbasa (Verbasienses) Radivoj Ma{ić (Radivoj Masics) podnosi tužbu protiv Josipa Baića (Iosephus Baics), koji ga je vre|ao u gradskoj krčmi da sara|uje sa Jovanom Pijak Haramba{om (JovÄn PyÄk Harambassa). Magistrat je kaznio Baića samo novčanom kaznom, uzimajući u obzir njegovu duboku starost, obavezav{i ga da 4 zlatnika uplati crkvi Svete Majke (Sancta Mater).

F:261.1.pag.63. 39/1745.

  1. avgust 27.
  2. Pred Magistratom je do{lo do prijateljske nagodbe izme|u sudije Grge Križanovića (Gregorius Krisanovics) i plemića Luke Bukvića (Lucas Bukvics) u vezi sa visinom od{tete koju je potrebno platiti povodom slučaja u kome je Bukvićevo stado zalutalo na posed Grge Križanovića i nanelo mu {tetu.

F:261.1.pag.63. 40/1745.

  1. septembar 24
  2. Pred Magistratom razmotren je slučaj supruge Marinka I{tvanovića (Marinko Istvanovics) i supruge Anče Poljaković (Ancsa Polyakovics), koje su ispitane pod optužbom da se sva|aju kada god se susretnu. Iako su već bile opomenute od strane Magistrata ranije, one su i dalje nastavile da se sukobljavaju i sva|aju, pa su kažnjene globom od 2 forinte. Pored toga im je zaprećeno da će biti izgnane iz grada ako nastave sa prepirkama.

F:261.1.pag.63-64. 41/1745.

  1. oktobar 3.
  2. Održana je sednica Magistrata u sastavu: Grge Križanovića (Gregorius Krisanovics), sudije i senatora: Stevana Vojnića (Stephanus Vojnics), Ivana Vojnića (Ioannes Vojnics), Grge Vidakovića (Gregorius Vidakovics) i Mihajla Prčića (MichaÍl Prcsics). Plemić Luka Sučić (Lucas Szucsics), vice-kapetan i tutor dece pokojnog Jakova Sučića (Iacobus Szucsics), kapetana, traži da se Kristofor Rudić (Christophorus Rudics) opomene i spreči u manipulacijama i malverzacijama kapitalom koji pripada pomenutoj deci. Za re{avanje ovog slučaja zaduženi su senatori Andrija Pavle{anov (Andreas Pavlesanov) i Ignacije Vuković (Ignatius Vukovics).

F:261.1.pag.64. 42/1745.

  1. oktobar 26.
  2. Na ovoj sednici Magistrata, održanoj u prisustvu sudije Grge Križanovića (Gregorius Krisanovics) i senatora: Stevana i Ivana Vojnića (Stephanus et Ioannes Vojnics), Josipa Kopunovića (Iosephus Kopunovics), Petra Mukića (Petrus Mukics), Mihajla Bačina (MichaÍl Bacsin), Marka Skenderova (Marcus Skenderov) i Ivana Mačkova (Ioannes Macskov), izabran je za učitelja ponovo Jano{ Kadar (Ioannes Kadar), zbog dosada{njih uspeha koje je postigao u podučavanju ma|arskog jezika. Odre|ena mu je godi{nja plata od 76 forinti, 4 metreta bra{na i 3 libre mesa.

F:261.1.pag.64-65. 43/1745.

 

  1. oktobar 26.
  2. Na istoj sednici Magistrata zaključen je sporazum izme|u Matije Delića (Matthaeus Delics) i njegove maćehe Ane Matković (Anna Matkovics), o podeli pokretne i nepokretne imovine koju su nasledili od pokojnog Matije Delića (Matthaeus Delics), oca. Kako Matija Delić, sin ne želi da bude pod tutorstvom svoje maćehe, preseliće se u kuću svog strica, Grge Delića (Gregorius Delics) koji će preuzeti brigu o njemu i sestri pod uslovima iz testamenta.

F:261.1.pag.65. 44/1745.

  1. oktobar 26.
  2. Na istoj sednici Magistrata obavljena je ostavinska rasprava, tj. regulisano je nasledstvo koje se sastoji od pokretne i nepokretne imovine pokojnog Matije Delića (Matthaeus Delics), za kim su ostali sin i udovica Ana Matković (Anna Matkovics), koja ima i jedno dete iz prethodnog braka sa pokojnim Ilijom Jurićem (Elias Iurics).

F:261.1.pag.65-66. 45/1745.

  1. oktobar 26.
  2. Istom prilikom finansijska komisija u sastavu senatora Stevana Vojnića (Stephanus Vojnics) i Marka Skenderova (Marcus Skenderov), zakletog beležnika Petra Josića (Petrus Iosics) i predstavnika Zaklete op{tine Ilije Crnkovića (Elias Crnkovics) i Ilije Poljakovića (Elias Polyakovics) obavila je pregled finansijskog poslovanja gradskog blagajnika Jeronima Vukovića (Hieronïmus Vukovics), kao i stanje blagajne. Sve je na|eno u najboljem redu. Spisi se čuvaju u fascikli pod slovom B.

F:261.1.pag.66. 46/1745.

  1. novembar 7.
  2. Sednici Magistrata prisustvovali su sudija Grgo Križanović (Gregorius Krisanovics), te senatori: Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics), Grgo Vidaković (Gregorius Vidakovics), Petar Mukić (Petrus Mukics), Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov) i Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics). Razmatran je slučaj Radina Uzurovića (Radin Uzurovics), stanovnika sela Pivnice (Pivnicza) u Bačkoj županiji (Comitatus Bacsiensis), kome su noću na teritoriji pustare Tavankut (TavÄnkÇt) ukradena dva konja. ^im je primetio kra|u, dao se u potragu za konjima i naleteo na pastira u službi Josipa Kopunovića (Iosephus Kopunovics), koga je odmah prijavio zbog kra|e. Pastir se branio tvrdeći da on nije ukrao konje, niti je te noći u okolini video ikakvog drugog sumnjivca, a čak je podsetio da je jednom prilikom bio uhap{en na sopstveno insistiranje  na 3 dana, dok Mihalj Finter (Finter MichaÍl) nije vratio one ukradene konje, kojim su njega teretili, kapetanu Tomi Rudiću (Thoma Rudics). Konji su vi|eni na pustari Bajmok (Bajmak). Dokazav{i svoju nevinost, pastir je pu{ten na slobodu. Uzurović je onda javno uvredio sud, rekav{i da je bog jedini na njegovoj strani u ovom slučaju, jer sud očito vidi ko je lopov, a neće da ga kazni. Zbog ove uvrede, sud ga je kaznio globom od 4 zlatnika. Konji su inače kasnije prona|eni.

F:261.1.pag.66-68. 47/1745.

  1. novembar 12.
  2. Senat je razmotrio tužbu Katarine Knežević (Catharina Knesevics), stanovnice Segedina (Szegedinum), protiv Pavla Letića (Paulus Letics), kome je prodala svoj deo vinograda, nasle|en od roditelja, za 8 forinti. On joj je isplatio 6 forinti u konoplji i žitu, dok preostale 2 forinte nije isplatio. Zato se sada Letiću nalaže od strane suda da vrati dug.  F:261.1.pag.68. 48/1745.

 

 

Зоран Вељановић

 

ПРАВИЛА СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ У СУБОТИЦИ (ПРИМЕРАК БЕЗ ДАТУМА, ПОСЛЕ 1868 – ПРЕ 1918) ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ У СУБОТИЦИ

 

Када је новосадски лист за забаву и књижевност «Даница» за 1861. годину у броју 2, од 20 јануара по старом календару на 32, страници донео вест да: «У Земуну и у Суботици установиле су се србске читаонице», 1 за малу енклаву Срба у Маријатерезиополу (односно како су га Срби звали Суботици) био је то велики искорак и приближавање ономе што се тада називало «напредне српске општине». 2 Међутим, нико или готово нико од читатеља овог листа није могао да предвиди какав и колики ће бити трновит пут групи полетних основетеља и њихових следбеника да би ово друштво опстало у мору неистоплеменика и изложено свим замкама круте хабсбуршке а потом и угарске администрације.

 

О Српским читаоницама

 

Прве читаонице код Срба на простору српског Подунавља, јављају се четрдесетих година 19. столећа. Основане су у Иригу и Вршцу 1842. године а затим у Великој Кикинди, Сомбору, Новом Саду 1845. године, Београду, Смедереву, Крагујевцу, Неготину, Пожаревцу, Ужицу 1846. године, као центри културног живота. На крају читаонице се оснивају и у варошима где Срби нису били бројчано доминирајући: Стари Бечеј, Сента, Суботица. Српске читаонице су биле осниване и у Горњој земљи – Кечкемету 1845. године, Баји 1846, Јегри 1847. итд. У њима се, што је најважније, за Србе на простору Срема, Баната, Бачке и Барање, односно Војводине Српске, посебно негована национална свест као брана против асимилације и однарођивања, национ уједињавао, чувао и неговао језик и писмо.3

Одјек оснивања српских читаоница као и ширина њиховог деловања били су различити (културно, економски и политички) што је зависило од услова у појединим варошима. Јединствено је, међутим, то што су оне представљале центре културног живота за неговање нациналне свести, очување језика и писма, и што је најважније, представљале су јак бедем отуђењу, које је било узело маха међу свим словенским народима, па и Србима у угарском делу Хабсбуршке монархије.

Њихово оснивање било је родољубив чин који је водио ка културном уједињењу српског народа. Корак даље било би политичко уједињење. Такав програм био је основа политичког схватања и план уједињења Срба за др Светозара Милетића. Ова идеја, коју је подржавало либерално грађанство, узела је маха почетком шездесетих година деветнаестог столећа, када је на скупштини Српске читаонице у Новом Саду за председника изабран др Светозар Милетић. Његов долазак на чело Српске читаонице у Новом Саду био је од изузетног значаја, јер су «милетићевци» и њихове идеје убрзо постали главни стожери свеукупног културног, а затим, посредно и непосредно, и политичког живота Срба у Угарској. 4 Читаонице су врло брзо изашле из правилима омеђаних оквира и постале су утицајни културни и политички центри. Оне су биле културно-просветна и политичко-национална средишта народног уједињења усмерена на борбу за национална права у Хабсбуршкој монархији. Велики утицај у читаоницама имао је Милетић, односно, Омладински покрет, који је он однеговао и који је доцније сазрео у политичку странку – Српску народну слободоумну странку. У странци је управо истицан значај просвете и културног уздизања народа, као главни пут националног уједињења. Политичке идеје либерално-демократског крила, као најбројнијег у странци, и њеног стремљења ка националном уједињењу, Милетић је као уредник исказивао у листу Застава, водећем и најчитанијем политичком листу у тадашњем српству. Утицај Заставе и уопште српске штампе на обликовање политичке свести и мњења народа био је велик, захваљујући управо читаоницама, у којима су се и сазнавале најновије вести и ставови политичких првака. Истакнути «милетићевци» били су носиоци активности читаоница, као чланови њихових управа или као најугледнији чланови.

Читаонице као институције оснивали су добровољно удружени грађани, односно, углавном, најобразованији слој међу њима: адвокати, учитељи, свештеници, трговци, занатлије, као и школска и студентска омладина. Напослетку, у читаонице су се учлањивали, без обзира на степен писмености и земљорадници желећи да буду присутни и обавештени о најновијим догађајима. Читалишта су била доступна свом грађанству које је чланским улогом приступило и прихватило правила. Од чланарина или добровољних прилога набављане су новине, часописи и књиге, и измиривана је (када се плаћала) закупнина за зграду читаонице. Свака читаоница имала је своја правила (Устав), која су регулисала сва питања организације, финансирања, рада и управљања, а њихов рад одобравале су одговарајуће власти у Монархији. Код оснивања већине српских читаоница или друштава, власти су, тачно проценивши циљеве и значај читаоница, намерно одуговлачиле са одобравањем Устава (правила без којих, по важећем закону, ниједно друштво није могло да делује), трудећи се да на сваки начин спрече њихова оснивања. Зато се дешавало да друштва годинама делују без званичног одобрења.

Поред просветне, културне и политичке активности, читалишта су имала и функцију јавних народних библиотека, на чијим су темељима, у већини случајева, у 20. столећу формиране јавне библиотеке. 5

 

Српска читаониа у Суботици,

почетак 1861.

 

Најистакнутији суботички Срби у договору са Антонијем Хаџићем, почетком 1861. године, прихватили су идеју да се и у Суботици оснује Српска читаоница, која би имала задатак да национално уједини и културно обједини цео српски народ. 6

На оснивачкој скупштини Српске читаонице у Суботици 1862. године, где је конституисана Читаоница и обнародован њен рад, као и код оснивања српских читаоница у другим варошима, утврђен је њен Устав (Правила) у чијем првом члану се каже: Српска Читаоница је завод, ком је задатак – да облагорођава нарави и унапређује опште изображење и фини укус.  Устав је после оснивачке скупштине написао и предао надлежним представницима локалне власти тј. Градском већу, Јован Димитријевић, адвокат и први председник читаонице.

Поред Димитријевића оснивачи Српске читаонице у Суботици били су угледни суботички Срби: Исак Лудајић, парох, Јован Радић, парох, Божидар Вујић, велепоседник и закупац пошта у Суботици и околини, Јаков Арадски, ђакон и учитељ, Никола Коњовић, учитељ, Ђорђе Гојковић, учитељ и већ поменути Антонје Хаџић. Њима се убрзо прикључују Ђура Лудајић, учитељ, Тимотије Радић, др Петар Стојковић, Теодор Прокопчањи, Самко Манојловић, Витомир Лудајић, итд.

Чланство у Читаоници регулисано је врло демократским правилима (Устав) којим члан Читаонице може бити сваки човек поштеног имена и неприкорног моралног владања. Чланови Читаонице могли су бити редовни и ванредни. Њихова права, осим коришћења периодике и књижног фонда (у самој Читаоници или позајмити за кућно коришћење), била су и да учествују у јавном животу Читаонице са правом гласа. Ванредни чланови Читаонице могли су се обавезати на чланство на краће време, али не мање од месец дана и за чланарину били су дужни плаћати 35 новчића месечно, могли су присуствовати скупштинама али без права гласа. 7

Читаоницом су управљали изабрани органи: управитељ, подуправитељ, одбор, бележник, благајник и хранилац, односно књижњичар (дакле, библиотекар). Одбор су сачињавали: управитељ, подуправитељ, бележник, благајник, хранилац и десет редовних чланова које скупштина изабере. Сви они били су бирани на годину дана.

Уставом Читаонице било је предвиђено да се редовне Скупштине одржавају двапут годишње и то у јуну и децембру, а ванредне по потреби.

*   *  *

Чланство Читаонице брзо се повећавало, тако да је већ крајем 1866. године приступио за ондашње прилике, велики број чланова. Велики капетан, који је имао задатак да провери шта то суботички Срби раде, запањено извештава: …és főldtulajdonos elnőksége allatt egy szerb olvasókőr “Csitonicza” nevezet allatt létezik: 50 tagból áll  (У Суботици постоји Српско читалачко друштво под називом “Читаоница” која броји педесет чланова)….даље каже mind a mellett az egyleti szabályok engedélyezése előtt a Csitonicza megalakult (Упркос свему Читаоница је основана пре него што су Правила одобрена).  8

У прво време од домаће и стране штампе Читаоница је држала: Hon (Отаџбина), Bolond Miska (Луди Мишка), Pesther Loyd (Пештански Лојд), Zukunft (Будућност), Komische Blätter (Комичне новине); затим су ту били: Застава, Напредак, Србобран, Даница, Вила, Видовдан, Обзор и Змај. 9  Временом се тај избор ппроширио на скоро све значајније српске листове, који су излазили широм српства, као и на одређен број листова (по наредби виших власти) на немачком и мађарском језику.

Осим наведених листова Читаоница је устаљено набављала књиге и након двадесетак година постојања, односно 1885. године, сврстала се у ред оних књижница у Суботици (поред Националне касине, Непкера – Nepkór, итд), које су на својим полицама имале од пет стотина до хиљаду  књига. 10 Библиотечки фонд Читаонице посебно се увећао када  је књижница Српске православне црквене општине у Суботици предата на управљање Српској читаоници 1. јануара 1900. године. 11

Читаоница је своје деловање била усмерила и на школску омладину. Осим индивидуалног читања било је организовано читање за оне који су били недовољно писмени или нису говорили стране језике. У Читаоници су организовани разноврсни програми: предавања, беседе, јавна читања одабраних дела, расписивани су конкурси са задатом темом, литерарна такмичења, учили су се страни језици, давала упуства за унапређење трговине и занаства и друго. Обележаване су разне свечаности и водила се брига о друштвеном животу младежи. Такође, Читаоница или пак њени чланови учествовали су у свим општим народним културним прославама, међу којима је поред славске свечаности, најважнија била Светосавска забава. Сви ови програми важили су као посебна врста националних догађаја и чланство је водило рачуна да се појављује у што већем броју. И поред тога што је, међу омладином, првенствено оном која је студирала у Пешти, било уобичајено (а постојала је тенденција да се то званично уведе у Читаоницу) да једни друге називају браћом, старији чланови као и часници ословљавали су се увек као господа.

Осим тога, Читаоница је била и место где се сретало, састајало и разговарало. У том дружењу незаобилазна тема била је политика. Оснивање Српске читаонице у Суботици поклопило се и са нарастајућим и изузетно популарним покретом који је предводио др Светозар Милетић, који је уосталом био и председник Српске читаонице у Новом Саду и који је управо преко читаоница ширио своје идеје. 12  Српска омладина, тадашњи суботички ђаци, или студенти који су ишли на школовање широм Монархије (Пешта, Беч, Праг, Пожун, Печуј, Кечкемет, Кошице…) припадали су Милетићевој Уједињеној омладини Србској. Враћајући се са школовања или долазећи на летњи распуст, они су размењивали мишљења са гимназијалцима, заузимали ставове, а у српству и словенству гледали аманет. Међу њима ватрени «милетићевци» су били Ђура, Самко и Емил Манојловић, Антоније Хаџић, Димитрије и Максим Лудајић, Тоша Дујић, Стеван Вујић, Јован Пачу, Аксентије Мародић, затим гимназијалци Богдан Димитријевић, Стеван Манојловић, Димитрије Радосављевић, Никола Ракић, Обрад Белеслијин, Душан Петровић, Сима Јовановић, Павле Арадски и други.

Просторије (седиште) Српске читаонице у Суботици, од оснивања, налазиле су се у порти храма Св. Вазнесења Господњег у згради основне школе која је касније добила име Свети Сава. То је у ствари била, како се називала, предња одаја или предворје у школској згради. Очигледна је била намера, оснивача и потоње управе, да  све бројнији и богатији књижни фонд Читаонице користи и  школска омладина. Отуда је, претпостављамо, и дошло до уједињавања књижног фонда Српске читаонице и књижнице Српске православне црквене општине у Суботици, и тако јединствен чинио је од 1900. године значајан темељ српске културе и просвете међу суботичким Србима.13

*  *  *

Након ослобођења Војводине Српске и прикључења матици Краљевини Србији и потом стварања нове јужнословенске државе Краљевине Срба, Хравата и Словенаца 1918. године, неки од основних циљева Читаонице су се променили. Борба за национални опстанак и однарођивање била је окончана (односно такав је био званичан став), а тежње нове државе биле су заокруживање културног простора и ширење јужнословенске, односно југословенске идеје. Стварање нове државе било је проткано, с једне стране одбацивањем оних националних идеја које су важиле у бившој K und K монархији, а с друге стране (осим образовно-васпитне функције) прихватањем нових циљева који су се наметали новим временом. Отуда, у новом Уставу, односно Правилима Српске читаонице који је важио од 22. децембра 1928. до 21. фебруара 1937. године, у члану четири могло је да се прочита:…Чланови читаонице су:

а) редовни,

б) ванредни.

Редован члан може бити сваки Славен држављанин Краљевине С. Х. С. без разлике пола и исправног моралног владања.

Ванредни члан може бити сваки грађанин Краљевине С. Х. С. без разлике пола и моралног владања… 14

Већ крајем 1918. и почетком 1919. године чланство Српске читаонице од своје Управе тражило је обнављање рада. У суботичкој штампи Управа је дала обавештења о корацима које је предузимала на том плану, али јавиле су се техничке потешкоће у вези са избором одговарајућих просторија за рад.  15

У духу идеологије нове државе и разбукталог  југословенства у Суботици се јавила идеја међу словенским делом становништва да би политичко обједињавање (једнинственог корена два племена: Срба и Хрвата) требало поткрепити  културним обједињавањем. Тако су вођени преговори између часника Српске читаонце и Пучке касине у циљу удруживања књижног фонда, тражењу примерених просторија и отварања заједничке читаонице под називом «Народна читаоница».16 Међутим, ова у суштини добра идеја која је била прави израз народних жеља, па и  практичних потреба, није се реализовала и обе куће културе наставиле су свој рад засебно, свака за себе.

* * *

Од 1. новембра до 1. децембра 1934. године, Српска читаоница (са библиотеком – књижницом Српске православне црквене општине), уз Српско певачко друштво Граничар, Добротворну задругу Српкиња, Српско привредно друштво Привредник и Српску православну црквену општину усељава се у спратне просторије Задужбине Душана Радића.

Задужбина која је иначе била под туторством Српске православне цркве, основана је тестаментом Душана Радића, којим се регулисао њен рад, а ступила је у живот 1. јануара 1926. године. Црквени општински савет је 1933. године, на молбу Српске певачке дружине Граничар, одлучио да се у Задужбини Душана Радића отвори Српски народни православни дом, где би биле смештене суботичке српске културне, просветне и добротворне установе

Усељењем споменутих установа, Задужбини Душана Радића је удахнут живот и она је отпочела свој црквено-национални, културни и доброчински рад. Са квалитетно побољшаним условима за рад, а на основу испољених и очевидних успеха може се закључити да је период од усељавања у Задужбину Душана Радића до краја декаде био најплодоноснији у програмском деловању ових установа. Остварени су бројни програми и гостовања (не само у нашој земљи већ и по иностранству: Румунија, Чехословачка…). У појединим гранама деловања долазило је до стварања нових друштава: Коло српских сестара (основано 1938), Српска читаоница Косово, Коло српске омладине (основано 1935, добили су на коришћење просторије у дворишном делу Задужбине), Српска привредна омладина (основана 1939), Задруга Срба привредника за штедњу и кредит са ограниченим јемством (основана 1939) итд.

Током 1940. године, да би изашли у сусрет старијим члановима којима је тешко било да се пењу по степеницама, челници Читаонице су одлучили да је преселе у нове просторије у зграду Српске црквене општине на Малом корзоу, Задужбину Јована и Терезије Остојић. Након реновирања зграде за потребе друштва, испред улаза постављена је бела емајлирана табла (димензија 400х80 цм) на којој је са плавим словима било исписано Српска читаоница.

Нападом на Краљевину Југославију и окупацијом, Бачке и Суботице 1941. године Хортијева солдатеска, заводећи војну управу, отпочела је беспоштедну денационализацију и мађаризацију словенског становништва. То се посебно односило и било усмерено према Србима, који су делом протерани, а делом интернирани у логоре по Мађарској. На њихова имања окупатор је насељавао свој живаљ. Мађаризација је отпочела јаком пропагандом и наметањем мађарског језика и писма, већем деловању мађарских удружења и давања предности мађарском живљу у економском, друштвеном и културном животу. У том смислу је окупатор и донео посебну одлуку, да на територији Бачке уништи или заплени све књиге писане словенским, посебно српским језиком. Такође се уништавају и књиге јеврејских аутора. Новим наређењем министра вера и наставе, број 55625/41 повлаче се из употребе све књиге које вређају национална осећања Мађара. Војна управа убрзо је отпочела са спровођењем ове одлуке. Из Српских читаоница (Сомбор, Бечеј, Србобран…) и других библиотека један део књига је био уништен или заплењен, а један део њихових фондова предати су сличним установама по Мађарској или једноставно фабрикама за прераду хартије.  17

У Суботици су тада опустошене и Градска библиотека, затим библиотеке и архива Правног факултета, гимназије, свих грађанских и основних школа.  18

Осим јавних библиотека, опустошени су и књижни фондови других државних, црквених (православне и јеврејске), словенских а нарочито српских установа и удружења. Иако су забране, односно прогони, били пре свега усмерени на она друштва (као и појединце) која су основана после 1918. године, због традиције и националног значаја Српска читаоница је одмах по уласку окупаторске војске у Суботицу, била на посебном удару: забрањен јој је рад, одузета зграда, имовина – намештај и други инветар – развучен, архива уништена (осим онога што се склонило на сигурна места по приватним кућама). Истакнути часници и чланови Читаонице, заједно са породицама били су прогањани, хапшени као таоци, а потом интернирани у логоре или пак држани под посебним полицијским присмотром. 19 Такав став окупатора према Српској читаоници довео је до тога да је она готово престала са радом током окупационог периода 1941-1944. године.

Књижни, периодични и архивски фонд који се налазио у просторијама Читаонице однесен је у Мађарску заједно са другим забрањеним књигама и предат фабрикама за прераду хартије. Нису биле поштеђене ни приватне библиотеке Срба и Јевреја. 20  За шире подручје, Суботица је била сабирно место ових акција окупатора. Акција чишћења трајала је све до јуна 1942. године када је окончана новом наредбом.

Услед ратних збивања и окупације, један број српских друштава који се налазио у Задужбини престао је са радом: Српско привредно друштво – Привредник (1941), Српска привредна омладина (1941),  у чијим дворанама је била Црквено-општиска књижница са преко 6000 наслова. Коло српске омладине престало је са радом почетком окупације. Од 1. јануара 1945. године до 23. фебруара 1946. године у згради Задужбине били су смештени први и други разред Државне основне школе Свети Сава чија зграда је страдала у “савезничком” бомбардовању септембра 1944. године. Стога су извршене потребне адаптације и неки преградни зидови су порушени.

Крајем јула 1945. године Добротворна задруга Српкиња и Српско певачко друштво Граничар преселили су се у суседну зграду, такође Задужбину добротвора Јована и Милице – Мице Радић, рођене Сарајлић.  21

Осипање чланства које је било подстакнуто ратним условима и посебно поратним стањем, приморали су управе и чланство активних друштава на нека нова решења која је покренула  и наметала нова власт. Желећи да преузме контролу над српским друштвима, нова власт је под изговором да се удружује она енергија која је преостала,  јуна 1945. године, основала Српско културно друштво у чији састав су ушли: Српско певачко друштво Граничар, Добротворна задруга Српкиња, Српска читаоница и Коло српских сестара. Претходно су се из истих разлога 10. марта 1946. године спојиле Добротворна задруга Српкиња и Коло српских сестара у једну секцију под именом Женска секција српског културног друштва.22

Тиме је Српска читаоница престала да постоји као самостална установа, али је и надаље животарила у оквиру новоствореног Српског културног клуба све до краја 1959. године.23  Међутим, нова власт је брже боље у свом локалном гласилу, које је иначе, због идеолошких разлога, било врло критички настројено према Српском културном клубу и њеним чланицама, из 1952. године, дакле, док је још Српска читаоница деловала, објавила мали чланак о Српској читаоници, као о давно угашеном и тада непостојећем Друштву и тиме обелоданила свој циљ.24

Последње пресељење до коначног гашења српских националних друштава у Суботици било је августа 1945. године, када се Српски културни клуб вратио у улични спратни део Задужбине Душана Радића. Поред Клуба, спратне и дворишне просторије,  користили су и основна школа Свети Сава и Црквена општина, односно црквена канцеларија и библиотека.

Српски културни клуб, у чији састав је ушла Српска читаоница, наставио је програмску делатност у оној мери колико су то дозвољавали нови услови и честа. сељакања. У првим поратним годинама скромно, али ипак редовно одржавани су: Светосавки бал, хорски наступи, доброчински рад итд. Међутим, рад српских установа и друштава све више су спутавале институције тадашњег владајућег комунистичког режима. 25 Коначно, када су увидели да ни честа сељакања и премештања локација друштва неће довести до њиховог гашења, градска администрација је одлучила да се зграде у којима су друштва деловала једна за другом национализују 1959. године, остављајући та друштва их без основних услова за рад.  26

*  *  *

Пред налетом новостворених соцкултурних удружења у којима је наводно грађено “братство и јединство”, с једне стране, и због отежаних услова рада (прикривеног али сталног притиска) од стране нове власти, с друге стране, српска удружења малаксавају и полако се гасе. Таква је била судбина и Српске читаонице у Суботици (у оквиру Српског културног клуба), која је престала (de facto) са деловањем после скоро сто година постојања.

 

Српској читаоници у Суботици,

архивска грађа

 

Архивска грађа о Српској читаоници у Суботици је непотпуна и од накадашње богате заоставштине остали су само фрагменти, о чему смо већ писали. 27

У истраживањима која су настављена успели смо да пронађемо, евидентирамо и систематизујемо известан број новог архивског материјала и тако употпунимо сазнања о Српској читаонници. На тај начин успели смо и да пронађемо и  комплетирамо Уставе, односно Правила Српске читаонице. Пронађени примерци покривају готово читаво столеће деловања Друштва и на основу њих може се извући низ веома корисних података о устројству и раду Српске читаонице у Суботици у периоду од средине деветнаестог до средине двадесетог столећа.

Даљи истраживачки рад биће усмерен пре свега на изналажење записника Управног одбора Читаонице као и спискови чланства кроз временске периоде, као и на проналаску Правила која су се користила после периода окупације, односно Другог светског рата. На основу њих могли би, на пример, да сазнамо како је Српска читаоница, иако изричитој забрани таквог поступка приступила Српском културном клубу и друго. 28

Већина данас сачуване архивске грађе, претпостављамо, налази се и даље у приватним рукама бивших чланова Српске читаонице или чланова њихових породица. То су пре свега фотографије али и она документа која су била везана за личности и њихова звања у оквиру Читаонице. Поучени прошлошћу, њихови власници још увек нису спремни да своја сећања и вредна документа ставе на располаганје неких од установа културе или да их дају  на увид јавности.  29

 

Српска читаоница у Суботици,

Устави и Правила

 

Посебну занимљивост у архивској грађи о Српској читаоници у Суботици представљају њени Устави, односно како се називају од почетка 20 столећа – Правила. Кроз њихове чланове сагледавали су се циљеви Друштва, регулисао рад, права и обавезе управе и чланства. Отуда у Уставу Српске читаонице у Суботици (1865) већ у првом члану се каже:

»Српска читаоница је завод ком је задатак да облагорађава нарави и унапређује опште изображење и фин укус.»

Ово место, које је уживању одличног друговања посвећено, општа је својина чланова Читаонице»…  30

Устав је такође одређивао чланство и нивое чланства: редовне, ванредне, помажуће, почасне, као и висину накнаде «пристојбине». Кроз овај члан, који се најчешће мењао, могу се пратити циљеви Друштва кроз временске периоде. У почетку чланом је могао постати «сваки човек поштеног имена и неприкорног моралног владања», 31 потом под стегама хабсбуршке власти коју је спроводила крута администрација као одговор на интезивно притискање националног бића и помађаривање, да чланом  Српске читаонице «може бити сваки Србин без разлике пола, ма које вероисповести, безпрекорног моралног владања кји уплати годишње 6 пенгова у друштвену благајну од 18 година старије лице које, се подвргне обавезама које прописује читаонична правила и које 1/3 чланова Управног одбора лично познаје» 32  (за аустријски односно аустроугарски период) и напослетку, обзиром да је остварен политички циљ Срба у Угарској, а то је уједињење са матицом Србијом, овај члан се поново мења како су се променили и неки од основних циљева Друштва. Борба за национални опстанак била је окончана (односно такав је био званичан став), а тежње нове државе биле су заокруживање културног простора и ширење југословенске идеје. Стварањем нове државе било је проткано, с једне стране одбацивањем оних националних идеја које су важиле у бившој Монархији, а с друге стране (осим образовне и васпитне функције) прихватањем нових циљева који су се наметали новим временом. Отуда у  члану Правила (дакле из перод Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно од 1929. године Краљевине Југославије) који одређује припадност чланству Друштва пише: …»Редован члан може бити сваки Славен држављанин Краљевине С. Х. С.без разлике пола и исправног моралног владања.

Ванредни члан може бити сваки грађанин Краљевине С. Х. С. безразлике пола и исправног моралног владања.»  33

*  *  *

Да би Устав или Правила били доступни свим заинтересованим часницима али и члановима, умножавани су преписивањем руком (манускрипт) али и штампани као на пример Устав за читаоницу Сербску у Новом Саду (1861), Правила Српске читаонице у Панчеву (1880), Устав Сомборске српске читаонице (1908). И поред тога што су штампани у данашње време постали су, да ли због уништавања  или због малог тиража, права реткост (сомборски се очувао у свега два примерка), те су стога у последњи час направљена репринт фототипска издања. 34   Отуда се са правом може поставити питање: да ли су и Суботичани следили своје колеге у Новом Саду, Панчеву и Сомбору и они одштампали свој примерак Правила? Питање посебно постаје умесно када се зна да је сестринско друштво Српска певачка дружина у Суботици, с којом је часништво и чланство Српске читаонице у Суботици одржавало заједничке програме и дружења, одштампало своја Правила и то у Сомбору 1902. године. 35 Одштампана Правила у 1902. години, имало је и треће суботичко друштво које је такође било у тесним везама са Српском читаоницом – Добротворна задруга Српкиња у Суботици. 36 Српска православна општина у Суботици је у 1907. години одштампала списак књига у Књижници СПЦ општине.37  Када све напред речено знамо као потврђену чињеницу, не можемо а да не будемо сумњичави да и Српска читаоница почетком новог столећа није одштампала своја Правила, поготово када је 1900. године од СПЦ општине у Суботици добила бесплатно «дворану» за окупљање и рад чланства и  да јој је од 1. јануара предат и целокупни књижни фонд књижнице СПЦ општине, што је довело до општег полета у раду Српске читаонице.

Дакле, одштампана Правила Српске читаонице у Суботици до сада нисмо успели да пронађемо и то питање  је још увек обавијено велом тајне.

У истраживањима које смо вршили и која су трајала скоро пуну декаду, успели смо да пронађемо и прикупимо пет примерака Устава-Правила Српске читаонице у Суботици, од којих ниједан није штампан, односно сви су у манускрипту (руком писани), те сазнања за постојање Правила Српске читаонице (из 1937) и «Домаћа правила» (из 1940) која до сада нисмо пронашли, а за која имамо, на основу одлуке Управног одбора Читаонце, сазнања да су била штампана. Навешћемо их  хронолошким редом онако како су настајала, односно онако како смо их устројили по досадашње пронађеним примерцима и сазнањима о њима, што не значи да се њихов редослед, уколико пронађемо још неки примерак Правила, неће изменити:

 

  1. 1. Устави Српске читаонице, из 1865. године. Текст Устава садржи 47 чланова распоређених у 6 поглавља са следећим насловима: Општа правила, О скупштинама, О управи, О одборима, О чиновницима, Распуст Читаонице. Устав је исписан на 7 страница, руком, лепим и читким словима, на српском језику, ћириличним писмом, на формату хартије стандардним за то време (200х315 мм), што би данас било нешто између формата А 4 и А 3. Увезан је шивањем са украсним плетеним концем. Без оштећења је, с тим да је на првој страници хартија временом оштећена. Без икаквог потписа је, али са воштаним печатом, за који, на основу квадратастог облика са заобљеним угловима, можемо претпоставити да је био прстени. На печату су утиснути, пламеном готицом, иницијали Ј. Д. (дакле – Јован Димитријевић). Начињена фотографија отиснутог печата (у увећаној димензији) је прикључена фонду Српске читаонице. 38 Језик Устава је архаичан, разбокорен и рекли би особен за Србе у Суботици. У реченицама доминира употреба инфинитива. Иако је писан након Вукове језичке реформе, још увек је у себи задржао елементе, односно словне знаке старог предвуковског правописа и употреба особених писмена која су Вуковом реформом изостављени: – – – – -. У прва два члана показује се широка демократиичност његових твораца: «Српска читаоница је завод ком је задатак да облагорођава нарави и унапређује опште изображење и фини укус.

Ово место, које је уживању одличног друговања посвећено, општа је својина чланова Читаонице и нико не може над другима нека изузетна права или првенство захтевати. И у следећем члану наставља: Члан Читаонице може бити сваки човек поштеног имена и неприкорног моралног владања.»  39

На себи не садржи никаквих накнадних белешки.

Оригинал се чува у Градском музеју Суботица, и без инвентарног броја је;

 

  1. 2. Устав Српске читаонице од 21. јула 1868. године (будимпештански примерак). Текст Устава садржи 47 чланова распоређених у 6 поглавља са следећим насловима: Општа правила, О скупштинама, О управи, О одборима, О чиновницима, Распуст Читаонице. Свих 47 чланова Устава су идентични са члановима Устава из 1865. године. Исписан на 16 страница руком, читким словима, двостубачно и паралелно на српском и мађарском језику, на формату хартије стандардним за то време (200х315 мм). Увезан је шивањем са украсним плетеним концем. Без оштећења је, с тим да је копија од стајања изгубила првобитну оштрину.

И у овим примерцима Устава Српске читаонице, бар што се тиче језика, обзиром да је текст идентичан, важи изречен опис.

Прибављање одобрења за рад Друштва, односно Српске читаонице, изискивало је посебну административну процедуру која се огледала у следећем: након предаје текста Устава локалним властима (Градском већу Слободног краљевског града Суботице) 21. јула 1868, године, она су у два (па потом, на захтев више администрације и трећи примерак) истоветна примерка послата по административној хијерархијској лествици, вишем органу – Мађарском краљевском Мининстарству унутрашњих дела у Будиму (Magyar királyi Belügyminister) на одобрење. Уз текст Устава  из Суботице написана је молба:

3745

532

«Високопоштовано Мађарско краљевско Министарство Унутрашњих послова!

Овде у месту налази се под оснивањем удружење Српске читаонце а њихова управа се обраћа ради одобрења ових приказаних основних правила и утом циљу шаљем горњрм наслову три истоветна примерка са дубоким поштовањем и молим за одобрење.»

У Суботици 1868, новембар 16.

 Мате Ленарт, градоначелник.  40

 

Примивши молбу, Мађарско краљевко Министарство унутрашњих послова у Будиму, заводи их под бројем 6853, за годину 1868. са следећом белешком: «допис је примљен под бројем 3745 од 16. новембра 1868. Послато 16. новембра, стигло 25. новембра. Предмет Суботица, слободни краљевски град у предмету Градског већа везано за тамошње удружење – Szerb olvasó (Citaonica) egylet – основна правила послата на одобрење.

Мало ниже написано је:

«Одговор:

Суботицо кр. Градко представништво

Приложена правила Суботичке Српске читаоницео одобрена су.

Ова правила примили смо на одобрење текуће године 16. новембра под бројем 37745 у два(прецртано) три примерка а послата су у три примерка зато да би један примерак остао Градском архиву, други примерак Удружењу, а трећи примерак је за Градско представништво да би они даље спровели цео поступак и да би у сва два (прецртано) три примеркаударилии оверили  таксене марке.

У Будиму 1868.

 

Потом после малог размака следи:

«Закључак

Након читања основних правила у свим примерцима закључујемо: Ова правила су одобрен (jóváhagyás).

Будим новембар, 1868.

Нечитак потпис 28/11                    Сарваши 26/11   41 

 

Оригинал се налази у Мађарском земаљском архиву у Будимпешти, одакле је 1987. године донесена ксерокопија.

 

  1. Устав Српске читаонице из 1868. године (суботички примерак). Текст Устава садржи 47 чланова распоређених у 6 поглавља са следећим насловима: Општа правила, О скупштинама, О управи, О одборима, О чиновницима, Распуст Читаонице. Свих 47 чланова Устава су идентични са члановима Устава из 1865. и будимпештанским примерком из 1868. године. Устав је исписан на 16 страница руком, читким словима, двостубачно и паралелно на српском (ћириличним писмом) и мађарском језику (мађарским писмом), на формату хартије стандардним за то време (200х315 мм). Увезан је шивањем са украсним плетеним концем. Без оштећења је, с тим да је копија од стајања изгубила првобитну оштрину.

Језик идентичан као у претходно наведеним Уставима из 1865. и 1868. године. Како је суботичко Градско веће послало два примерка Мађарском краљевском Мининстарству унутрашњих дела (Magyar királyi Belügyminister), на основу кратке административне белешке може се претпоставити да је то један од три примерка које су часници Српске читаонице предали локалним властима (Градском већу) 21. јула 1868, године. На крају Правила је потпис Јована Димитријевића, првог председника Читаонице. 42

Није нам познато где је завршио оригинални примерак нити одакле је донесена ксерокопија, (фотокопирани примерак је пронађен у Историјском архиву Суботици у фонду Градско веће Слободног краљевског града Суботица (1861-1918), бр. 5977/polg.1868);  на себи нема никаквих накнадних белешки.

 

  1. Правила Српске читаонице у Сабадки (без датума, али на основу текста и посредних

података који се налазе у њему може се хронолошки уврстити у приложени редослед, а временски после 1868. године, а пре 1918. године, односно уједињења), која смо пронашли у  најновијим истраживањима и која смо припремили овог пута за објављивање.

Текст Правила садржи 62 члана распоређених у 3 главе са следећим насловима: Општа наређења, О члановима (права и дужности), Одредбе односно извршни органио друштва. Већ на први поглед се може уочити различитост ових Правила са претходно наведним. Сва 62 члана су различита од Правила из 1868. и 1865. године. Правила су исписан на 9 страница писаћом машином, читко, двостубачно и паралелно на српском (ћириличним писмом) и мађарском језику (латиничним писмом), на формату хартије стандардним за то време (210х340 мм). Увезан је шивањем обичним концем. Без оштећења је.

Језик Правила је архаичан, још увек разбокорен и особен за Србе у Суботици. Ипак, у потпуности је писан Вуковим правописом али још увек са пуно употребљеног инфинитива у реченицама.

У трећем члану по први пут се описује печат Читаонице. На њему се поред имена Читаонице налази  веома важан податак, а то је година оснивања Читаонице, односно она година коју је часништво и чланство узело, највероватније на основу показатеља (оснивачке скупштине, изјаве још увек живих чланова Читаонице итд). Текст трећег члана, дакле гласи – Печат шитаонице је округао са овим текстом: »Српска читаоница Сабадка 1862.».  43

Ово је једини сачувани примерак из поменутог периода и није нам познато да ли постоји још неки примерак овог Устава и на то питање даће одговор наредна истраживања. Фотокопију коју смо начинили прикључили смо фонду Српска читаоница под бројем Ф:436.49. 44  Оригинални примерак је пронађен у архиви Српске православне црквене општине храма Св. Вазнесења Господњег у Суботици. Без инвентарног броје је.

 

  1. Правила Српске читаонице из 1928. године, дакле из периода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која су донета на ванредној Скупштини Српске читаонице 17. децембра 1928. године. На последњој страници Правила исписана је на истој писаћој машини белешка: Таксена марка од. Дин. 10. – и Број: 2414/1928. В. Ж. Затим одобрење које гласи: «на основу решења Министарства Унутрашњих Дела Д. З. број 8470/1926. ова Правила видио и одобрава». У следећем реду пише са леве стране датум: «22. децембра 1928. године», док десно од њега: «Велики жупан Града Суботице Душан Манојловић с.р.» У наредном реду у  левом углу пише «Број:222/1929.кап.»  45 

Текст Правила садржи упола мање чланова од претходног, дакле свега 29 чланова распоређених у 5 глава са следећим насловима: I. Име и печат, II. Циљ и средства, III. Чланови, IV. Органи а/ Скупштина б/ Управни одбор ц/ Надзорни одбор, V. Измена Правила и престанак Читаонице. Већ на први поглед се може уочити различитост ових Правила са претходно наведним. Свих 29 чланова су различити од претходно наведених Правила из 1865, 1868,  1865. године. Правила су исписана на 6 страница, рачунајући шесту страницу на којој се налази белешка са решењем, писаћом машином, не баш читко, на српском језику (латиничним писмом), на лошој, скоро провидној хартији на којој избијају слова са претходне стране. Формат листова је стандардан то време (200х320 мм), али због оштећења по рубовима (услед употребе и лоших услова чувања) нешто је смањен. У тренутку проналаска листови нису била спојени као претходни, концем, већ обичном металном спајалицом одозго, што је проузруковало цепање листа са те стране. Листови имају оштећења по рубовима, али она нису таква да би утицала на ишчитавање текста.

Језик Правила је осавремљен, без стилизовања, шкрт, правно-технички, али у појединим речима особен за Србе у Суботици. У реченицама превладава употреба инфинитива). За циљеве Друштва, у духу новог тадашње савременог времена, ова Правила веле:

…»Циљ читаонице је образовање народа и друштвени саобраћај чланова, те у ту сврху ставља на расположење својим члановима новине и књиге, приређује забаве и држи предавања.»   46

Ово је једини сачувани примерак из поменутог периода и није нам познато да ли постоји још неки примерак овог Устава и на то питање даће одговор наредна истраживања. Фотокопију коју смо начинили прикључили смо фонду Српска читаоница под бројем Ф:436.50. Оригинални примерак је пронађен у архиви Српске православне црквене општине храма Св. Вазнесења Господњег у Суботици. Без инвентарног броја је.

 

  1. Правила Српске читаонице од 21. фебруара 1937. године, дакле из периода

Краљевине Југославије која су важила од 21. фебруара 1937. године па до јуна 1940. године. За овај примерак сазнали смо из посредне белешке која се налази на омоту (који би требало да буде нека врста корица), у којој стоји да се у њих треба дописати «Савет старијих», као и то да их је преписивао, односно прекуцавао и допуњавао «Душан К. Јовић, студент права и други секретар Српске читаонице». 47 За овим примерком Правила Српске читаонице се још увек трага.

 

  1. «Домаћа правила» у просторијама Српске читаонице у Суботици» од 14.

септембра 1940. године, такође су још једна акта Српске читаонице у Суботици за којим се трага. Овај примерак од 14. септембра 1940. године, за који, на основу архивске грађе, поуздано знамо да је постојао, био је чак и штампан у извесном броју комада. На то нас упућује записник Управног одбора Српске читаонице од 23. јуна 1940. године, којим се донела одлука да се израде «домаћа правила за Читаоницу», као и записник од 14. септембра 1940. године којим се  усваја у целости прочитан «Домаћи ред», те да се исти «отштампа и на видном месту у просторијама Читаонице истакне, како би се сви чланови Читаонице могли упознати са правилима домаћег реда и истих се придржавати».48

Од описаних шест Устава-Правила и један Домаћи рад до сада смо овјавили текст Устава Српске читаонице из 1868. године.  49

*  *  *

У овом раду смо припремили текст недатираних Правила Српске читаонице у Сабадки (односно како смо до сада одредили оквире настанка – насталих после 1868. а пре 1918. године)  која су у нашем раду под бројем  4. Текст је дат у препису, дакле онако као је у оригиналу написано без икаквих интервенција.Па ево тог текста:

 

 

ПРАВИЛА СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ У СУБОТИЦИ,ПРИМЕРАК БЕЗ ДАТУМА (ПОСЛЕ 1868 – ПРЕ 1918. ГОДИНЕ)

 

ПРАВИЛА СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ У СAБАДКИ.

  1. ГЛАВА ОПШТА НАРЕЂЕЊА.

 

  • 1.

Име седишта и територије деловања читаонице.

Српска читаоница у Сабадки основана је 1862. године са седиштем у Сабадки делује на територији сл. кр. гр. Сабадке.

  • 2.

Званични језик читаонице у писању и говору је српски.

  • 3.

Печат читаонице је округао са овим текстом: «Српска читаоница  Сабадка 1862.»

  • 4.

Читаонично крсно име је Свети Стеван, који пада 9. јануара сваке године.

  • 5.

Циљ Срп. читаонице је просвећивање Српског народа и узајамно упознавање чланова, ширење братства, те у ту сврху ставља на расположење својим члановима новине и књиге, приређује предавања и забаве.

  • 6.

Читаоничну имовину чине ручна благајна, резервни фонд, намештај завештања и други разни приходи.

Друштвеном имовином рукује Управни Одбор.

  • 7.

Читаоничина готовина се сместити има у који месни новчани завод првога ранга или под камату издати коме лицу уз сигурно покриће.

Годишња издавања друштва прописује прорачун. Резервни фонд служи за евентуални дефицит који би се у току године показао.

  • 8.

Извори прихода читаонице су чланарине, забаве, прилози, годишње камате фондова и други разни приходи.

  • 9.

Читаоница ставља својим члановима на расположење у својим просторијама играње карата, билијара и домине. Хазардне игре се не дозвољавају и најстрожије се забрањују.

 

  1. ГЛАВА

О ЧЛАНОВИМА (ПРАВА и ДУЖНОСТИ).

 

  • 10.

Читаоница може имати, редовне, ванредне, добротворе и чланове утемељаче.

  • 11.

Редован члан читаонице може бити сваки Србин без разлике пола, ма које вероисповести, безпрекорног моралног владања који уплати годишње 6 пенгова у друштвену благајну од 18 година старије лице, које се подвргне обавезама које прописује читаонична правила и које 1/3  чланова Управног Одбора лично познаје.

  • 12.

Ванредним чланом може бити сваки грађанин Краљевине Мађарске без разлике пола, исправног моралног владања, и који уплати годишње 6 – пенгова у друштвену благајну.

  • 13.

Добротвором читаонице може постатисвако оно лице које читаоници проложили најмање 500 – пенга.

  • 14.

Утемељачи су они чланови који једном за свагда уплате у благајну читаонице најмање 100 – пенгова, чиме постају доживотни чланови читаонице, у колико буду испуњавали остале дужности чланова читаонице.

  • 15.

Добротвори и утемељачи добијају дипломе, које им даје Управни Одбор са потписом претседника и првог тајника и печатом читаонице.

  • 16.

Редован и ванредни члан се обавезује на једну годину бити чланом.

  • 17.

Оно лице, које као редован или ванредни члан жели да ступи у друштва, дужно је ову намеру пријавити претседнику или тајнику. О пријему новога члана решава Управни Одбор.

Одлуку о пријему у чланство треба заинтересованом усмено или писмено саопштити.

У случају не пријема нема места жалби на скупштину.

  • 18.

Редовни или ванредни члан дужан је у овим правилима утвржену чланарину годишње тачно уплатити.

  • 19.

Само редовни чланови и чланови утемељачи, који су најмање годину дана чланови и испунили чланске дужности, има права гласања на скупштини, може бирати и бити изабран, може стављати предлоге.

  • 20.

Начин престајања чланства су: смрт, иступање, брисање, искључење и губитак часних права.

  • 21.

Смрћу свакога члана престаје и његово чланство у читаоници.

  • 22.

Редован или ванреан члан може иступити ако то члан писмено пријави Управном Одбору месец дана пре истека годишњег рока на који се је обавезао ступањем у чланство а после овога рока може се иступити у свако доба са материјалном и моралним обавезама редовног или ванредног члана до конца те године у којој иступа.

  • 23.

Из чланства се може искључити онај редован или ванредан члан који не пази на углед Читаонице или не штити њене интересе, као и онај који својим понашањем постаје не подесан да остане чланом Читаонице.

  • 24.

У предмету брисања и искључења решава Управни Одбор.

Како брисање тако и искључење има се писмено саопштити заинтересованом коме припада право жалбе на скупштину против ово предметног решења Управног Одбора.

Рок за жалбу је 15 дана рачунајући од дана уручења писменог саопштења.

 

III. ГЛАВА

ОДРЕДБЕ ОДНОСНО ИЗВРШНИ ОРГАНИ ДРУШТВА.

 

  • 25.

Извршни органи Читаонице су: Скупштина, Управни Одбор, Часници, Надзорни Одбор и суд части.

  • 26.

Скупштина као претставник заједнице свих пословно способних чланова може бити редовна или ванредна.

  • 27.

Редовна скупштина има се одржати до краја фебруара сваке године. Редовну скупштину сазива претседник на основу одлуке Управног Одбора. Писмени позив има се члановима саопштити 8 – дана пре одржања скупштине.

У колико Управни Одбор до краја фебруара не би скупштину сазвао, дужан је ову сазвати Надзорни Одбор до краја месеца марта.

  • 28.

Скупштина је способна за правоваљано доношења одлука ако на њој присуствује 1/3 чланства. У колико за одређено време не би се искупио довољан број чланова, скупштина се може одржати један сат касније и без обзира на број присутних способна је за правоваљано доношење одлука.

  • 29.

Предмети главне скупштине су избор часништва, Управног Одбора, и заменика чалнова овог одбора, избор Надзорног Одбора и суд части, којом приликом претседава најстарији члан. Расправљање прорачуна и завршмних рачуна, давања разрешнице одговорним рачунополагачима. Утврђује чланарину и прорачун за идућу годину. Претреса предлоге Управног Одбора као и чланова који своје предлоге писмено пријаве Управном Одбору пре скупштинске седнице на три дана. Икључује чланове у смислу § 23. правила. Преиначује друштвена правила; решава о престанку Читаонице и бира почасне чланове.

  • 30.

Скупштина решава јавним гласањем или тајним сем избора часништва, ако то реши већина присутних чланова. Своје одлуке доноси обично већином гласова присутних чланова, изузевши нарочите одредбе.

Скупштинске седнице су јавне и њима могу присуствовати сви чланови Читаонице.

  • 31.

Ванредну скупштину сазива претседник на основу одлуке Управног Одбора или предлога 20 чланова у писменом облику и ради решења ванредно важног питања.

Ванредна се скупштина сазива као и редовна скупштина.

У надлежност ванредне скупштине спада нарочито: доношење одлуке о престанку друштва и о употреби имовине, њено стапање у које друго друштво, измена друштвених правила, расправљање писменог предлога 20 чланова који је био основом скупштине. На ванредној скупштини могу се расправљати само питања која су стављана на дневни ред.

  • 32.

У питању престанка читаонице и у том случају о употреби њеног имања стапања у друго које друштво као и измена правила, сазвата скупштина може правоваљано решавати ако на њој присуствује бар 2/3 чланова, а да одлука донешана по овим питањима буде пуноважна бар 2/3 присутних чланова треба да за њу гласа.

  • 33.

Ако иначе правилно сазваној ванредној скупштини не присуствује и чланство у толиком броју да би она могла правоваљано решавати, скупштина се одржати један сат касније са истим дневним редом и без обзира на број присутних чланова, биће способна за доношење правоваљаних одлука.

  • 34.

Како на редовној, тако и на ванредној скупштини води се записник и у овај мора да се држи важније моменте скупштине, поименично набрајање присутних чланова као и све оно што записник Управног Одбора мора да садржи.

Записник потписују претседник и тајник као и два редовна члана која су скупштини присуствовала и које је у ову сврху она предложила.

  • 35.

Гласање о појединим предметима дневног реда скупштине је јавно.

Примљеним се сматра онај предлог за који је гласала обична већина чланова. Ако би се предати гласови тако били подељени, да једна половина падне за, а друга против предлога, одлучује глас претседника који иначе не гласа.

Гласање се може обавити и акламацијом.

  • 36.

Ако се који члан изабран за часника или члана Управног Одбора ове части не би примио претседник наређује понован избор за попуњавање овако упражњеног места.

Право гласања чланови могу вршити само лично.

  • 37.

У Управни Одбор спадају сви часници и од скупштине на једну годину изабран одбор, чији се број креће између 8 – 20.

  • 38.

Управни Одбор је дужан годишње бар 5 редовних седница држати, ванредних седница пак онда, када прилике сазив њихов изискује.

  • 39.

Мандат чланова Управног Одбора и часништва траје једну годину дана.

  • 40.

Да би Управни Одбор био способан за пуноправно решавање треба да његовој седници присуствује бар 1/3 чланова.

Управни Одбор може упутити на исплату до 500 – пенгова.

О седницама Управног Одбора води се записник који мора да садржи: годину, месец и дан као и час држања седнице, даље поименично набрајање присутних чланова као и изводни садржај расправљаних предмета и потпуну одлуку донету по њима.

Записник потписују претседник и тајник.

  • 41.

У надлежност Управног Одбора спада: извршење скупштиских одлука утврђевање правца рада друштва, сазив скупштина и утврђивање њиховог дневног реда, припрема предлога за скупштину, руковањем друштвеном имовином као и сваки онај предмет који није изричито задржан у надлежности скуштине.

  • 42.

Управни Одбор за сваки свој рад одговара скупштини.

Против одлуке Управног Одбора има места жалби на скупштину у року од 15 дана од оног дана када је нападнута одлука донета, изузев онај случај, када се одлука написмено има уручити заинтересованом члану.

  • 43.

Надзорни Одбор се састоји из три члана. У његову надлежност спада рад руковањем друштвеном имовином. Његов мандат траје годину дана.

Има права новчано пословање друштвама када прегледати и по истеку рачунске године завршни рачун као и све на новчано пословање доносеће се исправе прегледати, дневнике свестрано испитати и о резултату свога рада поднети скупштини извештај. У колико би у току године приметио какву неисправност, има то јавити претседнику а у важнијем случају посебно у ту сврху сазваној скупштни извештај поднети. Дужан је сазвати редовну скупштину у оном случају када исту Управни Одбор не би сазвао до краја фебруара, до краја марта.

  • 44.

Часништво сачињавају претседник, два потпретседника, први тајник, други тајник, благајник, књижничар-просветар и домаћин, које скупштина бира на једну годину дана.

  • 45.

Претседник заступа читаоницу пред властима и другим установама, председава свакој читаоничној седници управља и надзирава деловање читаонице у заједници са тајником потписује сва читаонична акта, надзирава гласање и одлучује да се известан предлог стави или не на дневни ред.

Претседник има право упутити на исплату до 300. – пенгова.

  • 46.

Потпредседници по реду потреби у сваком погледу замењују претседника, када је овај услед заузетости или отсутности спречен да обавља дужности скопчане са претседнићком части.

  • 47.

Први тајник води  саставља записнике седнице Управног одбора и скупштине, обавља друштвену администрацију у заједници са претседником потписује сваки друштвени писмени отправак и записнике, о раду друштва подноси скупштини годишњи извештај и обавља душност контролора благајне.

  • 48.

Други тајник замењује првог тајника у случају његове спречености и на случај потребе.

  • 49.

Благајник руководи са читаоничиним благајничким књигама, стара се о исплати на исплату упућени се износ, пази да буџет не буде прекорачен, саставља прорачун и годишњи завршни рачун. Дужан је прописно прокњижити свако примање и издавање, стара се о унапређењу читаоничине имовине. Од читаоничиног новца може држати код себе највише 200. – пенгова. Своту прекоовога износа дужан је ставити у банку.

Благајник је материјално одговоран читаоници за новчане износе којима рукује. Обавезан је управном одбору и скупштини поднети извештај о стању благајне.

  • 50.

Књижничар-просветар рукује књижницом и преко претседника упућује благајнику на исплату у оквиру своте утврђене у прорачуну за књижницу.

  • 51.

Домаћин се стара за све економске потребе читаонице као и о држању домаћег реда у читаоничиним просторијама.

  • 52.

Суд части се састоји из три члана које бира главна годишња скупштина и то: претседника који треба по могућности да буде изабрат из редова правника и још два члана.

  • 53.

Суд части решава све спорове између чланова читаонице настале у вршењу чланских права и дужности као и личне сукобе настале између чланова у просторијама читаонице.

  • 54.

Суд части испитује по свом нахођењу у погледу поступка настале спорове на предлог управног одбора, домаћина или оштећеног члана.

  • 55.

Суд части је дужан да испита случај и да безусловно саслуша обестране.

  • 56.

Суд части је дужан прво покушати спор решити мирнним путем споразумно заинтересованих странака а за случај безуспешног покушаја својом извршном одлуком доноси следеће мере:

  1. обавезује криву страну на извињење оштећеном,
  2. обавезује криву страну на накнаду штете,
  3. забрањујенедисциплинованоме ћлану посећивсање просторије читаонице за време од 15 дана до 3 месеца, и
  4. предлаже управном одбору искључење недисциплинованог члана из чланства.
  • 57.

Своју одлуку суд части доноси већином гласова писмено са образложењем и доставља је управном одбору ради извршења.

Своје одлуке доноси без присуства странака, које им након тога саопштава. Против суда части постоји странкама и управном одбору право жалбе на скупштину у рокуод 30 дана рачунајући од дана саопштења.

О свом раду је суд части дужан водити књигу записника. На крају записника појединог случаја суд части је дужан унети и своју одлуку коју потписују чланови суда части и странке.

  • 58.

Читаоница несме проводити никакву партијску или другу какву политику и корпоративно не може узети учешћа ни у каквом партијском или другом покрету или манифестацији.

  • 59.

У случају растурања читаонице њена имовина има се предати месној српској православној црквеној општини ради чувања, која ће имовину читаонице све дотле чувати док се у месту не оснује друга читаоница, коме је тада имовину друштва дужна предати.

  • 60.

У случају измене правила, стапање читаонице у које друго друштво као и у случају распуштања друђтва и у овом случају у питању како ће се употребити друштвена имовина, доношење одлука скупштине имају се прењиховог спровођења одобрења ради поднети М. Кр. Министарству Унутрашњих дела

  • 61.

У овим случајевима, ако читаоница одређени циљ и деловање не одржи, делокруг свој прекорачи, спроводи антидржавно деловање, изврши какво дело тешке природе против јавног мира, или јавне сигурности или чланова, М. Кр. Министар унутрашњих дела може против друштва одредити истрагу, или рад суспендовати и коначно распустити.

  • 62.

Читаоница корпоративно не може бити члан никаквог друштва.

 

                A SZABADKAI SZERB OLVASOKÖRNEK ALAPSZABÁLYAI

 

  1. FEJEZET ÁLTALÁNOS RENDELKEZÉSEK.

 

1.§ A Szerb Olvasókör cime, székhelye, s müködésének területe:

A Szerb Olvasókör Szabadkán, alapittatott 1862-ben, székelyez Szabadkán és müködik Szabadka thj. szab. kir. város területén.

2.§ Az Olvasokörnek hivatalos nyelve irásban és beszédben Szerb.

3.§ Az Olvasokörnek pecsétje köralaku ezen szöveggel: “Szerb Olvasokör Szabadka 1862.”

4.§ Az Olvasokörnek védszentje Szt. István, amely minden évi január hó kilencedikére esik.

5.§ A Szerb Olvasokör célja, a Szerb nép müvelése és tagok kölcsönös megismerkedése, felebaráti szeretet terjesztése mig e célra tagjainak rendelkezésre bocsájtja ujságot, könyvet, előadást és mulatságokat rendez.

6.§

Az Olvasokörnek vagyonát képezik a kézi pénztár tartalékalap, butorok, hagyományok képezik. Az Olvasókör vagyonát a választmány kezeli.

7.§

Az olvasokörnek készpénz valamely helybeli elsőrendü pénzintézetbe vagy kamatra més személynél biztos fedezet mellett elhelyezendő.

Az olvasokör évi kiadásait költségvetés irja elő. A tartalékalapból fedezendők az év közben netán mutatkozó veszteséget.

8.§

Az olvasokörnek jövedelmi forrásai tagdijak, mulatságok, adakozások, az alapok évi kamatai és más előnemlátott jövedelmek.

9.§

Az olvasokör a kártya, dominó és biliárd játékát a kör helységeiben a tagok rendelkezésére bocsájtja.

Hazárd játékok nincsenek megengedve, sőt azok szigoruan tiltva vannak.

 

  1. FEJEZET

A TAGOKRÓL /JOGAIK és KÖTELESSÉGEI/

 

10.§

Az olvasokörnek rendes, rendkivüli jótékony és alapitó tagjai lehetségesek.

11.§

A rendes tag lehet minden Szerb nemre való tekintet nélkül, bármi nyelvü, vallásu, erkölcsileg kifogástalan aki a kör pénztárába évente 6-pengőt befizet, és 18 éven felüli azon személy aki az olvasokör szabályainak mindenben aláveti magát és kit a választmány 1/3 személyesen ismer.

12.§

Rendkivüli tag lehet Magyarországnak minden polgára nemre való tekintet nélkül, erkölcsileg kifogástalan aki a kör pénztárába évente 6-pengőt befizet.

13.§

Az olvasokör jótékony tagja lehet minden személy aki az olvasokörnek 500-pengőt adományoz.

14.§

Alapitó tag azon személy aki egyszer és mindenkorra az olvasókör pénztárába legkevesebb 100-pengőt befizet, miáltal az olvasokör életfogytiglani tagjával vállik, amenyiben egyébb olvasóköri tagsági kötelességét teljesiti.

15.§

Jótékony és alapitó tagok részére a választmányi elnök és jegyző aláirásával és kőri pecséttel ellátott oklevelet ad ki.

16.§

Rendes és rendkivüli tagok kötelezik magukat egy évi tagságra.

17.§

Az a személy aki vagy mint rendes vagy mint rendkivüli tag óhajt az egyesületbe lépni, ezen óhaját köteles bejelenteni az elnöknek vagy a titkárnak. Az uj tagok felvételéről a választmány határoz. A tagfelvételi határozatról szóbelileg vagy irásbelileg értesiteni kell az érdekeltet.

Visszautasitás esetén nincs helye a fellebezésnek a közgyülésen.

18.§

A rendes vagy rendkivüli tag köteles ezen szabályzatban megállapitott ávi tagsági dijat pontosan fizetni.

19.§

Csak a rendes és alapitó tagoknak akik legalább egy évig voltak az egyesület tagjai és eleget tettek tagsági kötelezettségüknek, van szavazati joguk a közgyűlésen, jelölhetők és megválaszthatók, azonkivül inditványozási joguk van.

20.§

A tagság megszünése:

Halál esetében, kilépés esetén, törlés folytán, kizárás folytán és polgári jogok elvesztése esetén.

21.§

Minden tag elhalálozásával megszünik tagsága az olvasókörnek.

22.§

Rendes vagy rendkivüli tag minden időben kiléphet az egyesületből. Ezen óhaját köteles irásban bejelenteni az elnöknek, titkárnak vagy választmányk. A bejelentés napjával megszünnek tagsági jogai. A fenti esetben a tag köteles a tagsági dijat kifizetni az év végéig.

23.§

Tagságból kizárható az a rendes vagy rendkivüli tag, aki nem üugyel az olvasokör tekintélyére és nem védi annak érdekeit, valamint az aki magaviseletével nem kivánatossá vállik, hogy tagja maradjon az egyesületnek.

24.§

A törlés és kizárás tárgyában a választmány határoz.

Ugy a törlési mint a kizárási határozatot irásban ki kell kézbesiteni érdekeltnek akinek joga van felebbezéssel élni a közgyülésen, ezen választmányi határozat ellen.

Felebbezés határideje 15 nap a kikézbesités napjától számitva.

 

III. FEJEZET

AZ EGYESÜLET INTÉZŐ  SZERVEIRE VONATKOZÓ RENDELKEZÉSEK.

 

25.§

Az olvasókör végrehajtó közegei a közgyülés, a választmány és a becsület biróság.

26.§

A közgyülés mint az összes tagok képviselete lehet rendes vagy rendkivüli.

27.§

A rendes közgyülés minden évben február hó végéig tartandó meg.

A rendes közgyülést az elnök a választmány határozata értelmében hivja össze. Erről való irásbeli összehivást a tagoknak a közgyülés megtartása elött 8 nappal tudtukra kell hozni. A választmány február végéig nem hivná egybe a közgyülést, a felügyelő bizottság március végéig köteles ezt összehivni.

28.§

A közgyülés határozat képes, ha azon a tagok 1/3 része jelen van, ha a meghirdetett időben nem jönne össze elegendő számu tag, a közgyülés egy órával később megtartható, tekintet nélkül a tagok számára ak ik szavazati joggal birnak.

29.§

A közgyülés tárgykörébe tartozik a vezetőség megválasztása, éspedig a választmány, azok helyettesei a felügyelő bizottság és fegyelmi bizottság megválasztása. A közgyőlésen a legidősebb tag elnököl. Ide tartozik a pénztári jelentés megvitatása és jóváhagyása, és a felmentvény megadása a számadóknal. A közgyülés állapitja meg a tagsági dijakat és a költségvetést, a következő évre, azonkivül megvitatja a választmány és a tagok inditványait akik 3 nappal a közgyülés elött ezt irásban bejelentették. A 23 §-értelmében a tagokat kizárhatja. Az olvasókör szabályzatát megváltoztatja és határozhat az olvasókör megszünéséről és tiszteletbeli tagokat választ.

30.§

A közgyülés vagy nyilt vagy titkos szavazással határoz a tisztikar megválasztásán kivül, amely nyilt szavazással választattik, ha azt a jelenlévő tagok többsége elhatározza.

Határozatait a jelenlévő tagok szótöbbségével hozza, kivével különös esetekben. A közgyülés ülései nyiltak és azon jelen lehetnek a közgyülés tagjai.

31.§

Rendkivüli közgyülést az elnök hivja össze a választmány határozata alapján vagy 20 tag irásbeli inditványára különlegesen fontos tárgyak ügyében.

A rendkivüli közgyülés ugyanugy hivattatik össze mint a rendes közgyülés. A rendkivüli közgyülés hatáskörébe tartozik különösen az egaesület megszünésének tárgya és a vagyon hovaforditása más egyesületbe való olvadás az alapszabályok megváltoztatása az egyesületi tagok irásbeli elöterjesztésének tárgyalása, amelyek céljából a közgyülés összehivatott. A rendkivüli közgyülésen csak a tárgysorozatban foglalt pontok tárgyalhatók.

32.§

Az egyesület megszünésének a tárgyában a vagyon hovaforditásának és más egyesületbe való lépés kérdésében valamint az alapszabályok megváltoztatása tárgyában az összehivatott közgyülés teljes érvénnyel határozhat ha a tagok 2/3 része jelen van.

Ezen kérdésekben hozott határozatok teljes érvényüek, ha a jelenlevő tagoknak 2/3 része mellette szavaz.

33.§

Ha a különben szabályosan össze hivatott rendkivüli közgyülésen nincs jelen elegendő számu tag, hogy teljes érvényü határozatot hozzon, akkor egy órával később megtartható ugyan azzal a tárgysározattal, tekintet nélkül a megjelent tagok számára.

34.§

 

Ugy a rendes mint a rendkivüli közgyülésen jegyzőkönyv vezettetik és a fontos tárgyalási folyamatokat kell hogy tartalmazza szemályenkánti felsorolását a jelenlevő tagoknak, valamint mindazt ami a választmányi ülés jegyzőkönyve kell hogy tartalmazzon.

A jegyzőkönyvet aláirják az elnök és a titkár, valamint két rendes tag akik a közgyülésen jelen voltak és akiket a közgyülés erre a célra inditványozott.

35.§

Szavazás a tárgysorozat egyes kérdéseiről. A közgyülés nyilvános. Elfogadottnak számit az az inditvány, amelyre a tagok többsége szavaz. ha egyenlő számu szavazat esik egy inditványra, ezen esetben az elnök szava dönt, akik különben nem szavaz. A szavazás megtörténhetik felkialtással is.

36.§

Ha egy tag megválasztatik valamely tisztségre vagy választmányi tagnak, és ezt nem fogadná el, az elnök elrendel uj szavazást, ilyen megüresedett hely betöltésére. Szavazni csak jelenlevő tag bir.

37.§

A választmányba tartoznak a tisztikar és a közgyülés által egy évre megválasztott bizottság amelynek száma 8-tól 20-ig lehet.

38.§

A választmány köteles évente legalább 5 rendes ülést tartani, rendkivüli ülést akkor, ha a körülmények ezt megkövetelik.

39.§

A választmány és a tisztikar megbizatása egy évre szól.

40.§

A választmányi ülés teljes érvényü legyen, a tagok 1/3 kell hogy megjelenjen; a választmány 500-pengőig terjedő kifizetést eszközölhet. A választmányi ülésekről jegyzőkönyv vezettetik, amely tartalmazza az ülés dátumát, személyenként a jelenlevő tagok felsorolását, valamint a tárgyalt tárgyak folyamát ás az azokról hozott határozatokat.

A jegyzőkönyvet az elnők és a jegyző irák alá.

41.§

A választmány hatáskörébe tartozik a közgyülés határozatainak végrehajtása, az egyesületi munka irányának megállapitása a közgyülések összehivása ás tárgysorozatuk megállapitása az inditványok közgyülésre való előkészitése az egyesületi vagyonnal való igazgatás, valamint minden tárgy amely nincs fenntartva a közgyülés hatáskörébe.

42.§

A választmány a közgyülésnek felelős.

A választmány határozatai ellen felfolyamodásnak van helye a közgyüléshez 15 napon belül a kérdéses határozat hozatala napjától, kivéve azon eseteket, amidön a határozat irásbelileg kézbesitendő ki az érdekelt félnek.

43.§

A felügyelő bizottság 3 tagból áll. Hatáskörébe tartozik: az egyesületi vagyon kezelése. Ez a bizottság egy évre választatik.

Joga van minden időben az egyesület pénzügyi kezelését felülvizsgálni és az lv leteltével felülvizsgálja a zárszámadást, a pénztári naplót átvizsgálja és a vizsgálat eredményével értesiti a közgyülést.

Ha az év folyamán észlelne valami szabálytalanságot, ezt jelentenie kell az elnöknek és a fontosabb esetekben köteles az e-végből összehivott közgyülésnek jelentést tenni. Köteles rendes közgyülést összehivni március végéig, abban az esetben, ha ezt a választmány nem tenné meg február végéig.

44.§

A tisztikar áll, elnökből, két alelnök, I, és II., titkárból, pénztárnokból könyvtárnokból és háznagyból, akiket a közgyülés egy évre választ.

45.§

Az elnök képviseli az olvasókört a hatóságok elött és más intézmények elött. Elnököl az olvasókör ülésein igazgatja és felügyel az olvasókör tevékenységére a titkárral együtt aláirja az olvasókör ügydarabjait felügyel a szavazésra és határoz hogy egyes inditványok tárgysorozatra tüzetnek-e vagy nem.

Az elnöknek joga van 300-pengőig terjedő összeg kifizetését eszközölni.

46.§

Az alelnök ahogy a szükség elöadja sorrendben helyettesitik az elnököt amikor az elfoglaltság vagy elutazás miatt akadályozva van az elnöki teendők végzésére.

47.§

Az I. Titkár vezeti a választmányi ülések jegyzőkönyvét, valamint a közgy lések jegyzőkönyveit, az elnökkel együtt aláir minden egyesületi ügydarabot és jegyzőkönyvet az egyesület munkájáról, a közgyülésnek jelentést tesz és végzi a pénztár felügyeletet.

48.§

A II. Titkár helyettesiti az első titkárt az ő akadályoztatása esetén és ha a szükség előadja.

49.§

A pénztárnok kezeli az olvasókör pénztárkönyveit, végzi a kifizetéseket, ügyel hogy a költség vetésen felül kifizetések ne hajtassanak végre elkésziti a költaégvetést és az évi zárszámadást. Köteles minden bevételt és kiadást elkönyvelni, azonkivül ügyel az olvasókör vagyoni helyzetének előhaladására, az olvasókör vagyonából magánál tarthat legtöbbet 200-pengőt. Ennél nagyobb összeget köteles bankba helyezni.

A pénztárnok anyagilag felelős az olvasókörnek azon összeg erejéig amelyet kezel. Köteles a választmánynak és a közgyülésnek a pénztár helyzetéről jelentést tenni.

50.§

Könyvtár vezetését a könyvtáros irányitja és az elnök utján utasitja a pénztárnokot a költségvetés keretében megállapitott összeg erejéig könyvek beszerzésére.

51.§

A háznagy gondoskodik az olvasókör gazdasági kellékeinek beszerzéséről, valamint az olvasókör házirendjéről, felügyel és a fegyelmezetlen tagok viselkedéséről értesiti a választmányt.

52.§

A becsületbiróság 3 tagból áll, akiket a közgyülés választ. Az elnök lehetőleg a jogászok soraiból választatik. Azonkivül választatik még két tag.

53.§

A becsületbiróság intézi a tagok között felmerült kérdéseket, elintézését az olvasóköri jogok tekintetében, valamint személyi kérdésekben.

54.§

A becsületbiróság saját hatáskörében inditja meg az eljárást, a választmány, háznagy vagy sértett fél kérésére.

55.§

A becsületbiróság köteles az ügyet kivizsgálni és mindkét érdekeltet kihallgatni.

56.§

A becsületbiróság köteles megkisérelni az ügy békés befejezését a felek megegyezése utján. Sikertelen megegyezés esetében határozatával a következő intézkedéseket hozhatja: 1./ A vétkes felet elégtétel adásra utasitja a sértettel szemben. 2./Kötelezi a vétkes felet a kár megtéritésére. 3./ Megtiltja a fegyelmezetben tagoknak az olvasókör helységének látogatását 15-naptól 3-havi idő terjedelmében. 4./Inditványozza a választmánynak a fegyelmezetlen tag kizárását a tagságból.

57.§

A becsület biróság határozatai szótöbbséggel hozza meg, irásban megindoklással, amelyet a választmánynak továbbit végrehajtás végett.

Határozatait a felek jelenlétén kivül hozza amelyet a feleknek tudomására hoz.

A becsületbiróság határozata ellen a választmánynak vagy feleknek felfolyamodási jog k van a közgyülésben 30 napon belül, a kihirdetés napjától számitva. A becsületbiróság köteles munkájáról jegyzőkönyvet vezetni. A jegyzőkönyvben a becsületbiróság köteles az eggyes esetekben hozott határozatait feltüntetni, amelyet a becsület biróság tagjai és a felek kötelesek aláirni.

58.§

Az olvasókör nem vezethet semmi féle párt-politikát és mint egyesület nem vehet részt semmi féle politikai mozgalmakban.

59.§

Az olvasókör feloszlatása esetén az egyesületi vagyon a helybeli görögkeleti egyháznak állandó megörzése végett, amely ezt a vagyont mindaddig örzi, még nem alakul másik olvasókör. Ebben az esetben a vagyont köteles az uj olvasókörnek átadni.

60.§

Szabálymodositás esetében, más egyesülettel való egyesülés esetében és az egyesület feloszlatása esetében és  ezen esetben a vagyon továbbforditása esetében, a közgyülési határozatokat továbbitani kell végrehajtás végett a Magyar Kir. Belügyminisztériumnak jóváhagyása végett.

61.§

Ezen esetekben ha az olvasókör az elrendelt célnak nem felel meg, hatáskörét tullépi, államellenes müködést fejt ki, a rend ellen sulyos cselekményt hajt végre, vagy tagjainak vagyoni állapotát veszélyezteti a Magyar Királxi Belügyminiszter az olvasókör ellen eljárást indithat, felfüggesztheti müködését vagy az egyesületet fel is oszlathatja.

62.§

Az olvasókör testületileg nem lehet tagja semmiféle egyesületnek.

                                                                                                           

Напомене и објашњења:

  1. Зоран Вељановић, Стотину и четрдесет година од оснивања Српске читаонице у Суботици (1861 – 2001) у: Луча, 1/2001, Суботица, 2001, стр. 71-79;
  2. Зоран Вељановић, Српска друштва у Суботици током XIX и почетком XX столећа у: Архивска грађа као извор за историју, Београд 2000, стр. 491-508; Зоран Вељановић, Српска читаоница у Суботици (1862-1959), Суботица-Нови Сад, 1998, стр. 53-54.
  3. Опширније видети у: Зоран Вељановић, Српска читаоница у Суботици (1862-1959), Суботица-Нови Сад, 1998.
  4. О др Светозару Милетићу и његовом политичком програму видети у: Никола Петровић, Светозар Милетић, Београд 1958; Родољуб Меланчић, Милетић, Нови Сад, 1996.
  5. Десанка Стаматовић, Правила старих српских читаоница у: Свеске, Панчево, год. VI, (ванредни број) 6/1994, стр. 71-72; У Суботици није био случај да, као у већини места где су основане читаонице, из Читаонице настане Градска библиотека. Разлога за то има више, а један је свакако и то што је локална власт радила на афирмацији властитог национа, а на Српску читаоницу је гледала као кочничара тог процеса.
  6.   Зоран Вељановић, Стотину и четрдесет година од оснивања Српске читаонице у Суботици (1861 – 2001 у: Луча, 1/2001, Суботица 2001, стр. 71-79; У досадашњим истраживањима око оснивања Српске читаонице у Суботици, на основу пронађених примарних писаних историјских извора, непобитно смо утврдили да је читаоница основана 1862. године када је одржана оснивачка скупштина. Ова година, као година оснивања се наводи у више докумената али и у Правилима Српске читаонице (без датума, после 1861 – пре 1918) који смо приредили у овом раду.

Да је и почетком 1861. године била намера суботичкиких Срба да оснују Српску читаоницу, као и да је било покушаја да се она оснује, говори већ поменуто кратко саопштење у листу «Даница». Међутим, шта се међу суботичким Србима у 1861. години догодило и из ког разлога Читаоница није започела да ради или можда јесте, па је требало да се наредне године одржи оснивачка скупштина, ми о томе још немамо поузданих доказа.  Даља истраживања ће поменуту вест потврдити или оповргнути. До тада стојимо на тврдњи да се Српска читаоница у Суботици основала 1862. године, од када је непрекидно деловала готово једно столеће.

  1. Историјски архив Суботица (у даљем тексту – ИАСу, Ф – фонд, 1 – број кутије, а потом следи број предмета у кутији), дакле, ИАСу, Ф. 436. 1. 5. од 21. јула 1868. Устав Српске читаонице.
  2. ИАСу, Ф:436. 1. 1. лист 3.
  3. Исто, састављач извештаја, с обзиром на то да није знао добро српски језик, или да га није уопште знао,  направио је низ грешака: од самог назива Српскеч читаонице коју он назива «Читоница», па до пописа српске периодике која се налазила у Читаоници. У тексту су називи листова дати онако како заиста гласе.
  4. ИАСу, Ф: 2. I. 188/205. Крајем 19. столећа, односно фебруара 1885. године, Земаљски уред за статистику Угарске, послао је допис локалним властима у којем је тражио извештај о суботичким јавним и приватним библиотекама, односно збиркама које су се састојале од најмање 500, односно 1000 књига. Српска читаоница је по том попису била сврстана  као установа која поседује између 500 и 1000 књига, што је за оно време представљао значајну количину.
  5. Списак књига књижнице Српске православне црквене општине у Суботици, Нови Сад, 1907 (Штампарија браће М. Поповића); После 89 година о књижници и књижном фонду Српске православне црквене општине у Суботици, писао је у два наврата отац Славко М. Пајовић, Књижница Српске православне црквене општине у Суботици, Луча, часопис за културу, уметност и науку, Суботица, год. V, бр. 1/1996, стр. 41-42;  и год. V, бр. 2-3/1996, стр. 60; Након комплетног сређивања књижног фонда и коначног довођења у ред књижнице СПЦО о њој су написали рад: Зоран Вељановић, протонамесник Славко М. Пајовић, Миле Тасић, нав. дело у: Луча Суботица, год. XI, бр. 2-3/2002, стр. 28-31; год, XI, бр. 4/2002, стр. 65-71 и год, XII, бр.1/2003, стр. 91-96.
  6. Десанка Стаматовић, Правила старих српских читаоница у:  Свеске, Панчево, год. VI, (ванредни број) 6/1994, стр. 72
  7. Зоран Вељановић, протонамесник Славко М. Пајовић, Миле Тасић, нав. дело у: Луча, Суботица, год.XI, бр. 2-3/2002, стр. 28-31.
  8.  ИАСу Ф: 436. 1. 51. Правила Српске читаонице из периода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) која су важила од 22. децембра 1928. године.
  9. Neven  (Subotica), godina XXXII, od 6. prosinca 1919, br. 275, str. 3
  10. Neven  (Subotica), godina XXXII, od 14. prosinca 1919, br. 281, str. 3
  11. Миодраг Симић, Београдски и суботички правни факултет 1941-1945, (Друго измењено и допуњено издање), Београд, 1998, стр. 154-155 ; Осим књига, мађарски окупатори су уништавали и документацију (сва документа на која су наилазили) српских читаоница не би ли сваки траг о њиховом постојању избрисали а чланове заплашили. Суботица није усамљен случај. Слично се дешавало и у другим варошима током мађарске окупације Бачке. Такав је на пример био случај и у суседном Сомбору, затим Новом Саду итд.
  12. Јелена Попов, Библиотеке и књижнице у Војводини за време Другог светског рата, Зборник за историју Матице српске, Нови Сад, 1982, бр. стр. 55-60.
  13. ИАСу, Ф:436.1. 52. Петар Огњанов, Извештај за Градски народни одбор Суботица о Српским културним друштвима у Суботици, Суботица 1952. (У рукопису). Поред Огњанова било је више десетина талаца који су потом интернирани у логоре Мађарске, Аустрије и Немачке.
  14. Исто; Огњанов је у рукопису написао да је целокупна архива предата окупаторској власти, али није навео да ли је враћена после ослобођења. Такође, Огњанов није навео каква је била њена даља судбина.
  15. Архива Српске православне црквене општине (у даљем тексту Архива СПЦО), Фонд: Задужбина Јована и Милице Радић рођ. Сарајлић, списи без броја.
  16. Зоран Вељановић, Српска читаоница…стр. 94
  1. ИАСУ, Ф:068. Градски народни одбор. бр. 31612 и 38988. Српско културно друштво је остало без материјалних средстава тако да није могло да подмири ни трошкове утрошене електричне струје.
  2. Hrvatska riječ, god. VIII. br. 6/1952. У рубрици «Знате ли прошлост Суботице?» непотписани аутор поставља питања «Када је основана прва читаоница у Суботици?» и даје у наредном броју одговор који гласи: «Оснивање прве читаонице значило је у своје доба значајну етапу у просвећивању народа. О Суботици знамо да је крајем прошлог столећа већина њезиних становника била неписмена. И зато оснивање прве суботичке читаонице, Српске читаонице, од стране мјесних Срба године 1865. значи да су овдашњи Срби били врло напредни људи и имали су за кога да оснују своју читаоницу.»
  3. Hrvatska riječ, III, br. 1/1947. У чланку од 3. јануара а под насловом «Програм «изненађења» Српског певачког друштва «Граничар» у Суботици, непотписани аутор је на најгрубљи и примитивни начин описао концерт назвавши га «културним скандалом» који подрива братство и јединство, па чак и целокупно комунистичко друштво и државу уопште. Чланак је завршио са препоруком да би овакве концерте «убудуће требало спречити». Претпостављамо да је изостанак ауторовог потписа на крају чланка из два разлога: први, да овакав примитивни чланак никоме не би служио на част, што је аутор био свестан, и други, да је то био један од чланова Друштва који је «радио» изнутра. Са данашње дистанце, било би веома интересантно да се открије име аутора.
  4. ИАСу, Ф:365. 141. Народни одбор општине Стари град – Суботица. Списи национализације бр. Н. 355/59. Предмети у вези са национализацијом задужбина у Суботици које су спроведене на основу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта (Сл. лист ФНРЈ. бр. 52/1958, Сл. ФНРЈ. бр. 4/1959 и Сл. ФРНЈ бр. 10/1961)
  5. Зоран Вељановић, Архивска грађа о Српској читаоници у Историјском архиву Суботица у: EX PANNONIA 5-6-7/2003, стр. 9-16.
  6. ИАСу, Ф:436. 1. 49. Правила Српске читаонице и (без датума, после 1868-пре 1918) члан 62: »Читаоница корпоративно не мопже бити члан никаквог друштва.»
  7. Истраживачки рад на терену потврдио је изречену тврдњу. Тако смо само код пок. Богдана Гаванског (рођака по женској линији са Јованом Димитријевићем, првим председником Српске читаонице) имали прилику да видимо одређени број фотографија и докумената о разним српским друштвима, па и Српској читаоници. Од пок. Гаванског смо добили породичну фотографију Јована Димитријевића. Потом смо у архиви СПЦО пронашли још два Устава Српске читаонице као и известан број врло значајних докумената.
  8. ИАСу, Ф: 436. 1. 27. Устав Српске читаонице чл. 1.
  9. Исто, чл. 2.
  10. ИАСу, Ф: 436.1. 49. Правила Српске читаонице (после 1868-пре 1918), чл. 11.
  11. ИАСу, Ф: 436.1. 50. Правила Српске читаонице из 1928. године, чл. 4.
  12. Устав за Читаоницу српску у Новом Саду (фототипско издање), Нови Сад, 1993. (приредили Драган Којић и Владимир Јокановић); Устав Сомборске српске читаонице (фототипско издање), Сомбор, 1998. Приредио Радивој Стоканов.
  13. Правила Суботичке српске певачке дружине, Српска штампарија Владимира Баића, Сомбор, 1902; Осим Правила, Српска певачка дружина у Суботици штампала је Извештаје за године 1908, 1909, 1910-1911 (штампани у Ср. Карловцима и Новом Саду). Ови извештаји су у ствари били позив за скупштинску седницу Друштва у којима је био дневни ред, списак чланова и часника и групна фотографија Друштва. Извештај за 1908. годинеу садржи и податке «за грађу друштвеног летописа».
  14. Правила «Добротворне задруге Српкиња у Суботици», Српска манастирска штампарија, Срем. Карловци, 1902.
  15. Списак књига књижнице Српске православне црквене општине у Суботици, Штампарија браће М. Поповића, Нови Сад, 1907;
  16. ИАСу, Ф: 436. 1. 31. Печат са иницијалима Ј. Д. за који претпостављамо да је припадао првом председнику Српске читаонице Јовану Димитријевићу, адвокату и градоначелнику Суботице у периподу Војводства Србије и Тамишког Баната (1850-1860).
  17. ИАСу, Устав Српске читаонце из 1865. чл. 1; Зоран Вељановић, Српска читаоница у

       Суботици (1862-1959), Суботица-Нови Сад, 1998, стр. 105.

  1. ИАСу, Ф: 436. 1. 6. Устав Српске читаонице из 1868, будимпештански примерак. Канцеларијска белешка Мате Ленарда, градоначелника Суботица у допису Министартву унутрашњих послова у Будиму.
  2. Исто, одговор администрације Канцеларије Министартва унутрашњих послова у Будиму
  3. ИАСу, Ф:436. 1. 5. Устав Српске читаонице из 1868.
  4. ИАСу,Ф:436. 1.49.Устав Српске читаонице (без датума, после1868-пре 1918) чл. 3.
  5. Исто,
  6. ИАСу, Ф.436. 1. 50. Правила Српске читаонице из 1928, стр. 6. Административна белешка уз Правила.
  7. Исто, чл. 2.
  8. ИАСу, Ф. 436. 1. 51. Омот Правила Српске читаонице са белешком коју је сачинио 26. априла 1932. године, студент правног факултета у Суботици Душан К. Јовић, други секретар Српске читаонице у Суботици, са белешком да су то стара правила и да су важила до 21.фебруара 1937. године. Дакле, 21. фебруара 1937. године су донесена нова Правила.
  9. ИАСу, Ф. 436. 1. Записник Управног одбора Српске читаонице од 23. јуна 1940. године, члан 11. У истом члану се именује и одбор за израду «ових правила»: Љубиша Милутиновић, потпредседник, Мила Милосављевић, домаћин, Петар Ћирић, благајник, те чланови управе Звездан Исаков и Крста Томић; и записник Управног одбора Српске читаонице од 14. септембра 1940. године члан 4. којим се усвајају ова правила.
  10. Зоран Вељановић, Српска читаоница у Суботици (1862-1959), Суботица-Нови Сад, 1998, стр. 105-122.

 

С А Ж Е Т А К

Зоран Вељановић

УСТАВИ И ПРАВИЛА СРПСКЕ ЧИТАОНИЦЕ У СУБОТИЦИ

 

Оснивање Српске читаонице у Суботици отпочело је у јануару 1861. године, да би оснивачка скупштина одржана 1862. године. За кратко време око Читаонице се окупило велики број чланова и она је постала снажан ослонац националног идентитета Срба у Суботици.

Први председник Српске читаонице био је Јован Димитријевић, адвокат, градоначелник Суботице (1850-1860). Међу оснивачима били су најугледнији представници грађанске класе учитељи, свештеници, трговци, земљопоседници: Исак Лудајић, парох, Јован Радић, парох, Ђорђе Гојковић, Никола Коњовић, Божидар Вујић, Антоније Хаџић и Јован Димитријевић.

Циљ оснивања Читаонице био је пре свега национално уједињење, културни и просветни просперитет суботичких Срба, док се делатност чланства одвијала у два основна правца: 1. анимирање чланства за активност у Друштву (редовни доласци, дружење, читање, учествовање на литерарним конкурсима, беседама са игранкама…) и 2. културни, просветни и национални рад који је имао много шири и сложенији значај од самог читања штампе и књига и који се испољавао не само у Граду него и ван њега. На оснивање Српске читаонице у Суботици велики утицај имала је Српска читаоница у Новом Саду са својим председником др Светозарем Милетићем и најпосредније тек основано Српско народно позориште у Новом Саду. Првобитне просторије Читаонице налазиле су се у згради Српске православне цркве, а затим у двема задужбинама Душана Радића и Јована Остојића.

После Другог светког рата под налетом соцкултурних организација и прикривеног, али сталног притиска на српска друштва и Српску православну цркву као и на непревазиђене тешкоће које су током рата погодиле Читаоницу, њено обесправљено чланство се разишло а Читаоница после скоро сто година непресталног делања  престала са радом 1959. године.

Архивска грађа Српске читаонице сачувана је фрагментарно, али и као таква сабрана је на једно место. На основу одлуке Стручног већа Историјског архива од 26. 08. 1997. године, успостављена је збирка под називом: Српска читаоница у Суботици. Она садржи она документа која су сачувана и до сада пронађена: записници седница Управног одбора, преписака (фрагментарна), штампа, фотографије појединих челника и истакнутих чланова, чланске легитимације итд. Збирка је отвореног типа, што значи да се и надаље може допуњавати они  материјалом на који се у току истраживања пронађе.

Посебну занимљивост у архивској грађи о Српској читаоници у Суботици представљају њени Устави, односно као се називају од почетка 20 столећа – Правила. Кроз њихове чланове сагледавали су се циљеви Друштва, регулисао рад, права и обавезе управе и чланства.

 Да би Устави или Правила били доступни свим заинтересованим часницима али и члановима Читаонице, умножавани су преписивањем руком – манускрипт – али и печатили у штампаријама као на пример у Новом Саду (1861), Панчеву (1880), Сомбору (1908). Још увек немамо одговор на то да ли је и Суботичка Српска читаиница учинила исто. Дакле, ово питање, и поред упорног трагања,  је још увек обавијено велом тајне.

 У истарживањима које смо вршили и која су трајала скоро пуну декаду, успели смо да пронађемо и прикупимо сазнања о седам различитих примерака Устава-Правила Српске читаонице у Суботици из раздобља 1865-1940. Првих пет су у манускрипту (руком писани), док о два имамо податак да су штампани у извесном броју комада. До сада смо објавили онај из 1868. године. У овом раду приредили смо и  објавили недатиран текст Правила Српске читаонице који смо сврстали у временски период после 1868. – пре 1918.

 

П р и л о з и:

  1. факсимил прве странице Устава Српске читаонице из 1865. г.
  2. факсимил прве странице Устав Српске читаонице из 1868. г. (Будимпештански примерак)
  3. факсимил прве странице Устав Српске читаонице из 1868. г. (Суботички примерак)
  4. факсимил прве странице Правила Српске читаонице у Сабадки (после 1868-пре 1918)
  5. факсимил прве странице Правила Српске читаонце из 1928. г.

 

PROMOCIJA

Pozivnica 3

SLIKE

hp photosmart 720hp photosmart 720

 

 

KONCEPT IZLAGANJA NA OTVARANJU

Dame i gospodo!

Dragi posetioci, kolege, prijatelji!

Kao čoveku na čelu Istorijskog arhiva, ustanove koja je izdavač, ali isto tako i uredniku i autoru,  pripala mi je čast i obaveza da vodim ovaj mali program predstavljanja novog OSMOG broja časopisa EX PANNONIA.

Kao prvo, moram da istaknem zadovoljstvo što se on pojavio i to u ovakvom obliku i sa ovakvim sadržajam, a mogu samo da se nadam da će i sud objektivne čitalačke kritike deliti ovakav moj stav.

A da bi se to ostvarilo, došlo do rezultata koji je pred nama, to znaju svi oni koji su ikada bili uključeni u slične poslove,  morali su u prvom redu da se potrude sami autori, te tako moram da čestitam svim autorima na njihovom angažovanju i rezultatima, odnosno radovima, ali isto tako i Skupštini opštine Subotica i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu, i ovoga puta kao finansijerima ovog projekta. –     Specifičnog Projekta, za koga sam siguran da  – i u situaciji kada u gradu pojavljuje toliko časopisa, godišnjaka, zbornika, koji imaju neke sličnosti sa našim, po tome što tretiraju istorijsku i kulturnu tematiku, ima potencijala da opstane i traje i dalje.

Pokušaću da dam nekoliko crtica, odrednica  kojima se mogu odrediti okviri, koordinate, ciljevi koje u sebi sadrži Ex Pannonia i koje ćemo pokušati slediti i razvijati:

Znači, kao osnovno – Ex Pannonia je zamišljena kao nešto više od glasila Istorijskog arhiva. To bi moglo da bude mesto, čvorište, ogledalo, medij kojim potem koga:

  • Autori subotičani – objavljuju radove vezane za prošlost Subotice i okoline ali i šire (znači teme su istorija, umetnost, i kultura).
  • a pošto subotičke ustanove kulture: Arhiv, Muzej, Biblioteka, Zavod za zaštitu spomenika, po svoj suštini rada imaju da se bave i istražuju upravo to, logično je da se one, odnosno njihovi stručnjaci raznog prolila nađu i kao autori radova
  • radovi su velikoj većini bazirani na arhivskoj građi i pisani uz korišćenje stručne odnosno naučne metodologije
  • pored toga, neguje se multijezičnost, za svakog autora omogućeno je da piše svojim jezikom i pismom, uz sažetke Tako u ovom broju imamo tekstove na srpskom, mađarskom i hrvatskom

Podeljen je na standardne rubrike:

  1. istraživanja, studije, članke 2. bibliografija  3.građa  4.prikazi

U celini, sigurni smo da se na ovaj način pruža mogućnost da se i šira javnost upozna sa rezultatima rada nekih autora, odnosno sa delićima kulturnog blaga koje je povereno na čuvanje subotičkim institucijama kulture

HEMEROTEKA

http://www.hrvatskarijec.rs/vijest/A7393/Povijest-grada-pod-reflektorom-razlicitih-znanosti/  Povijest grada pod reflektorom različitih znanosti

Promocija 8. broja glasnika Historijskog arhiva u Subotici »Ex Pannonia« održana je 17. ožujka u prostorijama Gradskog muzeja u Subotici. Cilj ovog časopisa je prezentiranje i približavanje kulturnog blaga Historijskog arhiva, kao i rada i projekata same institucije.
U financiranju ovog broja časopisa sudjelovali su SO Subotica i Pokrajinsko tajništvo za obrazovanje i kulturu.
STANDARDNA KVALITETA: O posljednjem broju »Ex Pannonia« govorio je ravnatelj subotičkog Historijskog arhiva i jedan od urednika časopisa Stevan Mačković. Novi broj časopisa, po riječima Mačkovića, donosi radove 13 autora, a u koncepciji je zadržana podjela na rubrike koje su se i do sada mogle naći u časopisu. Tekstovi su pisani standardnom kvalitetom, poštovana je metodologija stručne i znanstvene kvalitete, a temama novi broj nadilazi subotičke lokalne okvire i događaje. Njegovanje multijezičnosti tj. objavljivanje radova na srpskom, mađarskom i hrvatskom jeziku, je još jedna od odlika ovog glasnika. »Ex Panonnia« predstavlja časopis otvoren za autore i iz ostalih kulturnih institucija, a Mačković je istaknuo kako se nada, da će izdanje naći svoje čitatelje i izvan okvira struke.
Nakon uvodne riječi neki od autora govorili su o svojim radovima. Zoltan Mesaroš, autor teksta »Srbi u propagandi ratnog titoizma« istaknuo je kako je tekst napisao na srpskom jeziku jer se i tema rada bavi ovom nacijom. Ovim radom Mesaroš je pokušao potražiti odgovor za naglo razbijanje bratstva i jedinstva u devedesetim godinama prošlog stoljeća, jer, kako je napomenuo, današnjicu ne možemo razumjeti bez razumijevanja titoizma.
OBJEDINJAVANJE KULTURNE SLIKE: Povjesničarka umjetnosti Olga Kovačev Ninkov je približila nazočnima radove iz posljednjeg broja, a koji su tematski vezani za oblast povijesti umjetnosti. To su inovativni rad o restauraciji prvog baroknog oltara u subotičkoj franjevačkoj crkvi restauratorice Zsuzsanne Korhecz Papp, rad Mileta Tasića »Katalog Venecijanskog bijenala iz 1928.«, kao i uradak »Vitražist Mikša Rot u Subotici«, koji, po riječima autorice Kovačev Ninkov, predstavlja historijat istraživanja o radu Mikše Rota, koji je preminuo 1944. godine.
Tatjana Petković Segedinčev je potom predstavila svoj rad »Salaške škole«, te zaključila kako je ovom temom, koja se dotiče jednog detalja iz života salaša, specifikuma ovog podneblja, pokušala objediniti kulturnu sliku Subotice, okolice i Vojvodine.
Na kraju promocije nazočnima se još jednom obratio Stevan Mačković, ovoga puta kao autor rada »Sekić, logor za Nijemce (1944-1946) ». Ovo je rad koji tretira temu života zatočenika u tom logoru, o kojoj je odabrao pisati, jer se, kako je sam autor napomenuo, o njoj nije mnogo pisalo.
D. B. P.

hp photosmart 720
Dr Libman i Rudolf Gerhardt
hp photosmart 720
Mesaroš, Veljanović, Mrkić, Tasić
Oglasi